Slučaj novinara zvani – Predmet M.M.

Koliko sam shvatio, danas ako nisi cenzurisan, ako te ne prozovu, ako te ne skinu, zabrane, prisluškuju, prate, ili ako barem ne odnose djubre umesto tebe, džaba ti sve. Ta nekontrolisana strast da se bude drugačiji, da se iskoči iz uobičajenog ritma života naprednog tempa, ide toliko daleko da neki sami sebe prate, prisluškuju, ukidaju, cenzurišu a ima i onih koji se skidaju, zauzimaju stav i blaženo vlaž(e)ni čekaju.

Ne mislim samo na novinare nego i na sve ostale koji vrše strastveni udar na državu: ljubopitljivi i radoznali mediji, sindikati i izabrani im lideri, radnici izgubljeni u štrajku, advokati, profesori, studenti, poverenik za Lazanskog, zaštitnik napred pomenutih gradjana, čak i oni čiji je život Švicarska! Osnovano se sumnja i da neki koji sebe nazivaju opozicijom takodje imaju nešto protiv države i života naprednog tempa a.k.a predsednik feat. Aleksandar Vučić.

Šta da vam kažem, da ne ureknem sebe, nemam tih problema. Mene niko ništa ne pita, niko ne zove, niko mi ne preti, niko ništa ne brani. Stvari su otišle toliko daleko da čak i u vanrednim situacijama, kad prete zaraze i najezde glodara, ni smeće niko ne odnosi umesto mene. Očistiše pre neki dan, u pokaznoj vežbi, grad a mene niko ni da primeti. Svakog jutra bijem put do deponije, kesu bacim na jednu, plastiku na drugu stranu i nikom ništa. Ni pisma, ni razglednice, ni sms, ni mejl, ni skajp…

Kao da sam nevidljiv i nečujan! Beznačajan! Glasni muk je oko mene iako je jasno: ne hvatam ritam života naprednog tempa ali i ne gorim od želje da budem cenzurisan, skinut, zabranjen. Suviše star za napredak, suviše mlad za prestanak? Za sada!

Da li to znači da treba da se zabrinem, da stavim prst na čelo (ledja su odavno uza zid), zamislim se nad (be)smislom svog (ne)postojanja i (ne)rada i priznam da vreme brzo leti a da se još brže propada? Ja, gore potpisani, koji sam u davna vremena bio, tako kažu beleške koje nikad nisu postojale, domaći izdajnik i strani plaćenik? Ili da slegnem ramenima i otvorim, kako i zaslužuju nikad napisane beleške, novi pasus.

Negde u tim beleškama „pod slovom M je moje ime“. Rekoh vam neki red gore, bio sam predmet interesovanja, ima tome preko trideset godina. Da ne smaram, negde u vreme kad je Bogdamudušuprosti Sloba zajahao, pisao sam za splitsku “Omladinsku iskru”, novine koja su se prodavala u tiražu od preko sto tisuća, u prevodu oko 130 hiljada primeraka. Bio sam kolumnista u najtiražnijem nedeljniku iliti tjedniku u rahmetli SFRJ. Imao sam celu stranu novine da pišem šta hoću.

Pisao sam „srpske stilske vežbe“ sve do besmislenog rata, honorari su bili dobri, išlo se neki put do Splita, a u slobodno vreme i do „Balkana“. Tu, za kafanskim stolom, upoznao sam svog Nultog čitaoca. Teško da mogu da se setim kako je izgledao: skijaški prsluk u nekoj mirnoj zelenkastoj nijansi, brkovi, onako, malo krupniji, dobroćudan i prijatan sagovornik. Rekao mi je da redovno, svakog petka, dobija „Iskru“ i da čita moje tekstove sa zadovoljstvom! “Odlično pišete. Svaka čast!”, pohvalio me je.

Ajd’ sad, kome ne prijaju komplimenti makar oni bili i po službenoj dužnosti, taj laže. Borba za svakog čitaoca, slušaoca ili gledaoca, morate da shvatite, trajala je oduvek. Moj nadležni čitalac, moj istinski urednik, nije živeo i radio u Splitu nego ovde, u Kragujevcu, sad na kom spratu je bila kancelarija nisam pitao. Dovoljno je bilo saznanje da od mog rada živi još neko.

Nije mu bilo lako: taj je morao da čita sve što sam napisao, napravi izveštaj, da nešto i prekuca jer nije bilo prečica po tastaturi, muka živa ali posao je posao! Nadam se i da mu je danas lakše, tehnološki smo napredovali. Sve skraćenice: M.M. iliti ja, DB, BIA, MUP, VBA, VOB iliti oni, za vas koji imate probleme sa godinom proivodnje, UDBA.

Ne lažem kada kažem da ga nikad više nisam video, iako je grad mali.

Nadam se da je dobro, da živi i radi u ritmu naprednog tempa a.k.a predsednik feat. Aleksandar Vučić.

Nadam se da će jednog dana, kad me vetar raznese, dobro držećoj udovici i ćerkama prići i reći: „Evo, tu su vam diskovi. Tu vam je sve: tekstovi, emisije, priče, predstave, pesme. Da se ne mučite!“

I nadam se da će, najzad, početi da živi životom običnog tempa.

Miroslav Miletić

Pokaži više

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close