Razdragana Dragana: Nesnadjeni, kako dalje?

Mislim se nešto već danima, moja generacija je ceo život sticajem istorijskih preokreta nesnadjena.

Pazi ovako, rodjena sam 1965. u SFRJ. Detinjstvo bleja i bezbrižnost, drugarstvo cveta, izleti, banje, na more sa školom, Gradac u srcu. Tu fića, KG 192-68, boja slonova kost, zamrzivač sandučar pun mesa svih vrsta, to se gostilo, išlo u goste, Šuvarovo usmereno obrazovanje, imaš zanimanje, čak i sa gimnazijom. Stopom u Beograd, na koncert, pozorišnu predstavu, izložbu, kupovinu, stopom na more, ili još lepše, vozom. Tura ide 10 dana Split, mesec dana Lastovo, Mljet, pa 10 dana Dubrovnik. Kampovanje, sirotinjska i avanturistička varijanta. Nikad me niko nije pitao šta sam, ni ja nisam pitala.

Žurke sa 100 ljudi, gosti iz cele Jugoslavije, celo leto. Prvi honorar dobila sa 19 godina u pozorištu. Svadba, ljubav i veselje. I opet isto, koncerti, žurke, putovanja, lepa zarada, sve honorarno, ajd’ u Sarajevo, dodju naši ljudi iz Zagreba, Skoplja, Goražda…

Rez. Dolazi Milošević.

Prvo dete. Raspada mi se zemlja, svi viču da je konačno svako svoj na svome, ja ne znam gde sam, dete malo, mrtvi na sve strane, švercuju ljudi, mi ne umemo, glad, beda, inflacija, strah, ne mogu ni da poludim, a luda idem, raspolućena, nigde vesti o prijateljima iz Hrvatske, BIH, samo one koje ne mogu da podnesem. Sve više mojih ljudi se ne vraća, mobilisani, odveženi, vraćeni mrtvi. Neke nikad nisu ni vratili.

Idem svojim gradom, a ništa više nije isto. Zovu telefonom, prete, kažu mom mužu da me vide kako šetam sa detetom, objašnjavaju u kakvim kolicima je vozim. Slušamo muziku i plačemo, oplakujemo ljude za koje ne znamo jesu li živi. Oplakujemo sebe, jer ne znamo kako da živimo, ne umemo, nesnadjeni. Niti mogu da ubijem, niti da švercujem, ukradem, trange frange, ništa.

Udri protiv rata, Miloševića, udara i on nas, ali mladi, teraj, bori se. Ostalo sve što su nas roditelji vaspitali, boriš se protiv najjasnijeg zla, nema straha, samo odlučnost da zlo zaustaviš.

Opet rez. Nešto kao primirje.

Drugo dete. Još se koprcamo sa Miloševićem, ali ojačali, dvoje dece, radim šta stignem. Pre podne čistim po kućama, popodne u pozorište. Mića, pod ledom, više kao novinar nigde ne može da radi. Pere čaše u šanku. Ok. Radi se.

Rez. Bombardovanje.

Opet nesnadjeni, ali preživeli. Sad već vidno popucali, nema sastavljanja. Teramo, zajedno, deca su tu, imaš cilj, boriš se još jače, kad ne znamo trange frange, kad ne pristajemo na nemoral i zločine, onda moramo da se borimo, to smo shvatili. Samo to smo shvatili.

Rez. Stigla demokratija.

Zemlja se smanjila, lopovluk u ekspanziji. Mi, nesnadjeni. Bez partije, bez novih moćnih ljudi, bez klanova, bratića, tajnih saveza. Opet na brisanom prostoru. Radi i bori se, ovo ne valja, vrišti, pričaj. Opet borba, ali i nove mere odmazde. Suptilno, u rukavicama, demokratski. Ako nisi nečiji i ako niko moćan ne stoji iza tebe, ne postojiš.

Deca rastu, sad imamo još više razloga da na sopstvenom primeru pokažemo šta je ispravno i da po svaku cenu moraš da budeš čovek, imaš vrednosti od kojih ne odstupaš.

