Amira, Gana, Erol, bombe i ja

Kao najludja oluja, Erol je ušao u stan i sa sebe skinuo dva ogromna ranca i torbu sa čudima od fotoaparata. Jedva je prošao kroz predsoblje. Izgrlili smo se kako i pripada, ostavili onaj rusvaj od stvari i prešli u drugu sobu.

Erol, moj drug iz davnih dana, iz one zemlje, iz onoga Sarajeva. Bio sam mu jednom i na gajbi, kad sam u davnim olimpijskim godinama radio razgovor za novine sa njegovim bratom koji je svirao u grupi „Valentino“. Ali ne pamtim ga od tada.

Erola pamtim sa Lastova. Tamo smo se upoznali. To vam je ostrvo gde sam proveo dobar deo svog života. Imao sam svoje mesto za šator, dva mesta ako ćemo pošteno, svoju stenu, svoje parče najčistijeg i najbistrijeg mora. Svoje drvo, hladovinu, mesto u kafani. Dan danas, kad zažmurim, znam da sidjem niz tih dvadesetak metara, do mora. Odlazio sam tamo svake godine po skoro mesec dana, nekad i duže. Oni iz Sarajeva su dolazili više puta tokom leta. Mi koji smo stanovali daleko bili smo osudjeni na jednu turu.

Šta da vam kažem: Erol je retka budala, beskrajno duhovita i vrlo ozbiljna, uvek spremna da skoči sa najviše stene. Uostalom, ceo život je bio ili po planinama ili je fotografisao i snimao. To mu je bila i ostala sudbina. Radio je to i za vreme rata. Otišao je posle u Barselonu, Brisel, sad je u Ženevi, sutra će biti u Zagrebu, Splitu, Beogradu a možda opet bane na moja vrata.

I eto ga jednog dana. Radio neke slike ovde u Kragujevcu, kod Pikca. A došao iz Ženeve. Malo je komplikovano ali tako vam je sa Erolom.

Meze, piće, kafa, cigare, pa se spakovasmo i odosmo na koncert Amire Medunjanin. Mislili smo da čujemo par pesama pa da brišemo al’ da vidiš jada. Poče Amira da peva, Ante da svira onako, jedva primetno, na gitari, a nama lepo. A kad ti lepo što bi izlazio, je l’ tako. Onda ga je Amira zakuvala, pa je Erol uključio kameru i počeo da snima. Malo Amiru, malo publiku. Biće u novom dokumentarnom filmu.

Otpevala Amira da se slediš. Od sevdalinki do Džonija Štulića. A žalila se da je prehladjena. Kako li peva kad nije?

“Ova ti je Hercegovka!”, nagnuo se Erol preko Gane.

„Ne znam, nemam pojma.“, odgovorio sam.

„Ma, garant je, slušaj je!“, zašištao je.

„Ćutite, bre.“, na znakovnom jeziku obratila nam se Gana.

Mada i nije morala. Posle ovakvih koncerata zanemiš, nemaš šta da kažeš. Ostave te bez teksta. Ali raspričali smo se posle koncerta o svemu ostalom. I sve u fazonu, još ovu cigaru pa na spavanje, valja sutra da se radi, ja da pišem, on da pravi slike, Gana da jurca za svojim mukama, skoro da ne osvanusmo.

Jutro nas je dočekalo sa bombama u Briselu. I Erolovim sinom i bivšom ženom u Briselu. Sedeli smo jedan preko puta drugog. Gledao sam vesti, Erol je pokušavao da stupi u kontakt sa detetom i Ana Marijom. Ona se javila, radi u evropskom parlamentu, bomba je udarila nekoliko stotina metara od zgrade, pričala da je dobro i da im ne daju da mrdnu. Malo kasnije, nekako su proradile svi ti skajpovi i sve te prokletinje, pa smo se videli i sa Dariom. Dobro je i on. Na nekom je školskom raspustu pa nije ni izlazio iz kuće.

Gledao sam u Erola dok priča sa sinom. I mislio na svoju decu. Jedna je bila tu u sobi pored nas a druga u Beogradu. Mislio sam o Erolu i njegovom životu, o svemu tome što ga prati kroz život, evo već skoro tridesetak godina. Taj rat koji nikad nije prestao. Te bombe koje nikad nisu prstajale da padaju. Ali nisam ništa pričao. Nije ni on. Skrenuli smo priču na zajebanciju, kako i priliči teškim situacijama.

Jer, koja nam je vajda od priče o terorizmu, o ratu. Mislim, ispričali smo se i na tu temu ali ne bih vam sad prepričavao. Jer, onaj rat ionako nije gotov a ovaj novi, valjda vidite, tek počinje.

Uveče smo sedeli vinskom baru. Ekipa je gustirala vino, pušili su se tompusi a ja sam posle kafe redjao vodu za vodom. Nisam se setio da presečem kiselom sa više mehurića. I bilo je prijatno. Bilo je osvežavajuće prijatno. Tako ti je kad zaboraviš na kafane. I one na tebe.

„Nemoj da mi kasniš noćas!“, rekao sam mu dok smo Gana i ja odlazili.

„Imam ključ.“, rekao je Erol.

Napolju, kod „Zelengore“, dok smo čekali taksi, ispred nas se parkirao kombi iz koga su polako počeli da izlaze muzičari sa instrumentima. Mikica, Ante i na kraju eto ti nje, Amire, sa cvećem u rukama. Idu sa koncerta iz Kraljeva. Pozdravismo se i ispričasmo kao da se znamo sto godina. Bili su nekoliko dana pre ove večeri kod mene u emisiji i kažu da im je bilo fino. Pitao sam ih ono što možda nisu očekivali, valjda su zato i zapamtili.

Ante i ja smo zaključili da je Amira darkerka. Smejali smo se. U toj ženi ima neko čudo. Kad je gledam kako onako mirno peva imam osećaj da će iz nje da iskoči nešto brzo, glasno i vrišteće. Možda će se to i desiti nekada, negde, na nekoj sceni. Nemojte da se iznenadite. Sad je bila mirna i umorna, kao i mi.

I tako, krenusmo svako svojim putem. Do svog kreveta.

Kasnije, dok smo spavali, Erol je ušao u gajbu. Čuo sam ga.

Nastavio sam da ga slušam cele noći. Hrkao je. U naletima, kao teški i olujni morski talasi sa Lastova. I tako, slušajući ga, zaspao sam.

Miroslav Miletić

#PodržiIzGlave – klikni i doniraj, zar vama koji znate šta je i kako je #izglave, ovo čitali i stigli dovde treba da objašnjavam zašto.

Pokaži više

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close