Vidan Papić: Napravio sam Breginu gitaru

Bijelo Dugme je u leto 2024. godine krenulo na svoju rođendasku, pedesetu, turneju a ono što su, posle  koncerta u Domu mladih,u Sarajevu, mnogi primetili je prilično neobična gitara na kojoj je Goran Bregović svirao.
Njen autor je Vidan Papić, umetnik ili kako to piše na internetu – srpski grafički dizajner, slikar i profesor Univerziteta. I dodao bih: mladi i talentovani drvodelja, ukratko, polivancija u njenoj suštini.

Pričao sam sa Vidanom u njegovom ateljeu, u Kragujevcu. Prostor prepun radova: instalacija, slika, grafika, knjiga… i mnogo gitara u fazi izrade: vratovi, tela i delovi gitara poređani su po sobi uredno. Ostaje još samo da ih sklopi. Zajedno sa onom Bregovićevom biće ih ukupno jedanaest.

“Njegova gitara je pas. Praktično ceo gornji trup gitare je pas. Ili pas koji leži na gitari.” – priča Vidan. “Ima i ogrlicu. Tako se i kači, na povodac.”

Gitari si dao ime Gluva kučka?

“Svaka od ovih gitara ima svoju priču. Bregovićeva gitara je Gluva kučka, nešto što daje previše zvuka, nešto što je energično, nešto što jako… Gluva kučka je zapravo bit rokenrola, nešto što se dernja, što je glasno. Ali ona ne čuje sebe, ona samo pušta zvuk.”

Kako je gitara stigla do Bregovića?

“Igrom slučaja je došao do gitare. Radili smo na nekim projektima ranije, viđali smo se inače, ali je on je u stvari jednog dana došao do mene po đubre. Znao ja da u Kutlovu imam taj mali, nesvakidašnji životinjski grad i pošto voli da čeprka po bašti trebalo mu je životinjsko đubrivo. Dva – tri meseca smo se jurili, on na putu, ja na putu, uglavnom jednog vikenda smo otišli gore i on je napunio gepek đubretom. Vratili smo se ovde dole na pasulj. Počela priča i ja sam mu pokazao moju sobu i šta radim. Video je tu gitaru, onako u radnom stanju, i samo je odjednom rekao – Ovo je moje. Ona još nije bila završena ali on ne pita koliko košta, non stop je ponavlja gotovo, prodata je, završeno… I kaže on svom producentu u jednom trenutku – E, daj slikaj me da pošaljem Eriku. Ja se okrenem i pitam kom Eriku. Kaže, pa Kleptonu. I ja sam onda, onako, pomislio da to tek sad niko neće da mi veruje. Kao, Klepton…”

Pa, dobro, priča jeste malo za verovali ili ne.

“Bilo je nesvakidašnje mada je to gitara stratokaster a ovaj je zaljubljenik u stratokaster, ceo život svira na njemu… Uglavnom, pitao me kad mogu da završim da se uklopi sa svojim gostovanjim kod njega. Ja manje više, nisam bio svestan šta se dešava i kojom brzinom se dešava pa sam rekao ajde, videću, dogovoriću se sam sa sobom. Mesec dana je to trajalo, gde je profa… šta radi… Na kraju, kad su Dragče i ekipa završili svoj deo posla sa magnetima i elektronikom, dan pre koncerta u Sarajevu dobio je gitaru. Bila mu je želja da nastupi sa njom. Stalno je ponavljao šta sam sve video, koliko sam stvari video u životu, kaže, barem da sam nešto slično video bilo bi mi lakše. On je bukvalno milovao tu gitaru. Nekao ga je i samo ime gitare privuklo.”

I šta kažu kakva je?

“Ja gitaru nisam čuo nikad. Imao sam strah da je čujem. Ton majstor mi je pre koncerta u Sarajevu, posle probe, javio da je odličan ton.”

Vidan Paipć mladi i taletovani drvodelja

Imaju li ostale gitare imena?

“Imaju one svoja imena, svaka svoju priču. Od, recimo, Kalipsa do jedne koja se zove Teredo navalis. Brodski crv koji je potopio više brodova od bilo koga. To je nevorovatna priča, crv koji jede drvo. Retko se viđa… ta gotovo mistična priča mi je bila interesantna. Naravno ima još imena, različitih priča, jedna se zove Jad. Na ruskom je to otrov. U stvari to je ona teza da kao što postoji jedan notni sistem koji se koristi na celom svetu tako je i taj zvuk jedinstven na bilo kom delu planete. Tako sam uzimao nešto od ruske azbuke, nešto od anglosakonske, istočnjačke, hebrejske…”

Šta će biti sa ostatkom kolekcije?

“To je neko promišljanje koje je ostalo nedorečeno. Sve je neizvesno ali moja želja je da odradim potpuno drugačiju stvar. Za mene su galerije odavno gluvi prostor. Galerije su mi nekako više za parastose umetnosti. Moja ideja je da se gitare pojave u noćnim klubovima i kockarnicama. Tu je neka vrsta paralelnog života. Ili u manjim kongresnim dvoranama po hotelima. Možda krenemo iz Đevđelije iz nekog prostora gde je i Bregović svirao.”

Hoće li moći da se kupe gitare?

“I Bregović je kupio. I lepo je platio. Tako je i sa ovim gitarama, aukcijske su. Same će se prodavati. Mnogo njih iz tog sveta muzike je čulo za ovo što radim. Ovo je neka vrsta paralele. Nije bitno kakav je lik. Gitara je važna sama za sebe. Sama po sebi je krucijalna stvar. Kao što se Bregović uhvatio za nju. Ili možda ona za njega. Ko će ga znati.”

Kad bi pravio gitaru za sebe kako bi izgledala?

Ne znam kako bi to bilo. Neverovatno je da sam namontiran da se bavim tuđim poslom. Kažem studentima da se bavimo umetnošću za kontejnere. Pitanje je gde će takva stvar da završi. Šta ako uzmem i svih deset gitara za sebe. Da li je to sebično? Verovatno bi mi privuklo pažnju kad bih video nešto potpuno drugačije. Kao i Bregoviću. Voleo bih da neko za mene tako nešto uradi, da se iznenadim. I dokle god se iznenađujem pokušaću da stvaram. Kad budem prestao da se iznenađujem ne bih voleo da se bavim niti da razmišljam o svom poslu. Jako logično i dobro pitanje šta bih. Ni traga. Voleo bih da se iznenadim.

 

Miroslav Miletić

 

Ako ste stigli dovde hvala na čitanju. Podržite #izglave – donirajte to je za sada jedini izvor prihoda ovog sajta i u tom smislu svaka kinta, na kraju krajeva konačnice, je dobrodošla

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close