Mala crna misao o Supermenu

Riljam, orem duboko, krkljam.

Ja sam taj neprijatni zvuk koji uništava snove ostalih pacijenata. Jači sam od svih koji hrču.

Moj zadatak je, uz što više šetnje, da se iskašljavam. I ja to radim. Ja sam disciplinovan pacijent. Pacijent sa misijom – izbacujem šlajm.

To ume da bude dosta teško. Ni nalik onome što sam svako jutro radio uz cigare i kafu. Ovo ovde, u bolnici, je ozbiljan posao. Garant sam izbacio više šlajma nego što sam izgubio kilograma.

Iskašljavanje zamara.

Moram dobro da se napnem i upotrebim svu svoju snagu, sve što još imam od snage, da bih izbacio šlajm. To na kraju krajeva znači i bolovi u predelu vrata i ono malo mišića što je ostalo. Kad ostanem bez snage samo nemoćno kljoknem u krevet, ne iskašljavam. Samo krkljam, pokušavam da dodjem do daha, podvlačim se ispod šlajma, pokušavam da dišem na kratko, na kvarne fore.

Pomislio sam jednom, lažem – ne jednom, više puta sam pomislio kako bi bilo dobro kad bih mogao da pokidam sve ovo sa sebe – gaze, flastere, kanilu, sondu – da pokidam šavove od rane, da zavučem ruke i kao Supermen, kad skida odelo, pokidam kožu, rebra, dodjem nekako do pluća, otvorim ih i udahnem. Kao čovek, kao neki Superdah.

Onda sam rekao sebi – u sebi – kako sam mnogo glup, da prolupavam, kako je to nemoguće.

Realno, čak i da stignem da brzo, najbrže na svetu, sve pokidam i dodjem do pluća ne bih stigao da udahnem jer bih se najverovatnije onesvestio od bolova. Pa sve i da se ne onesvestim, u slučaju da stignem i otvorim pluća ona bi se verovatno ponašala kao probušena lopta. Vazduh bi išao, po prirodi stvari, napolje. Ne bih stigao da udahnem jer već bio bih mrtav.

Osim toga tu su i ostali pacijenti. Kad bi videli šta radim poskakali bi siguno.

– Drži mu ruke! – povikao bi jedan.

– Daj taj peškir, stavi na ranu, drži tako da ne krvari. – eto ga savetima drugi.

A i neko bi se već svakako našao pametan i otrčao po sestre i dežurnog doktora.

– Miletiću, pa šta to radite, zašto, da l’ ste normalni? – čuo bih dok polako gubim svest, pokušavajući da objasnim zašto: pa da dišem i prodišem, da dodjem do daha. Da budem Superdah.

Uz malo sreće – koja uvek prati budale – probudio bih se u istom krevetu sa novom posteljinom, novim gazama i flasterima, novom sondom i kanilom, novim terapijama koje bi unele čak i malo opuštene radosti u moje napaćeno telo, gle čuda, zavezano za krevet. Za svaki slučaj.

Miran i potpuno stabilan ali da niko ne primeti opet bih mislio na Supermena.

Pre svega ono što me je inače još odavno interesovalo –  koliko je odela i košulja u životu pokidao na froncle?

Koliko je cvikera polomio dok se kao, hatala, “transformisao”?

I odakle ti superbato moj pare za sve to?

Od novinarske plate?

Ne bih rekao.

 

Miroslav Miletić

(Zbirka tumornih misli)

 

“Zbirka tumornih misli” nastala je tokom leta 2021. godine posle operacije raka grla, upale pluća i korone – sve u svemu 106 dana boravka u bolnici.
#PodržiIzGlave – klikni, doniraj i pomozi štampanje “Zbirke tumornih misli”. 

Pokaži više

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close