Sve što ste znali a nisam vam rekao

Mentalne postkovid magle mi ne dozvoljavaju da se sa sigurnošću setim godine ali pamtim, kao da je bilo danas, da je bio septembar, ponedeljak, da sam kao i obično u tri popodne završio emisiju Iz glave, krenuo kući i da mi je u sred u uobičejenog unutrašnjeg dijaloga – preispitivanja kakva je bila emisija – ođednom sinulo da sam upravo završeni program radio za džabe.

I bukvalno, u sred zakasnelih priprema za obeležavanje još jedne godišnjice u Teatru, zvanično rođendan emisije je 4. avgusta, više nego dobre slušanosti (kako su drugi merili) dobrih ričeva, pikova, engejdžmenta i ostalih nerezumljivih izraza i parametara prisutnosti na društvenim mrežama i u javnosti, tog ponedeljka moji džepovi su bili prazni.

Par reklama su tog dana „išle“ na kompenzaciju ili za dž ali o.k. na to sam već bio navikao. Za 25 godina Iz glave više sam reklamnih poruka napravio i emitovao za džabe nego za puste novce ali, ako ne računamo prvu emisiju, nikad nije bilo da nije bilo. I što je još gore, kad sam dodao troškove emitovanja shvatio sam da sam dužan sam sebi.

Hodao sam tako gradom kao da imam traku oko ruke, kužan, nepotreban, obeležen, stvoren za izbegavanje, ignorisanje, smešan sam sebi – hodajuća besplatana FM posledica dugogodišnjeg procesa koji je, to znam sigurno, počeo sa postoktobarskim demokratskim promenama. Znao sam još tada – pričao sam to u svojim emisijama, parodirajući Buldožere  – novo vrijeme drugovi donosi sa sobom i nove oblike gušenja slobode govora iliti nove oblike pritisaka, ugoržavanja sigurnosti i bezbednosti novinara.

No, ako ćemo pošteno, sam sebi sam povukao nogu. Sticajem okolnosti na prvi postoktobarski, novodemokratski gradski novogodišnji prijem za novinare nisam otišao jer sam radio emisiju u vreme održavanja te svečanosti. Ali sve i da nisam ne bih “uveličao” skup na kome su mezetili i ispijali žestinu po izbori isti oni koji su me do juče žigosali. Isti oni koji su za samo dva meseca munjevitom brzinom promenili stranu, zamenili imena vlastodržaca u svojim hvalopspevima i tako praktično bili abolirani od strane nove vlasti. I što je za njih svakako bilo značajnije – sačuvali su svoje čašice žestine i čačkalicu za meze.

To naizgled bezazleno neprisustvo novogodišnjem prijemu, takmičenju u osmehivanju, ulagivanju, doajenski brzom suhomesnatom nabadanju i žestokom ispijanju, neuklapanje u nove demokratsko – informativne odnose, nepristajanje na pripadnost esnafskom stadu, pripadnost “našima ili njinima” ubrzo se pokazalo kao apsolutno neprihvatljivo.

Shvatio sam to vrlo brzo – onog dana kada je jedna stranački opredeljena novinarka ispričala mojoj supruzi da su oni “proverili u partijskim bazama podataka čiji sam” skrećući joj pažnju da “to ne može tako” i dobronamerno savetujući da mi prenese da ipak razmislim malo – “nije glup, pametan je neka odluči čiji je.”

Moje saznanje se godinam samo potvrđivalo. Ceo život gledam taj “novinarski” polusvet, posramljen na njihov račun, s mukom se sećam iz kog su stranačkog biltena ili info službe nekog javnog preduzeća izašli – tamo su „napravili svoje prve novinarske korake“. Moralne gromade, savest moderne srpske palanke se toga, naravno, ne seća. Možda malko ujutru, kad je teško u ogledalu pogledati sigurnu guzicu na glavi, kad treba ponovo krenuti sa novim sramnim danom mrmota, sećanje i probije.

Mogu da zamislim tu lakoću življenja, odsustvo bilo kakve savesti, sposobnost transformacija – neku godinu kasnije, nekoliko promena vlasti kasnije, eto meni jadna ozbiljnih  hroničara dešavanja „u gradu na Lepenici“, eto meni i onih koji su stekli zvanje „bolji poznavalac prilika u gradu automobila“, eto prave navale onih koji se na sav glas i sliku bave čak i istraživačkim novinarstvom.

