Šta ću 60 dana u bolnici i ko će to da plati

Ponedeljak je dan kad se sve oko mene uskomeša. Nisam na to navikao ali ljudi koji rade ovde u bolnici, a možda je tako i u drugim firmama, ne znam, samo lete, ima posla i kad ga nema, što kažu. Čisti se od podova do plafona, prazne se korpe, kreću terapije, uključuju se infuzije, stižu novi pacijenti… I tako od rane zore – kad ja, onako, najsladje spavam. Slično je i drugim radnim danima ali ponedeljak je nekako poseban.

Za dva meseca, koliko sam ovde, uspeo sam, ne znam kako ali je tako, da dobijem status malo i povlašćene mušterije. Nekad me ne diraju sve do osam kad kreću terapije, pa i onda sam zadnji po redu za primanje terapije. Možda mi se čni a možda je to i zbog toga što još u šest, na sabajle, krećem sa prvom infuzijom.

Sve u svemu ne mogu da se požalim. To hoću da vam kažem. Pogotovu ne danas kad su me obrijali i oprali kosu. Malo mi bilo žao kose jer gore na vrhu moje glave gde se nalazi početak sonde kroz koju primam hranu bilo je svega i svačega. Pomislio sam šta bi sve našli pod mikroskopima kad bi isekli samo jedan pramen. Šta ćeš, bolestan čovek ima i bolesne ideje iliti želje, ništa čudno.

Što sam bolestan, od čega sam bolestan, dokle će tako da bude? Kad ću da prestanem da se „izležavam“ ovde i izadjem, kad idem ćere? Dosta je dva meseca, zar ne? Brate mili dva meseca – pretera ga malo. Niko se tome nije nadao.

Evo kratkih odgovora:

Bolestan sam ko zna zašto. Može biti da su cigare, možda geni, loš vazduh… a možda je sve to zajedno, nikad se ne zna. Mislim da mi je baš tako nešto rekao doktor koji me je operisao.

Imao sam tumor grkljana koji su mi uspešno odfikarili još 18. jula, bio je relativno „mlad“ – na vreme sam ga osetio i došao do lekara. I to je prošlo kao šeboj. Nisam imao nikakav strah, samo ideju u glavi – daj da to završavamo…. Tako je i bilo – uspavali su me, sklonili sve što nije bilo zravo, probudio sam se i sve je bilo o.k. Nije bilo bolova, samo šlajma koliko ti duša hoće. Moj posao je, inače, da primam terapiju i iskašljavam se što češće. I da što više šetam. I šetam – imam 150 koraka do prozora i nazad a kad uključim i stepenice, 12 komada, ume da bude i naporno, verovali ili ne. Ali ja sam disciplinovan pacijent. Ja sam to radio, ja to i dalje radim.

E, sad se stvari komplikuju jer tumor nije sve. Taman kad je došlo vreme za fazu oporavka, vreme da počnem da učim kako se ono beše guta i pije, tamo negde polovinom jula, u vreme onih velikih vrućina, dobio sam upalu pluća sa sve tzv. apscesom. Ko se razume u problematici zna da je ova stvar vrlo zajebana i da lečenje traje izmedju četiri i šest nedelja, da ga ne tupim dalje, dovoljno je i ovo.

Ako se pitate odakle bakterije, ostala čudesa, i uopšte kako sad upala pluća reći ću vam sledeće: malo je poznato da se upala pluća u ovakvim slučajevima, dakle operacija tumora grkljana, javlja jednom u pet ( i slovima 1 u 5) godina. Ali ako na sve ovo na vreme kažete  „Hold my beer“ nema nikakvih problema – eto je upala dok si rekao apsces.

Ne sećam se da sam rekao ili pomislio tako nešto ali tu sam gde sam. U istoj sobi sad već preko dva meseca, čekam snimanje pluća za neki dan, čekam šta će reći pulmolozi, farmakolozi, hematolozi i ostali zi (imam konzilijum kao drug Tito) pa da krenem u drugu fazu oporavka a to je da počnem da učim kako se guta i pije.

I onda da idem kući.

Ne žurim nigde, strpljiv sam, imam vremena. Fizički sam trokirao ali uz Draganinu kuhinju i vežbe brzo ću se vratiti. Uostalom čeka me Erdoglija, novi stan (preselili smo se u medjuvremenu) u zgradi koja je okružena zelenilom a od Šumarica udaljena sto metara.

Mentalno sam od prvog dana bio  i ostao stabilan. Evo i sad dok ovo kuckam kao da nisam ovde nego na gajbi a spreman sam da se obujem i dodjem na kafu u svakom trenutku. Svi su izenadjeni a meni malo čudno – nisam sumnjao u sebe iako nisam imao blage veze  šta me čeka.

Priznajem ipak da je poslednjih nekoliko dana moja mentalna stabilnost poljuljana. Da budem precizniji – počela je da me grize savest posle izjave predsednika Srbije da ima ljudi koji „misle da je normalno da budu u bolnici 10, 20 i 60 dana, jer su navodno platili.“ On lepo čovek objasnio da smo „platili prosečno dva dana godišnje u bolnici. Prosečna plata u Srbiji i osiguranje plaća dva bolnička dana u Srbiji.“

Prepoznao sam se u ovoj izjavi mada nikad nisam želeo da budem ovoliko dugo u bolnici. I sad se razmišljam ima li u svemu ovome što me zadesilo i moje krivice. Možda sam ja kriv za upalu puća, za apsces a da ne pominjem tumor. Jer ako je tumor od cigara, recimo, pa ja sam 40 godina radio na njemu. Kriv sam i treba da platim više od dva dana. To bi bilo pošteno po rezonu predsednika. Bilo bi fer da calnem kintu i da ćutim jer šta vredi da ja sad objašnjavam šta je zdravstveno osiguranje, čemu služi, ko može da ga koristi i ostale „pikanterije“ koje mi vraćaju mentalnu snagu.

Ne vredi ništa jer je predsednikova zadnja.

I tako, da ne davim dalje, sve sam vam rekao, evo me ležim, sedim, šetam i čekam ne samo da odem kući nego i da dobijem konačni račun koliko je koštalo moje lečenje. Uostalom predsednik je lepo rekao da će država plaćati i dalje, „ali ćemo svakom pacijentu dati račun da zna koliko nas je koštalo njegovo lečenje.“ Doduše tek od 2022. godine ali evo nudim se da budem nulti pacijent. Prvi koji je dobio račun. Pa ako treba da platim – da platim.

Jer kao što znate – a ako ne znate da vam kažem – ima lečenja koja se isplate i koja imaju cenu a ima i lečenja na koje ne vredi bacati novac.

Jednostavno, ima neizlečivih.

Čini mi se da nisam taj, na svu sreću.

Miroslav Miletić

 

U medjuvremenu dok ne izadjem i na ovom sajtu za nekih desetak dana ne krenu novi sadržaji – blogovi nekih drugih, meni dragih ljudi – možete svojom donacijom, klikom na ovaj link da podržite dalji rad ovoga što se već 25 godina zove izglave. Svaka podrška je dobrodošla. #budedobro