Kako je Milošević ubio moje roditelje

Let mi tel ju samting about Milošević, maj mader end mi. I malo o ćaletu.

Prvi put smo se posvadjali oko Miloševića kad je bila 8. sednica. Ja sam tada pisao za splitsku Omladinsku iskru i napisao da neće da valja neko ko sjebe rodjenog kuma. Majka je već bila očarana Slobom.

Onda sam ja rekao (i o tome pisao) da Zajam za preporod ne valja i da će da nas ošure kao prasiće, da nas pokradu, ćale je ćutao i nije hteo da se meša a majka je rekla da je to dobro za sve nas i da Sloba ZNA.

Onda sam malo posle venčanja sa Draganom otišao na Gazimestan i gledao to čudo od hipnotsanog sveta i hipnotsanih novinara. Bio sam iza bine. Kad je Sloba došao samo par nas NIJE aplaudiralo nego je radilo svoj posao. Snimalo ili fotografisalo.

Pisao sam za Start i majci se to nije svidelo. Ćale je pitao koliko plaćaju. Ja sam rekao – jedan tekst tvoja plata. On je pušio Jugoslaviju i klimao glavom. Već tada je video kako se njegov svet, sve ono što je imao do tada ruši i da on ništa ne može učini. Nikad nije pričao o tome ali sam znao da je bio razočaran i ljut zbog svega. Više se nije znao nikakav red. Bio je zastavnik u penziji i tako nešto se nije uklapalo u njegov koordinatni sistem.

Kad su počeli ratovi majka i ja smo zakrvili skroz.

foto: m. petrović

Jedom je došla sa ćaletom kod nas kući, Beba se već rodila ali džaba malo dete kad je na teveu je bilo nešto oko Slobe, ko zna šta, više se i ne sećam ali počeli smo da se svadjamo. Teške reči, jebo te Sloba, jebo tebe Sloba i ona kaže – Ja ću da idem. Ja mrtav ladan kažem – Idi.

Ona pogleda u ćaleta, ovaj ništa ne priča, samo vrti glavom, neće da se svadja ustaje i odlazi sa njom. I tako ja isteram rodjenu majku iz kuće.

Moja pokojna tašta Ravijojla, koja me zvala sine a ja nju kevo, blagorodna i pametna žena mi posle par minuta kaže – Sine, ne valja ti ovo ništa, nemoj sa majkom da se svadjaš zbog Slobe. Ja besan ne popuštam.

Ujutru kad me malo pustilo, sedim pijem kafu i razmišljam se. Obučem se i odem kod majke i oca. Ona ljuta, pita hoću li kafu. I tako sedimo u kuhinji za stolom, kao što smo to radili celog života, kafeišemo, ćale gleda kroz prozor u halu a ja i majka pričamo.

I ja joj kažem da sam razmišljao nešto i da sam rešio da više nikad ne pričam sa njom oko Slobe pa ako se ona slaže  – slaže, ako ne – onda nikom ništa. Angelina, moja majka, pameta bila i ona iako imala samo 4 razreda škole, kaže da se slaže. Ja kažem – Izvini. Ona počne da plače. Ćale počne da se smeje, majka počne da viče na njega i stvari se vrate u normalu. Tako majka i ja napravimo istorijsko pomirenje i više nikada ne pomenemo Slobu.

Visio je nad našim životima i dalje, znala je i ona znao sam i ja da je on uzrok svega ali ga nismo pominjali: ni kad sam išao na ratišta kao novinar da bi izbegao mobilizaciju (komplikovana igranka, jednom ću da vam je objasnim), ni kad je bilo bombardovaje pa burazera mobilisali a ja bezuspešno jurio noću po nekim šumama da ga izvadim i sakrijem u neku kuću na Moravi, ni kad je bio 5. oktobar, ni kad je umro. Nikad.