Svi ti “novinari i novinarke” – koji to nikada neće biti – bez sopstvenog ja, bez sopstvenog mišljenja ali sa večno obezbeđenom budžetskom infuzijom. Malo li je na ovoliki rizik. Bez obzira koliko moderne cvikere stavljali na glavu, bez obzira na minjake i helanke u koje se utežu, na šminku, frizure, nadogradnju noktiju, bez obzira na neosporni napor i želju, jako izražen napredno voljni element, bez obzira na naklonost vlasti ili opozicije, na brojeve telefona koje niko drugi nema, na sakrivanje ljubavi (da, ima i toga) bez obzira na večnost koja im se čini na dohvat ruke, bez obzira na sve, bezobzirno su nepismeni, neobrazovani, glupi, tupi, i bez obzira na sve u besmislu će, zapitani i začuđeni, ostati i nestati. Znao sam to oduvek.

To nepristajanje na pripadnost esnafskom stadu, pripadnost “našima ili njinima” ne samo da mi je otkrilo urnebesnu činjenicu da su stranke po Kragujevcu svojevremeno  jedne drugima upadale u spiskove članova nego me je dovelo i do još jednog saznanja – ona stara koja kaže da ničija ne gori do zore ima i nastavak – ničijem uopšte ne gori, ničiji će uvek biti gladan.

Iz glave je tako bilo i ostalo ničije. Izopšteno. Ignorisano vrlo uspešno i vrlo jasno od od strane onih koji su bili najčešća tema emisije. Ako govorimo o “lokalnim junacima” to se najbolje vidi po izbegavanju kontakta ili “slučajnog” okretanja glave na drugu stranu. Vremenom sam razvio to čulo pa glasnu tišinu palanačkog ignorisanja čujem vrlo jasno. Kragujevac je čudan grad. Voli te, mazi i pazi, priča ti da si najbolji ali čim zađeš za ćošak počne da te olajava na sva usta, ne shvatajući da se lavež čuje i iza ćoška. Jedno ti pričaju, drugo misle a treće (ne) rade.

Ali da sam u životu razmišljao barem deset sekundi šta će mi doneti dobro a šta će mi nauditi ne bih bio tu gde jesam. Da li ja ovo kukam nad zlehudom sudbinom? Ne, zašto bih žalio za nečim što sam hteo i ostvario. Prošao sam kroz palanačku šibu mnogo puta. Preležao smo palanačke boginje. Rezistentan sam, ignorišite me – biću tu dok mi se bude.

Iz glave je upravo zbog toga ima zanimljivu “vlasničku strukturu”. Iako je u potpunosti autorska radio emisija, bolje rečeno autorski oblik izražavanja (glas, tekst, fotografija, muzika, pokret…), ona ipak nije samo moja. Malo je moja, malo je (najviše) slušalaca.

Treći “deoničar” su oni najvažniji za ovu priču, oni malobrojni koji su taj program finansirali. A taj novčani deo bio je u stvari samo forma kojom su izražavali svoju iskrenu podršku i poštovanje za vrednosti koje je Iz glave promovisala.

Reklamni oglasi, do pre godinu dana, jedini prihod emisije Iz glave, koji većini dugogodišnjih “sponzora” a u stvari prijatelja emisije nisu ni potrebni – jer rade uspešno i bez reklame – ujedno su i njihov čin građanske hrabrosti. Kao i u vreme Miloševića i u novodemokratskom a posebno u napredno – novodemokratskom vremenu kod većine eventualnih klijenata i dalje važi izgovor koji sam, dok mi se rame polako spuštalo od tapšanja, slušao – “Super je emisija, slušam stalno, alal ti vera, ali ne smem da pustim reklamu kod tebe, hoće da mi dođe poreska.”

Uostalom i slogan emisije  – Sve što ste znali a niste imali gde da čujete – na najbolji način, jednostavan način, objašnjava na prvi pogled komplikovan odnos “deoničara iz glave”, specifično koautorstvo.

U tom smislu bedž sa haštagom #izglave25godina koju je dobio svako od prisutnih na nedavnoj “komemoraciji” emisije svojevrsna je medalja iliti orden za hrabrost za četvrt veka slušanje i podrške ideji Iz glave.

Zato su malobrojni reklamni oglasi posledica novog oblika pritiska, nov način ugoržavanja sigurnosti i bezbednosti novinara. Posebno u tome prednjači, sada ruku na čelo, već deset godina stara, napredno demokratska vlast. Ne odričući se svojih omiljenih alata pre svega verbalnog nasilja, govora mržnje u čemu prednjači dvostruki predsednik pa onda svi ostali nizbrdo, a u nekim (težim?) slučajevima i fizičkog nasilja, napredna demokratska mašinerija je potpuno usavršila metod ekonomskom mrcvarenja i laganog (nigde ne žurimo) uništavanja novinarske profesije.

