Da li ste hrabri kao zgubidani

Kad sam pre nešto više od mesec dana u Kraljevu na skupu aktivista iz preko dvadesetak gradova slušao i neke ljude iz Novog Sada nisam mogao ni da sanjam da ću uskoro gledati na televiziji njihovo prebijanje. Ali život u Srbiji je luđi od najluđih snova, i tako, eto ti protesta u Novom Sadu, eto meni poznatih ljudi ispred kordona, eto policije i nekih u belim majicama kako šenluče po leđima meni poznatih ljudi.

Nisam se iznenadio pokretnim slikama nasilja iz Novog Sada. Naprotiv, čim sam čuo za najavu protesta protiv usvajanja Generalnog urbanističkog plana Novog Sada do 2030. godine setio sam da sam u Kraljevu slušao upozorenja da će se nešto ovako – nasilje nad građanima – dogoditi. „Pa, ako će da nas biju neka nas biju.“, rekao je jedan momak kome nisam zapatio ime. Isto je ponovila i jedna žena, oštrog jezika ali ne i ljuta, zapamtio sam je, uvek nasmejana.  Oni su znali šta im se sprema ako budi digli svoj glas.

I digli su ti aktivisti, ti građani, svoj glas protiv urbanističkog plana. Rekli su vrlo kratko – GUP je glup. Tražili su da na sednici gradske Skupštine u ime davdesetak udruženja obrati pisac Nebojša Novi Milenković, njihov predstavnik, i još jednom pojasni zašto je GUP glup a pogotovu zašto taj tzv. Novi Sad na vodi nije dobro rešenje za grad.

fotografija Jelene Vuković

Da ne idem sad u sitna crevca, koga interesuje opširnije o ovom planu i promenama koje donosi imate na ovom linku https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/312029/Ovo-je-GUP-zbog-kog-se-klecalo-na-ljudima-Novi-Sad-na-vodi-i-vizija-jednog-grada.html ali ukratko, kako kažu predstavnici vlasti, nešto tako dobro odavno nije viđeno i Novi Sad ima da bude bolji, lepši i uopšte grad budućnosti pogotovu za novih 100.000 građana koliko očekuju „planeri“.

Neko će reći da je delom i zbog toga „generalno isplanirano“ da na prostoru Brodogradilišta bude izgrađeno mnogo lepih i visokih, vrlo visokih zgrada.

Aktivisti koji su digli glas protiv ovog plana i popili batine misle drugačije. Dugogodišnje iskustvo života u demokratski neprednom sistemu naučilo ih je da nije baš sve onako kako piše na papiru. U stvari svi oni/mi/vi znaju, da se ne tupiramo bez veze, kako taj mehanizam funkcioniše.

Vrlo jasno je to objasnio u svom postu na fejzbuku, član Lokalnog fronta, Vladan Slavković: „Kako to funkcioniše: Treba ti državno zemljište u centru. Ti pošalješ mašine i počneš da radiš. Dodju inspekcije i kažu da nije po zakonu, a i nije tvoje. Ti onda odeš u SNS/SPS skupštinu i platiš koliko ti traže i oni ti izdaju potrebne dozvole.
E sad, zemljište je i dalje državno i nije za te namene. Onda se sazove skupština i donese izmena Generalnog Urbanističkog Plana i to zemljište se prenameni za tvoje potrebe.
Dobiješ zemljište, gradiš šta hoćeš, a lideri stranke dobiju pare.
Glasači tih stranaka jedu govna kao i svi ostali jer si oštetio prirodu i ugrozio živote svih. Ali tad je kasno.
Hvala glasačima SNS/SPS.
E juče se šačica borila za pravo svih da i dalje imaju drveće i zelenilo, a sva policija i batinaši su branili volju nekoliko lopova da ukradu zajedničku imovinu.“

Plan je, ipak, na kraju krajeva, u najboljoj tradiciji srpske demokratije, uz četiri glasa protiv, usvojen. Svečano.

Istovremeno, ispred zgrade Skupštine, policija i bele majice „verifikovali“ su usvajanje plana rodnoravnopravnim prebijanjem građana u mešovitom stilu – uvrtanje ruku, pendrečenje, pesničenje, šamaranje, guranje, nošenje, povlačenje, vezivanje i najsavremenije – tek uvezeno iz USA – klečanje na vratu.

Mnogi su se začudili nad „prekomernom upotrebom sile“ u Novom Sadu. Šta se ispred Skupštine grada dešavalo, da li su i koliko su su pripadnici jedne privatne agencije za obezbeđenje prekršili Zakon o privatnom obezbeđenju imate potanko objašnjeno na ovom linku https://insajder.net/prenosimo/pukovnik-petkovic-ako-je-skupstinu-u-novom-sadu-obezbedivala-privatna-agencija-onda-je-prekrsen-niz-zakona. Između ostalo piše i da će „nezavisna istraga, ako do nje ikada dođe, pokazati da li su ispoštovane sve procedure, iako je očigledno da nisu i da je Zakon prekršen, posebno u delu koji se tiče neovlašćene upotrebe sile i sredstava prinude.
Onaj zahvat – kolenom na vrat, dok trojica jedno lice drže na zemlji, ne uči se na obuci za pripadnike privatnog obezbeđenja – piše u tekstu na gornjem linku i podsećana američkog policajca koji je takvim zahvatom ubio čoveka i zbog toga osuđen na dugogodišnji zatvor.“

Nezavisne istrage neće biti, da se ne zavaravamo. Pa čak i da je bude pokazaće nam nešto što već znamo. Šta će nam primeri bezočnog nasilja iz Amerike. Sva ta „prekoračenja zakona, prokomerna upotreba sile“ a bez zvaničnog tepanja u stvari najobičnija čista, bahato ogoljena sila nad građanima, divljačko iživljavanje, nepotrebno prebijanje ljudi – neistomišljenika, sve nam je to u najboljoj tradiciji srpske demokratije. Ima li bilo kojih izbora u Srbiji – od onih za Mesne zajednice do predsedničkih a da nema batinaša. Još malo nam treba pa da bez tuče, bez nasilja, bez krvi i svih drugih nepravilnosti i zvanično izbori u Srbiji ne budu regularni. Na ovom biračkom mestu nije bilo nasilja i izbori se ponavljaju –  javlja naš reporter.