Moj otac umro je jednog utorka ujutru razmišljajući kako treba da plati telefonski račun od 500 i nešto dinara. Veče pre toga pričao mi je o tome. To je bio naš poslednji razgovor i ja sam mu obećao da ćemo ujutru to da rešimo ali da to nije važno nego da se polako pripremamo za šljive da napravimo džem jer jebeš palačinke bez njegovog džema. I ja i on smo znali da šljive neće da dočeka.

Ujutru je pokušao da ustane i tako je ostao – sa jednom nogom na podu a drugom na krevetu. U raskoraku. Čitav život mog oca sveo se na na kraju, posle toliko marševa, strojevih koraka, sigurog i brzog hoda na taj raskorak. U taj raskorak upao je kad je Milošević došao na vlast. I nikad nije uspeo da uhvati korak.

Moja majka umrla je jednog utorka uveče, tugujući za svojim mužem sa kojim je živela od rodjenja. Rodjeni su iste godine, bili su zajedno kao deca, nekoliko dvorišta u selu jedno od drugog, bili su zajedno u školi, ćale je završio posle vojnu školu, došao i odveo je iz sela. Čitav život bili su zajedno.

Voleli se, svadjali, mirili, kao mačka i pas, bila je to prava ljubav. Kad je ćale umro za moju majku je sve nestalo. Nismo bili važni ni burazer ni ja, nisu bile važne ni dve unuke, ništa nije moglo da je vrati sa puta na koji je krenula svesno. Ništa nije vredelo, sve što sam znao pričao sam, ubedjivao je da izadje, da dodje kod nas, da se igra sa decom, da odemo u neku baštu na kafu, bilo gde, samo da ustane iz kreveta u koji je utonula. Ništa nije vredelo.

Jedom mi je rekla da ja ne mogu da razumem koliko je teška tišina u kući i meni je onda sve bio jasno. Slušala je tišinu i jednog dana se ugasila. Život moje majke, bučan, glasan, pun smeha, svadja, putovanja, selendrenja iz jednog u drugi grad pa tako 5 puta, život prepun prijatelja, komšinica, rodbine, sinova, snaje, unuka… takav jedan bogat život ugasio se u nemaštini i tišini onog dana kad je Milošević došao na vlast.

Ugasilo je to zlo polako ali sigurno oba moja roditelja. I ko zna koliko još njih. I sve to samo iz jednog jednostavnog razloga – da bi bio na vlasti. Nije njegov cilj bio da nas poubija, da nestanemo, da ratujemo, da gladujemo, da se ponižavamo – ne, to je samo bilo sredstvo da bi vladao. Tako je ubio moje roditelje, trajno oštetio moj život, život mog brata, moje porodice.

Sumanto je bilo, mnogo godina posle smrti mojih roditelja, to što se serija koja se bavi danima kada je hapšen Milošević zvala Porodica. Uvredljivo je to bilo i ostalo za sve porodice koje je uništio, rasturio, razorio, ubio u pojam… A takvih je mnogo, skoro svaka porodica i u ovoj zemlji i par komšijskih zemalja.

Gledao sam seriju, naravno da sam gledao. Dragana se nervirala, ja sam uglavnom ćutao. Gledao sam, otupaveo, epizodu za epizodom, u glavi mi je bila tišina. Ista ona teška tišina koju je slušala moja majka.

I pomislio sam Jebo nas Sloba.

I čuo sam moju majku koja kaže Jebo nas Sloba.

I vido sam svog oca, puši Jugoslaviju i prvi put ga jasno čuo kako nam kaže Jebo vas Sloba.

Miroslav Miletić

#PodržiIzGlave – donirajte, svaka donacija je dobrodošla. I neophodna. Drugih izvora prihoda trenutno nema. 

