Lokalna hrabrost je globalni probiotik
„Znaš, nikad neće biti bolje, mi to nećemo da doživimo.“
„Znam, ali da li se osećaš isto kao ja sada? Mnogo mi je lepo i odavno nisam bila ovako srećna i spokojna.“
Tako je sinoć tekao razgovor između mene i mog prijatelja iz detinjstva. Okupili smo se u dvorištu naše mladosti gde smo osamdesetih pravili najlepše žurke i bili najluđi, najsrećniji, najnaivniji, najsmouvereniji, najuspešniji, sve je bilo naj. Haaaaj!
Zatvaramo krug, uskoro dvorište neće da postoji, pričamo tiho, ni muzika nije bučna kao pre, do nas sede naša odrasla deca, ljudi, kao mi s početka priče. Smeju se glasno, dobacuju nam i zezaju nas oštro, ali na ferku. Dobar odgoj, imamo razloga da budemo zadovoljni.
U tom ne baš punom dvorištu, sedeli su ljudi koji su na neki način obeležili živote jedni drugima. Sve smo prošli zajedno. Ne viđamo se često. Neki smo jedni druge pobrisali sa društvenih mreža, ali eto, kanda smo malo odrasli i shvatili da nam stvarno nikad neće biti bolje i da nema nama ništa bez nas. Izmereni odavno, tačno znamo šta možemo da očekujemo jedni od drugih i kad zagusti i kad je slavlje. Gledam ih u polumraku, svi očuvane pameti, niko okaljan, nesavršeni, impulsivni, zadrti, nezreli, prestari, konačno stasali, ali pošteni, vredni, časni, dobri ljudi.
Mislim se sinoć, isto je kroz vekove, svi misle da nikad neće biti bolje, ali čekaj, okružena sam dobrim ljudima, dobro je. Sa ovima mogu da sklopim nameštaj za terasu, za dalje ćemo da vidimo. Važno je da su oko mene ljudi sa dobrim namerama.
„Znaš, nikad neće biti bolje, mi to nećemo da doživimo.“
„Znam, ali da li se osećaš isto kao ja sada? Mnogo mi je lepo i odavno nisam bila ovako srećna i spokojna.“
Tako je tekao Vladanov i moj razgovor na terasi, dok su Mića i Mare skidali filozofske slojeve u sobi. Moji ljudi iz Lokalnog fronta, ljudi sa dobrim namerama, koji ne pričaju mnogo, oni realizuju svoje dobre namere.
Dugo ih znam, a većina ih je shvatila ozbiljno kad su rekli da idu peške do Beograda i bukvalno krvavih nogu stigli u Beograd. Peške. Od Kraljeva, prilazili su im ljudi, raspitivali se, neki koračali deo puta s njima, neki iznosili kolače, kajmak i hleb, a oni su odgovarali na sva pitanja, objašnjavali zašto moramo da mislimo i radimo iskreno, pošteno, da nam namere budu dobre. Društvene mreže su gorele, neki lideri, a nisu iz vlasti, su počeli da ključaju, za sada samo u sebi.
Palanački duh se uzburkao, oni idu, svaki korak nova probiotik doza protiv stisnutog mozga, suženog pogleda. Probiotik, znate to, dobre bakterije, zdrav organizam, loše bakterije, gangrena. Naše društvo, naši građani su zatrovani, gangrena je u poodmakloj fazi, a naši „spasioci“ realno i dokazano, nemaju dobre namere. Ne prema građanima. Održavaju gangrenu, zaprašujući svoje sledbenike, svoje aktiviste, svoje sugrađane „lošim bakterijama“.
Lokalni front, globalni probiotik protiv malograđanske, sitnosopstveničke infekcije nije placebo. Oni dejstvuju direktno, ličnim primerom (pa ako hoćete i žrtvom, jer neki su mesecima iza lečili otvorene rane na stopalima) pokazuju da kad hoćete nešto da promenite, da vas ljudi shvate ozbiljno i krenu sa vama, morate ličnim primerom da pokažete svoju nameru. Bez KZN, PR, HR, ne preko društvenih mreža, izrenomiranih kafana…Odluka, hrabrost, istrajnost, ljudi.
Nisam ja ovo napisala zato što sam mnogo pametna, gledala sam svojim očima, kao na času pokaznu vežbu.
Sa pitanjem „Ko je ubio Olivera Ivanovića?“ ljudi iz Lokalnog fronta ulaze u onaj Beograd koji smo nekad zvali SVET. Broj i sastav te šetnje će se možda nekada ponoviti, ako društveni probiotik pacijenti koriste dugo i po uputstvima, ali ona dobra energija, podrška nekome ko nije mrsio, nego je nešto uradio, nikad. Ili nekad, kad ispred budu stajali ljudi sa dobrim namerama.