Nije to od juče, nije to od Novog Sada, tradicija je, rekoh vam, u pitanju. Posebno od rušenja u Savamali, te naše „kristalne noći“ koja preko svih protesta, blokada puteva, odbrana zelenih površina, reka, drveća, planina, ulica, stanova… i ko zna kojih sve drugih građanskih neposlušnosti traje i dalje. Sve je to jedno zajedničko, dugo putovanje kroz noć, sve je to dugogodišnje sumračno stanje našeg društva.

Ono što sve proteste povezuje je svojevrsni „sprski demokratski paradoks“ – protesti građana traže od vlasti da poštuje Ustav i zakone. Od vlasti koja je te zakone u Skupštini… ma znate već. Deluje zaista smešno da nije istinito jer, koliko se sećam, niko nikada na protestima nije tražio nešto što mu već, po zakonima ove zemlje, ne pripada.

I eto ti paradoksa, eto nas u Francuskoj 1968. godine, eto građana, eto aktivista, eto pobunjenih koji drže jedan jedini transparent – Budimo realni, zahtevajmo nemoguće. Zahtevajmo poštovanje zakona. Zahtevajmo poštovanje Ustava.

A to, poštovanje zakona, dakle, je zaista, najozbiljnije, bez zezanja, stvarno, vaistinu, jedino izvesno, jednostavno nemoguće u Srbiji. Zakoni se ovde, uz poštovanje najboljih standarda demokratije – usvajanjem glasova većine i donose, izglasavaju, uz milozvučni ton zvona, da bi bili kršeni, da ne bi bili poštovani.

Naši zakoni imaju više i veće rupe od najboljeg švajcarskog sira. Zato ih je moguće poštovati nepoštovanjem, primenjivati neprimenjivanjem, pridržavati nepridržavanjem za dobrobit uskog kruga političko – poslovne ekipe. Zato ih je nemoguće poštovati poštovanjem, primeniti primenjivanjem, pridržavati pridržavanjem za dobrobit običnog građanina.

Ili kao što je to napisao već citirani Slavković: „Znam da ce oni izgurati i progurati sve. Znam i da su uredili sve da bude po zakonu. Znam i da će sutra neki kreteni da ih prime kod sebe i amnestiraju. Al bar neka se zna da je neko nekad negde nešto pokušao. Da nismo svi pičke.“

I još nešto, možda i najvažnije –  protesti građana kao što je ovaj u Novom Sadu  ne najavljuju kraj one „kristalne noći“ od pre tri pasusa. Nema kraja, nema svitanja. Jer, protest, dizanje glasa, glave, uspravljanje građana, ta poslednja linija odbrane do koje smo stigli, je čin pojedinačne hrabrosti.

Hrabrost – to je ono što sam čuo u Kraljevu a video u Novom Sadu. Hrabrost neke žene, nekog čoveka, još jedne žene, druge, treće, još jednog čoveka, drugog, trećeg… pojedinca sa imenom i prezimenom. Hrabrost oslobođena kalkulacija pozicione i opozicine političke elite

Ova hrabrost, hrabrost koja ima svoj JMBG broj, hrabrost sa brojem lične karte je nešto najviše što bilo ko od nas danas, u Srbiji, zgarištu ljudskih prava i sloboda, može da uradi.

Ujedno ta hrabrost nije, niti može a i ne želi da bude i ohrabrivanje onih, drugih, anonimnih, spuštenih pogleda, savijenih, nemih građana koji stoje po strani ne želeći da se mešaju u ono što se dešava decenijama u ovoj nesrećnoj zemlji, ne želeći da shvate ili shvatajući ali ne prihvatajući, da se to i njima dešava. Ti (samo)uspavani građani, preplašeni, s razlogom ili ne – na kraju je nebitno, kalkulatori na koje svaka iskusna vlast računa, ti večiti čekači još jednog „samo ovaj put“ i ne zaslužuju ohrabrivanje.

Drugim rečima, u drugom licu, ne mora niko da ti zavrne ruku, ne mora niko da te ošamari, prebije, ne mora niko da te obori na zemlju i zgazi kolenom na vrat da bi bio žrtva nasilja. Možeš da, kao spavaš, možeš žmuriš do bola, da zatvaraš oči dok ti crno ne postane zaslepljujućeg svetlucanja, možeš da okrećeš glavu na drugu stranu ali kad se jednom kao probudiš, kad otvoriš oči gledaćeš u nasilje i shvatićeš da moraš sam.

Jer, to strpljivo nasilje, ono koje je u stanju večno da čeka, biće poslednja prilika za hrabrost. Onu hrabrost koju sam video u Novom Sadu, koju sam gledao po ulicama Srbije. Hrabrost koja nekad može i da izgubi ali ne može da bude pobeđena.

Miroslav Miletić

Podržite #izglave, kliknite na ovaj link i donirajte ako ste u mogućnosti i ako mislite da  zaslužujemo vašu podršku. Ili nas hvalite po boljim kućama.  I jedno i drugo je dobrodošlo.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close