Isidora Rajković: Crvene cipele

 

crvene cipele

Udario me je voz. Svom snagom. Izbio mi mozak na šine. Obojio kamen u crveno a stare daske upile su moju mladu krv kao da su je dugo čekale. Da li sam želela da se to dogodi? Nisam… Da li mi je čudno? Nije. Da li sam razmišljala o tome? Jesam, kada sam čitala Anu Karenjinu u srednjoj školi. Ali nisam želela ni poželela ikada. Sada mi je telo presavijeno na tri dela. Ličim na krpenu lutku koju je dete nehajno bacilo jer mu je dosadila.. Čudno je to.. Šta postajemo kada nas više nema.. Cipela je odletela par metara dalje. Obula sam sestrine nove cipele. Toliko sam je molila da ih obujem uprkos tome što su mi bile za broj veće. Nije mi dala. Nije ih ni ona obuvala. Skupljala je pare za njih prodajući stare stripove ispred fakulteta. Godinu dana prodaje za trista evra. Toliko su koštale. Crvene, prošarane sivilom kraj pertli. Ali lepa crvena, skupa što bi rekla naša pokojna mama. Nije ih obuvala jer ih je čuvala za posebnu priliku. Kako leba nismo imali da jedemo, tako specijalna prilika nije ni postojala. Ona je samo sanjala o njoj. Sanjala je da dodje jesen, da joj vetar zamrsi kosu i ukrasi lišćem, da je neko od kiše pod kišobran skrije. Volela je da kisne. Tada je mogla da plače a da niko ne primeti. Satima je hodala po kiši. Ja nisam to znala sve dok me komšinica sa prvog nije upitala zašto ona kisne. Razboleće se rekla je. Onda sam se iskrala iz stana i bosonoga krenula da je tražim. Sedela je na klupi preko puta železničke stanice. Kiša je lila. Ona je plakala. Sela sam pored nje. Okrenula se ka meni i nasmejala. Uvek se smejala, prvi put sam je videla da plače te večeri . Izgubila sam dah na kratko. A onda počela da plačem. Ne znam zašto. Plakale smo satima. Ušle smo u stan dok se voda slivala sa nas. Pogledala je u trenu moja bosa stopala i rekla sutra ih obuj. Čitavu noć nisam spavala od uzbudjenja. Ustala bih iz kreveta i odškrinula vrata ka hodniku. Mesečeva svetlost padala je kroz prozor tačno u ugao hodnika u kome su stajale. I kao da je noć tren već gledam kako koračam. Bare ne obilazim. Jer u dodiru sa njima nastaje još veća magija. Nešto će se dogoditi treperi srce u grudima. Telo se raduje žmarcima koji ga podilaze. Mora biti posebna prilika. Crvene cipele na mojim nogama. Još jedna bara, još jedna. Udario me je laktom leve ruke tako jako da mi se vilica ukočila. Rukama sam je stiskala ne bih li umanjila bol. Zastao je i okrenuo se. Izvini. Čula sam izvini i ugledala oči koje znam. Ne znam kako, ali ih znam.. Odjednom gomila ljudi, Ja gubim dah, kao da mi je neko srce na živo izvadio, zuji u ušima… Osećam kako mi voda natapa kosu i ulazi u uvo. Urlik neke žene. Mrak. Čujem sirenu. Voze me. Grmi. Kiša. Pljusak bije po kolima hitne pomoći. Shvatam da mi se bore za život. Čujem ženski glas kako kaže da su svi parametri dobri i ne zna šta se dešava. Tišina. Samo čujem otkucaje svog srca. Bljesak u svesti na oči koje znam… Ubrzan rad srcaaaa.. Otvaram oči i grčevito grabim šakama ivice kreveta, bol je neizdrživ…Umiruju me. Prelepa sestra duge plave kose donoseći mi garderobu, komentariše kako ću uskoro moći da izadjem. Sve telesne funkcije su u redu, ali je telo reagovalo kao da ga je udario grom. Nisu sigurni šta je u pitanju, moguće neki retki fras usled stresa… U desnoj ruci nosi moje cipele…Popij čaj i možeš da ideš. Kiša je stala. Ulice su puste, čuje se kako pete mojih cipela udaraju o asfalt. Miriše zemlja, miriše pokislo lišće, polako se bliži kraj danu u kome sam hodala u crvenim cipelama. Nije mi hladno. Gladna sam. Preko puta naše zgrade na železničkoj stanici je divna pekara. Uželela sam se kifle najobičnije, savršene. Deka mi je drobio u jogurt kada me je čuvao, ali sada tih pravih savršenih običnih kifli ima samo u toj pekari. Zagrizla sam je kao najsladji kolač. Umalo da padnem. Spotakao me pas koji je projurio ka stanici, ušao je u zgradu. Ne znam zašto jedući kiflu pošla sam za njim. U zgradi mrak, seća na neke dane detinjstva koji su ostali zaključani u sećanju daleko. Par ljudi čeka da radnica otvori šalter. Piše pauza. Prolazim kroz hol i izlazim na peron. Pas stoji kraj kante za smeće i njuši. Gladan je. Dajem mu preostalo od kifle. Na ivici perona ugledam baru. Idealnu za moje crvene cipelice. Ugazim jednom pa drugom nogom. Šteta što tata nije ostavio svoj fotoaparat kada je prodavao pokućstvo da bismo preživeli, ali od svega ostalo je samo par dušeka za spavanje, zavese i kuhinja… Godinama tako, čovek se navikne. Srećom sestra i ja smo lepe, to svi kažu. Da takav osmeh i sjaj u oku nisu videli do nas. I onda nas svi vole. Niko ne primećuje rupicu na kaputu od moljaca ili pohaban djon cipele. Samo nas dugo gledaju i dive se našoj lepoti. Misli prekide siguran korak, ubrzan. Muška cipela teget boje koja je ubrzano prošla pored mene. U rukama muškarca kofer. Traži svoj voz. Ja očima zagledana u njegova ledja kao da me je neko začarao, a noge ne pomeram iz bare kao oduzeta da sam… Samo srce čujem kako lupa, vrhovi prstiju podrhtavaju… Nešto bi hteli ali su nevešti.. Ja sam nemoćna jer ne znam šta.. Muškarac ulazi u voz… Vidim kako promiče kroz vagone, traži mesto… Seda kraj prozora u kupeu tačno preko puta moje bare. Kako je Gospod veliki pomislim. Otvara prozor kupea i gleda ka meni. Prepoznajem oči od danas. Osmehuje se kao da me se seća, ali ne verujem, toliko ljudi prodje ulicama tokom dana… Ipak krećem ka njemu, prečicom, gazim po šinama, preko koloseka i idem ka njemu… On se osmehuje, oči mu sjaje… Ja lebdim, nikada tako… Kako je divno biti ovako živ… Kako je veličanstveno osećati damare srca po čitavom telu, kako nervi golicaju… Ovo sam čekala…Gledam ga i približavam se… On maše, ali najednom kao da gleda kroz mene..Pogledam preko ramena i vidim ženu crvenokosu koja mu maše… Zaglušene su mi uši.. Srce staje… Čujem jak zvuk. Sirena..Pogledam desno i vidim voz koji pokušava da koči. Jak tresak i mrak… Ja sam se zaljubila…

Isidora Rajković
(10.10.2020)

#PodržiIzGlave – podrži lepe i lude priče, doniraj.

Pokaži više

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close