 

 

4 Comments

  1. A Sloba je ubio tvoje roditelje… kako?
    Ovde isijava samo tvoj antagonizam i mržnja prema Miloševiću, koji pokušavaš da imputiraš u svaku životnu situaciju, čak i tamo gde apsolutno mu nije mesto. Da je manje takvih ostrašćenih a rečitih, poput tebe, sa svih strana političkog atlasa Srbije, ova zemlja/država bi bila mnogo bolje mesto za život.
    Emocionalna inteligencija i zdrav razum, koliko god se trudio, mi kao dominantnu misao iz ovog tekata ističu tvoj greh zbog nepoštovanja majke zbog političkog stava, kakav god on bio. Porodice nije urušavao Milošević, već ostrašćeni tetrebi unutar njih koji su dozvoljavali da se zbog budalaštine kakva je “politika” zakrve sa najbližima.

  2. Postovani Gospodine niste Vi sami.Ja sam pobegao za Australiju pre nego što je Sloba dosao na vlast.Cini me se, iako ste novinar da ste pomalo naivni. Da nije bilo Sloba M bio bi opet neki drugi Sloba.Mi Srbi smo pobili sve nase vodje, knezove, kraljeve, presednike,heroje i premiere.
    Je li Vam ovo nesto govori?.Sloba je mogao izbeci rat samo da se prikljucio Satanistickom Zapadu.Onda nebi bili više svoju na svome . I još dok nije počeo gradjanski rat 1990 , Zapad je imao planove da dodje na Kosovo.Ovo znam jer sam radio jedan timski software za Americku vojsku i u logic diagramu se nalazilo Kosovo 1987 godine. Prema tome istorija se ponavlja, Englezi nastoje da nas unite na sve načine. SRBI su Boziji narod i nece se odreci svoje vjere i tradicije a Vama ako se ne svidja vi opet pisite za Ustaski Start kao što ste to cinili za saku dinara da bi prkosili some ocu. Zapad nikad nece odustati ma koliko mi bili dobri, skromni i ponizni. Postoje samo dve opcije. Jedna je da se predamo Satanistickom Zapadu i da budemo sluge kao dvolicni Hrvati i Crnogorske Komite koji su nam veci neprijatelji od Ustasa. Druga opcija je da dovedemo Ruse i da otvorimo Rusku bazu sa S400 i S500. Satanisticki Zapad priznaje samo zakon sile. Nemoj da me prozivas za ovaj naziv satanisticki jer ne mislim da su svi ljudi na Zapadu satanisti ali sigurno jesu oni koji vladaju robljem na Zapadu. Prema tome kolika je bila tvoja patnja moja je bila još veca. Otac mi je pobegao iz Mostara razbolio se i umo ali ga nije oterao Sloba nego Ustase. Reci ces da da nije bilo Slobe nebi bilo ni Ustasa . Pa bilo je i kad nije bilo Slobe .Sve Hercegovacke jame su pune Srpskih kostiju.Valjda si ceo za Prebilovce. Sirota moja majka Jovanka ostade samo pored pet sinova koji su se razbezali po svetu još dok je tvoj Tito vladao i strada u izbeglistvu što od tuge a što od bolesti. Prema tome ako tako gledas i sada je na vlasti neki Slobo koga ne voli mlada generacija ali za njega glasaju penzioneri a bogami jedno 45 posto mladih. Sta da radite? Srbija je podeljena. I ja bih glasao protiv njega. Eto ubite ga! Opet ce na vlast doci Sloba….

