Kako sam radila za Aleksandra

Udobno smeštena na polici vitrine u jednoj beogradskoj školi mašina za pisanje se nije preterano izenadila kad sam stao ispred nje. Na moje pitanje da li je baš ona ta mašina na kojoj je radio mali Aleksandar odgovorila je potvrdno dodajući: „Očekivala sam vas“.

Povukla je nov red, primećujući moje iznenadjenje i rekla: „Možda sam samo mašina ali i ja pratim šta se dešava u našoj zemlji. Čula sam da me mediji pominju. Samo sam se pitala ko će prvi naići. Nešto mi je govorilo da će to biti baš vi.“

U kakvom sećanju vam je ostao Aleksandar?

Bila su moja najlepša vremena. Bilo je zaista zadovoljstvo raditi pod njegovim pritiscima. Aleksandar je svojim nežnim udaranjem po mojim staklenim slovima prekinuo decenije mog ćutanja.

Čekajte, zašto ste ćutali decenijama?

Znate kako, vaši čitaoci to moraju da znaju, rodjena sam pre Drugog svetskog rata ali sam imala tu nesreću da sam najviše posla imala za vreme rata i to baš na Balkanu. Prošla sam kroz razne ruke, bila sam na svim zaraćenim stranama, bila sam i u vodi i u blatu. O snegu da ne pričam. Ali jednog dana našla sam se, ne sećam se kako, u jednoj školi i baš tu sam provela nekoliko decenija u potpunom miru, na stalaži jedne vitrine. Niko me nije dirao, čak su i prašinu retko brisali sa mene.

Dok se nije pojavio Aleksandar?

Da, u pravu ste. Ja se čak sećam i dana kad je prvi put ušao u školu, kad je prošao pored vitrine u kojoj sam stajala, sećam se njegovog prvog pogleda.

 

 

Recite nam nešto više o tome?

Pa, on je tada svojoj učiteljici rekao: „Ja hoću da pišem na ovoj mašini!“ Učiteljica mu je, medjutim, objasnila da prvo mora da nauči da piše sva slova, mada pouzdano znam da je on već u trećoj godini naučio sva slova, i da će doći dan kad će moći da koristi i mašinu za pisanje. Aleksandar je tada, sećam se kao da je bilo danas, pogledao u mene, naslonio se na staklo od vitrine i rekao: „Mašo, (tako mi je tepao) vratiću se jednog dana!“

Sećate li se tog dana?

Naravno, ko bi zaboravio takav dan. Pa i mi mašine imamo dušu. Mislim da su tog dana radili nekakv pismeni zadatak iz srpskohrvatskog  jezika i da je učiteljica dovela decu pred vitrinu, pokazala na mene i pitala: „Deco ima li neko da zna da radi sa ovom mašinom?“ Sećam se da su sva deca ćutala i gledala u pod a da je samo mali Aleksandar, koji se ipak izdvajao svojom visinom ali i bristrinom pogleda, podigao jedini ruku i rekao: „Znam ja učiteljice, ja sam sam se samodualno obrazovao od malih nogu, a kasnije i u obdaništu. Ja znam da kucam na mašini za pisanje.“ Učiteljica ga je pohvalila pred svima i ja sam tako završila u učionici na Aleksandrovoj klupi.

Kakav je bilo kucati za Aleksandra?

Bio je nežan i pažljiv, kucao je bez jakog pritiska, imao je osećaj za pritisak, ako mogu tako da kažem. Odmeren udarac. Ni mnogo jak ni mnogo blag. Taman toliko da ostane neizbrisiv trag na papiru. Ono što me iznenadilo je činjenica da nikad nije grešio dok je kucao. Svi njegovi zadaci su bili bez ijedne greške u kucanju. A verujte mi bilo je mnogo njih koji su „udarali“, da tako kažem, po meni, bilo je svega, ali sa Aleksandrom je bilo uživanje raditi.

Da li je tačno da je Aleksandar kucao samo ćirična slova?

To je tačno, mada vam verovatno zvuči neverovatno. Uvek je kucao samo ćirilična slova iako su sva moja slova latinična. Ne znam kako ali Aleksandar je još tada vešto izbegavao ona strana slova kao što su ku ili duplo ve, znate već o čemu vam pričam. Na kraju kad bi završio sa kucanjem sve bi bilo na ćirilici. To mi ni dan danas nije jasno.

 

 

Priča se da ste vi, na neki način,  odgovorni i za formiranje političkih stavova mladog Aleksandra. Da li je to tačno?

Slušajte, kad radite toliko dugo zajedno, normalno je da počnete da razgovarate i o takvim stvarima. Jednog dana, nikad ga nisam pitala zašto, bilo je to samo jednom, Aleksandar mi je prišao sa ledja i tada je ugledao malu pločicu na kojoj je bila nacrtana karta Italije sa Istrom i Dalmacijom.

Kako je reagovao?

Bio je iznenadjen pa mi je kao i svako radoznalo dete postavio pitanje: „Kako to Mašo (tako mi je tepao) da su naše vekovne teritorije, pogotovu jadranska obala sa sve Karlobagom, deo Italije?“ Ja sam mu, naravno, objasnila da je to bilo pre Drugog svetskog rata, da zahvaljujući Drugu Titu više nije tako, da su Istra i Dalmacija sada naše teritorije.

Šta vam je rekao?

Kao i svako malo dete bio je zbunjen. Ali i ljut, stekla sam barem takav utisak. Nije mogao da veruje da je tako nešto bilo moguće. Sećam se da je, sa dečačkim žarom u očima, rekao: „To je oduvek bilo naše, srpskohrvatsko, i to više nikada u istoriji ne sme da se ponovi. Kad porastem učiniću sve da to zauvek budu srpskohrvatske teritorije!“

Čekajte, da niste pogrešili, valjda „srpske teritorije“?

To je kasnije nastala kao ideja čije autorstvo bez ikakvog razloga pripisuju Vojislavu Šešelju. Idejni tvorac ideje je bio mali Aleksandar, volela bih da to vaši čitaoci znaju. Tačno je, u početku je bila ideja „srpskohrvatske teritorije“ ali već posle nekoliko razgovora Aleksandar je učvrstio svoj stav da su u pitanju „srpske teritorije“. Bila je i ostala ideja srpskih teritorija. Vekovnih, naravno. Na moju veliku žalost, a pretpostavljam i Aleksandrovu, na kraju je ipak sve ispalo, kao što i sami znate, hrvatsko.

Da li ste možda razgovarali i o Kosovu?

Ne, nismo. Nikad nisam imala pločicu sa Kosovom na sebi a koliko se sećam nismo nikada o Kosovu razgovarali. Mislim da Aleksandra to pitanje, pitanje Kosova, nikada posebno nije ni interesovalo. Valjda zato što je Kosovo oduvek, koliko se ja kao mašina razumem u politička pitanja, bilo srpska teritorija.

 

Miroslav Miletić

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close