PROKLETA TVRDJAVA SLJEZOVE BOJE
Sede tako Ivo i Meša, zamišljeni.
Ćute.
Odjednom, niko ni dan danas ne zna zašto, Ivo prekinu tišinu:”Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu, a ko je onaj drugi koji, ne poznavajući sebe, živi u istoj koži sa mnom, stideći se svog nerazdvojnog parnjaka.”
Meša ga pogleda:”Smiješno je možda, bio sam čovjek s onim od juče i hoću da budem čovjek s ovim od danas, drukčijim, možda i suprotnim, ali me to ne buni, jer čovjek je promjena, a zlo je ako ne poslušamo savjest kad se javi.”
Tu ti se Ivo trznu, pogleda ga ispod oka i gotovo da viknu:”Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti!”
“Teško će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle različito. Lako će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle.”, odmahnu Meša.
Ivo uzdahnu:”Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.”
Meša klimnu glavom:”Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvijek na gubitku.”
Baš u tom trenutku, niko ni dan danas ne zna zašto, iz bašte izadje Branko Ćopić. Ne zaustavljajući se on im dobaci:”I najzad, završivši pesmu i padajući na zemlju, cvrčak još poslednji put ugleda u svom srcu svoje voljeno izgubljeno sunce i blažen potonu u naručje bele smrti.”
Ivo i Meša se pogledaše za trenutak a onda svako ode za svojim mislima.
Ivo je gledao u most, Meša u tvrdjavu.
I tako, sede tako Ivo i Meša, zamišljeni.
Ćute.
A ona bašta miriše.
Miroslav Miletić
Klikni i doniraj za još istinitih i šokantnih priča o klasicima naše kjiževnosti