    1. Pobeogao u Australiju pre dolaska Slobe. I u sledecoj recenici satanisticki zapad. Da li je vece licemerstvo moguce? Kako i zasto si otisao kod satanista? Neko te naterao? Pa onda ide konstatacija da ne bi bili svoj na svome… A ti si svoj na svome? U Australiji! Srbija je svoj na svome? Bez Kosova? Ja sam svoj na svome u Nemackoj? Milioni Srba su svoji na svome u inostranstvu? Onaj Srbin iz Vukovara, Drnisa, Tuzle je danas negde u Srbiji ili belom svetu svoj na svome? To su bili samo neki od rezultata njegove politike, ostale kao zajam za preporod, Dafiiment i Jugoskandik banku, Beka i Miskovica, moje komsije penzeonere koji su rovili po kontejnerima, pa skakali sa vrhova zgrada, da sebi prekrate muke, da i ne spominjem. Mrtve, ubijene, proterane, ponizene. Shvatas li ti, koliko su nam zivoti rastureni, iako imamo novca i situirani smo, koliko smo bili i dalje smo odvojeni od roditelja, prijatelja, ljudi sa kojima smo odrasli, rodbine, svoje zemlje? Ja sam vise od 2/3 svog zivota proveo daleko od njih. Kada sam posle nepunih 5 godina, prvi put dosao kuci u Beograd, toliko mi je trebalo da dobijem mogucnost da se vratim a da ne izgubim boravak, a ni tada ga nisam dobio, na vratima zatekao osedeleog starca, mog oca. Kada sam odlazio bio je krepak i vitalan covek crne guste kose, srednjih godina… Plakao sam danima kao malo dete. Te 1995 u decembru sam se vratio i ponistio boravak, zatekao haos, mracne ulice Beograda bez sijalica, turobne fasade gde ih jos bilo a da nisu otpale, kratere po ulicama, restrikcije struje. Danima nisam mogao da se okupam, jer bez struje, nije bilo ni vode kod nas na 9 spratu, pumpe nisu mogle da izbace vodu na tu visinu, bez grejanja, grejali smo se na struju, kad je bilo struje. Prvo jutro po dolasku, zvao me je prijatelj da idemo u Orasac, prodavnicu po mleko, jer imaju bebu u zgradi, a moze da se kupi samo litar po osobi. Mama ne moze da doji pa…kazem u redu. Kada da dodjem? Kaze u 4 ujutru! Izvini rekoh, jesam te dobro razumeo, prodavnice otvaraju negde oko 8? Ma da, samo treba da stanemo u red, jer ga nema doboljno pa…i tako smo danima posle toga stajali u redu za mleko, dok beba nije povela da jede tvrdu hranu. Osim reda za mleko shvatio sam da postoje i oni za benzin, uglavnom kod Zmaja jer je gorivo samo tamo dolazilo, pa se menjamo po nekoliko sati…do dva dana smo cekali ispred Zmaja. Iz tog vremena pamtim i anegdotu sa mojim drugarom iz detinjstva, koji je poceo da prodaje gorivo na flasu, po mom dolasku pitao me je: ” A kako se vi u nemackoj snalazite za gorivo?”. Odgovorio sam mu :”odemo na pumpu i sipamo!” Udario se po celu i rekao:” brate, kako sam ja pukao”. Jedno jutro, negde oko 3 ujutru probudila nas je jaka ekslozija. Lift nije radio, sisli smo peske i zatekli gust crni dim , zenu kako kuka, neko je bacio bombu u zgradu, na ulazna vrata od stana, ubio njenog sina koji se valjda vracao iz nocnog zivota… I tako svakoga dana, jednom je neko sa Ibarske ispalio zolju na kafic “Knez”, posle naseg odlaska iz jednog kafica na Vidikovcu uleteo je “Glavonja” i iz automatske puske pucao po kaficu i gostima, hteo je da ubije “Cviju”, koji mu se nesto zamerio. Ubio je nekoliko ljudi, ranio Cviju…i onda smo ga videli na Labudovom brdu kako se slobodno seta…1996 posle pokradenih izbora i za vreme demonstracija, dosla je policija po dojavi, odvela nas u Rakovicu i pretukla krvnicki, bio sam kontrolor na izborima i nisam hteo da potpisem da je bilo sve u redu, jer su dodavali dzakove posle izbora… I jos mnogo, za dva zivota dogadjaja…1998 sam upisao fakultet u Nemackoj i otisao da se ne vratim do danasnjih dana.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close