„Posle Beograda su vas gasili kao elementarnu nepogodu. Uplašili su se stvarne snage i odlučnosti koju su videli. Bukvalno su se uplašili ogromnog ugleda koji ste imali kod građana Srbije. Uplašili su se za svoj počasni status. Ali ne Vučićevi, ne vlast.“
„Ma…vidiš da može dalje.“, kaže Vladan potpuno mirno.
Može, opet videla lično.
Početkom juna, Lokalni front organizuje skup „Aktiviraj aktivizam!“ i da ne veruješ, pozivu se odazovu aktivisti iz više od 20, skoro 30 gradova, jer čast je kad te Lokalni front pozove na akciju, znači da vrediš, kao čovek!
Bez prazne priče, pitali su kako smo, kakve probleme imamo zbog svog rada, koje probleme imaju naše sredine, može li šta da se reši….
U pauzama smo se upoznavali, grlili, razmenjivali muke i nedaće, puno se smejali. Mnogi se već znamo sa raznih protesta.
Osećala sam se kao sinoć. Dobro, mnogo dobro, oko mene su bili stvarno dobri ljudi, odlučni, hrabri, pametni, nesebični, sposobni, iskusni, stručni, mladi, stari. Nesavršeni, sa vrlinama i manama, isti kao ja, sa idejom da nam zbog onoga što radimo, prilaze ljudi sa dobrim namerama, da zajedno u svojim sredinama stvorimo nešto da valja, funkcioniše, da ne rušimo nego gradimo. Ne da namećemo prazne priče i betoniramo mozak, nego baš da gradimo. Građansku svest o pravima i obavezama, Tržnice, lokalnu vlast koja će biti sastavljena od stručnih i poštenih, predstavnike u Vladi koji neće biti kusur koji pokriva neku šemu, nego naši zastupnici koji će da brane interese našeg grada, Šumadije.
Pred očima mi je prijateljica, moj sapatnik i drug, koja će me popljuvati za svaku rečenicu što sam napisala, jer ona više u te naivne priče ne veruje, njoj se povraća od budala kao što sam ja, od ideala sirotinje, dok se krimosi bahate i šire. Pitaće me, koliko godina nisam išla na more, dokle mislim da mlatim praznu slamu dok glupaci i kreteni bez trunke mozga i morala valjaju kamione i avione, letuju tri puta po 15 dana. Jedu svaki dan, šta hoće i koliko hoće. Stvarno, sve to će da mi kaže, jer je ona moj iskreni prijatelj. Nas dve imamo iste aršine, šta je dobro, a šta ne. To je naša tačka spajanja, najvažnija.
„Znaš, nikad neće biti bolje, mi to nećemo da doživimo.“
„Znam, ali da li se osećaš isto kao ja sada? Mnogo mi je lepo i odavno nisam bila ovako srećna i spokojna.“
Ovaj razgovor sam vodila, još uvek pod snažnim utiskom svega što sam ponela iz Kraljeva, sa čovekom koji jako dobro razume moje namere, jer i sam je takav. Ne, on je mnogo, mnogo bolji od mene i zato ga toliko volim i poštujem, važan mi je.
Obrazovan, ostvaren, priznat kao vrstan u struci daleko od granica ove države, širok, slojevit, staložen. Pričali smo dugo, slušali se pažljivo. Nabrajali koga sve poznajemo da su graditelji, očuvanog integriteta, morala, pameti, svesti da svet ne možemo da promenimo, ali lopatu peska možemo da pomerimo. Znam, ponovila sam više od 10 puta i opet ću, dogovorili smo se da pokušamo da okupimo ljude sa dobrim namerama, bez obzira na bilo koju drugu kategoriju koja ih ne definiše kao dobre ljude: vera, nacija, pol, politička pripadnost, dopišite sami, već sam odužila.
Jeste, nikada neće biti bolje, ali mi možemo malo da pokažemo koliko ima dobrog u nama. Svet ne možemo da promenimo i to je ok. Možemo da promenimo način razmišljanja da mi nama budemo dobro, tokom ovog jednog jedinog života.
Lokalno nije loše. Lokalno sam ja. Moja porodica. Posao. Zgrada. Naselje. Ulica.
Hrabrost je lokalna, ali kad na jednom mestu imaš veliki broj dobrih, hrabrih ljudi, e onda to može da bude velika i lepa priča. Globalna.
Dragana Miletić
Fino. Uliva nadu.
Pozdrav