Dobra i loša vest

Imam dobru i imam lošu vest. Tako to ovde ide, ne može jedno bez drugog.

Dobra vest je da će sve ovo da prodje. Proći će leto, doći će jesen, škole i fakulteti, zimnice, slave pa zima, doći će i proleće i novo leto, proći će i ova pandemija, korona, kako je već zovu, proći će jednom sigurno, mora.

Proći će i svi ti fudbali, basketi, premijerne i reprizne lige, domaće zvezde i partizani će proći, sve će proći, ništa novo nisam izmislio, naravno da će proći, to svi znamo. I to je dobro, ako može da bude dobro to besmisleno „vrti kolo naokolo“.

Loša vest je da jedino ovo zlo i teskoba neće proći. Samo će biti sve gore i gore.

Običnom čoveku, recimo meni ili vama koji ste možda stigli do ove rečenice, teško da se može nešto zameriti. Malo toga je u našoj moći. Ni u boljim vremenima, ako ih je ikad bilo, nismo imali neku posebnu kontrolu nad onima koji odlučuju u naše ime.

No, bez obzira na sve, nikada nije blo ovoliko bahatosti i oholosti s jedne strane i nesigurnosti i straha s druge strane.

Toliko toga sam prošao da me teško šta može iznenaditi. Ali aktuelna vlast, oličena u predsedniku, ipak, iz dana u dan, uspeva u tome. Ne zaostaju ni oni koji bi da zauzmu to mesto.

Možda je najbolje da kažem to ovako: svi pre sadašnjeg predsednika koji su se nešto pitali verovali su u ono što rade.
Primera radi – Milošević je dugo verovao, bio ubedjen u ono što radi – osim par zadnjih godina. Barem je to moj utisak posle svih ovih godina. Pa i oni posle njega svako na svoj način – neko manje a neko mnogo manje.

Kod sadašnjeg predsednika ja ne vidim ovo o čemu vam pišem.
Dokaz su mi (izmedju ostalog) stalne promene mišljenja, novi stavovi koji protivreče prethodnim koji se smenjuju gotovo svakodnevno.

Možda to jeste “gola borba za očuvanje vlasti” – može biti – ali pre mi se čini da je u pitanju (samo)izgubljenost, nesposobnost i nedoraslost vremenu u kome vrši vlast.

Kao kad kreneš pa staneš i ne znaš ni kad si pošao ni gde si krenuo. I stojiš tako, zbunjen…

Kad se pomeriš – nešto srušiš, polomiš.
Kad progovoriš – još više zbuniš i sebe i one oko sebe, inače zbunjene godinama kojima su čekali.
Kad zaćutiš – progovore drugi, ništa manje izgubljeni, nesposobni i nedorasli vremenu u kome nekako (ipak, gle čuda) živimo. Životarimo, bolje rečeno.

Mi to radimo možda i nedostojni ove zemlje. Mi, obični ljudi, recimo ja ili vi koji ste možda stigli čak i do ove rečenice. Neki manje a neki više (ne)svesni toga.

Gospodari naših života i oni koji kažu da bi to radili bolje od njih, svi oni zajedno koji bi morali da imaju svest i odgovornost za dostojan život svih nas, jednostavno su nedorasli, mali i nebitni pred trajanjem ove zemlje.

Ova zemlja, kakvu god je ostavili za sobom, neki manje a neki više odgovorni, će nas sve nadživeti.

Neke će pamtiti sa ponosom a neke sa manje ili više stida.

Tu se pronaći, koliko god bio mali ili velik, smisao je svega. A takvih – dostojnih nikad nije bilo manje.

Miroslav Miletić

P.S. Kako ovaj tekst izgleda kad ga ispričam pogledajte u “video priči” koja je snimljena 17.08.2020..

 

Podržite dalji rad emisije koja je početkom avgusta 2020. godine ušla u 24. sezonu emitovanja. #PodržiIzGlave – klikni na link i doniraj, svaka pomoć je dobrodošla.

Pokaži više

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close