Razdragana Dragana: Obična ljubavna priča

Razmišljam, u stvari pitam se, je li sve izgubilo vrednost, smisao, da li je moguće da ne postoji više ama baš ništa što je ostalo čisto, neukaljano, što nije na prodaju?
Ovo je moja priča i odgovor.

Tog 13. oktobra 1984. godine, imala sam 19 godina, živela sam u ovom gradu, ali u nekoj drugoj, većoj državi koju sam obožavala, bila sam uspešan student, uspešna glumica u najavi, moji najbolji drugovi su otišli u vojsku (Guja će time pravdati sve što se te noći desilo, nikog nije bilo da TO spreči) i bila sam… pa 19 godina, šta da vam objašnjavam? Svet je bio moj, po mojoj meri, bez granica. Bez zadrške, kalkulacije, sa visokom duhovnim, moralnim, kulturnim, društevim standardima, a ako hoćemo iskreno i uslovima.
Baš tog 13. oktobra, posle prvog koncerta Zabranjenog pušenja u SKC-u, kod Šampite u Ždraljici, Miroslav Miletić me je prvi put poljubio.
Sve posle toga je išlo u režiji koju samo život može da smisli. Sa usponima, padovima, burama, olujama, raspala nam se država, životi, sistem vrednosti se menjao, mi se nismo snalazili u tim promenama, čvrsto se držeći svojih vrednosti, pa ako hoćete i ideala, prijatelji su se menjali, mi smo gradili, život je rušio, rušili su i ljudi, neki su se sami urušili i padali tu, pred našim očima.
I evo ga došao opet 13. oktobar.
Ko bi pomislo da će posle 37 godina sve oko nas da se pretvori u ovakvo ništavilo? Da ćemo prisustvovati sunovratu u svim, ali svim segmentima svega što smo voleli, do čega nam je stalo, svega što je bilo sastavni deo našeg života?
Sve je nestalo, uglibljeno u živom blatu, sve, sem tog prvog poljupca, naše ljubavi koja nas je spašavala od svega što nas je snalazilo.
Samo taj poljubac, naša ljubav i deca koju smo stvorlili u ljubavi i u ljubavi ih vaspitavali, ostali su čisti, isti, samo mnogo jači, jači taman toliko da sve te dane u ovih 37 godina preživimo, ne raspadnemo se i sačuvamo svoj svet, uprkos svim srušenim svetovima i životima oko nas.
Intimna priča, neprimerena za društvene mreže u kojima se dvoličnost i prezir prema ovakvim izlivima iskrenosti meri giga tonama.
Ali, kako bih vam rekla, ovo sam ja, dotiče me samo ono što me se tiče, to ste već shvatili.
Ovo je poruka u boci našim ćerkama, nepoznatim mladim ljudima koji ne veruju, koji su na korak od odustajanja.
Ovo je zahvalnost svim životnim okolnostima zbog kojih mi se desio Mića i taj prvi poljubac pre 37 godina, koji traje.
Ovo je dokaz da nestaju države, ideali, idoli, prijatelji, karijere, moralne vrednosti, ali ljubav ne.
I na kraju da vam kažem, ne postoji idealna ljubav, u to budite sigurni, sa tim počnite da gradite svoju ljubav, ako mislite da vam traje.

Dragana Miletić

Podrži Draganine blogove, #PodržiIzGlave – klikni svaka donacija je dobrodošla.