Gledamo svoju decu koja sada plaćaju ceh što su naša deca, zbog vaspitanja, vrednosti od kojih ne odustaju, bodrimo ih, teško je, mlade su, vidimo da će njihov put da bude još teži, treniramo ih da budu jake, da ne budu nesnadjene, nego spremne da žive časno u novim nečasnim okolnostima.

Mnogo težak zadatak. Nekad ti prsne mozak od tuge, nekad srce od ponosa. Teško je, ali sada već imaš ispred sebe nekoga ko vredi, ko osvetljava, unapredjena verzija, generacije sa kojima ne možeš da dobiješ na trange frange, igra se na pamet.

Rez. Vučić došao, zbogom pameti. I živote.

Opet nesnadjeni sa tolikom dozom ludila, besmisla, blata, ljudi koji preko noći menjaju biografije, više nema nikog oko nas, nemaš sa kim da se smeješ, podeliš muku, Vučić je sve pretvorio u košmar.

Deca umiru, udružuj se, skupljaj pare, oduzimaju kuće ljudima, skupljaj pare, plači, briši suze, nova humanitarna akcija, a oko tebe pomor. Shvatiš da si rob u rodjenoj zemlji, da sve tvoje i nije tvoje, opet borba, opet demonstracije, opet ljudi iz senke koji bestidno obrću lovu, nemoral, u živom blatu, ponovo.

Rez. Korona.

Krovno zlo koje menja ceo svet a satire malu baricu Srbiju. Nova pravila, maske, dezinfekcija, poslovi koji nestaju preko noći, treba se snaći, treba brzo menjati. Sad više nije pitanje nesnadjenosti, nego brzine. U Srbiji. Devastiranoj, hipnotisanoj, razjedinenoj, obezglavljenoj, obeshrabrenoj.

Opet brojimo mrtve, delimo apele za pomoć bolnicama, ljudi umiru od virusa, straha, nemoći, umora. Ne svi, naravno, ne svi.

Rez. Budućnost koju živimo.

Nemamo pojma kao ćemo preživeti. Ušli smo u budućnost za jedan dan. Malo ko to razume.

Nikada više ništa neće biti isto. Da bar nemam sećanja, lako bih.

Gledam vidim, ali ne znam da li mogu da stignem na ovaj brzi voz u skafanderima, bez zagrljaja, u stalnom strahu od svega. Ne mogu tako, a opet, pitanje možeš li nije opcija na listiću.

Mračno, a?

Pa, ne baš. Imam plan. Deluje mi da je dobar. Mislim da stari recept rad i borba uvek donosi priču sa dobrim krajem. Ne, nisam optimista bez pokrića. Čak sam brutalno realna.

Kako znam?

Pa, živa sam. Sve sam stigla da uradim dobro, uprkos svim okolnostima i nesnadjenostima. Imam Miću i decu. Imam ljude, sličnomišljenici smo, rasuti, ali se uigrano i brzo okupimo.

Sve prodje, mi ostajemo sa našim nesnadjenostima, borbama i onim što smo stvorili da ostane iza nas. E, tu smo pobednici. Pojedinačni heroji u borbi za život koji ima sve: ljubav, poštenje, rad, stvaranje, pravdu, istinu, humanost, zajedništvo, dobrotu, radost, muziku, umetnost, zagrljaje…

Lično imam sve to. Ništa više nemam.

A za ručak ću uštipke od tikvica, svi volimo, a i to je najjeftinije. Ako me razumete.

I ako je uopšte iko pročitao do kraja, jer ovu priču sam namerno napisala da bude dugačka.

Nekad se mnogo čitalo i razgovaralo. Ne pada mi na pamet da to menjam.

A tebi?

Dragana Miletić

Podrži Draganu i njene blogove #PodržiIzGlave – klikni ovde i doniraj. Podrška je jedino što nam je ostalo.

Pokaži više

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close