Jednostavno nikome ko je pametan i svestan okruženja u kome živi i radi danas ne pada na pamet da zbog dvadsetak sekundi, jednom reklamom emitovanom u pogrešnoj emisiji, na pogrešnom sajtu, ugrožava svoju egzistenciju. Danas ti neće kao u “stara dobra vremena” doći poreska. Nema potrebe. To je tako providno, očekivano, nepotrebno. Doći će neko drugi, nepoznat, opasan, “hladnog pogleda i čeličnog stiska”, doći će jednom i nikad više. Takvi ne zvone dva puta.

To je tako, što kažu, negde je neko tako odlučio, presekao, rekao, možda i nije rekao, možda je samo odmahnuo rukom. I tu vam ni sva slušanost ni sav publicitet ovog sveta ne pomaže. Niko me nije i neće dirati, niko mi nije i neće ništa zamerati, neće mi odgovarati, demantovati. Ja sam na stavljen na ignore, ne postojim. Što ne znači da nisam pod budnim okom onih koji su za to zaduženi.

Uverio sam se u tu budnost vlasti, po ko zna koji put, i one godine kada je Iz glave u svojoj posebnoj formi kao “operetsko kabaretski oratorijum” bilo pred beogradskom publikom na Bitefu. Na moje pitanje o eventualnoj saradnji i sponzorstvu nastupa od jednog dugogodišnjeg klijenta – prijatelja dobio sam kratak odgovor – “ U Kragujevcu uvek, u Beogradu ni za živi glavu.” Ponuda za rolapove u holu pozorišta iako dva puta prihvatana od strane velikih kompanija posle par dana provera sadržaja Iz glave , pregleda snimaka na you tube kanalu dotadašnjih “priredbi” i ostalog sadržaja, glatko su odbijane. “Ne kačimo se sa političkim sadržajima.” – tako nekako glasi krajnji odgovor. Na kraju ostaje ti puna sala onih koji “se kače”, koje nije strah da kupe ulaznicu, dođu i tako podrže ono što radiš.

Istovremeno, u naprednim novodemokratskim vremenima, suočio sam se i sa neformalnim oblicima pritisaka na svoju sigurnost i bezbenost, suočio sam se sa radom botovske mašinerije. Rasporostranjena na svim nivoima, zadužena pre svega za odbranu lika i dela predsednika, ta debelo plaćena još uvek neregistrovana delatnost vrlo pažljivo je pratila i prati ono što radim.

Nekad po instrukacijama a nekad, ubeđen sam, i na sopstvenu inicijativu reaguju histeričnom bukom zbog izbora tema kojima se bavim, izbora sagovornika pa čak i, verovali ili ne, emitovanja prekodrinske glazbe na svima nama razumljivom jeziku.

Ta mašinerija ide toliko daleko da prati kretanje i kontakte koje ostvarujete. Čitaćete, zato, na društvenim mrežama, šta ste pričali ili pisali, ali ne baš onako kako je bilo nego onako kako nije bilo, kako odgovara botovskom tumačenju, čitaćete da ste u toliko i toliko sati ušli u tu i tu zgradu, da ste na sastanku sa tim i tim pričali o tome i tome – pri čemu je istinski sadržaj razgovora, naravno, opet prepravljen prilagođen botovskoj propagandi, zahvaljujići svedocima, “pouzdanim izvorima.”

I tu se zatvra krug i sva ta realna opasnost sa kojom ja i moja porodica živimo postaje smešna. Nekad je tvoj rad pratila Služba, ali ona Služba, školovana za taj posao – čime si na neki način bio “poštovan i počastvovan”. A vidi me sad – spao sam na “tužnu” činjenicu, vernu armiju anonimnih  botova koji me, između dva zalogaja sendviča, za par crvenih, u svojim komentarima opet izlažu verbalnom nasilju – optuživanju da sam uzeo novac, da sam “plaćenik” a nađe se i neko mišljenje, predlog za konkretnu akciju – treba tog matorog jarca uhvatiti za bradu, vući ga kroz čaršiju sve tamo do Krsta pa ga kao pravog Turčina nabiti na kolac ili još bolje, po starom srpskom običaju, na vile. Što kažu – sigurno je sigurno.

Tako je danas, posle 42 godina rada, ekonomski unakažen i isceđen, razbijen u paramparčad, kada već više od godinu dana nema emisije, kada se Iz glave izražava u formi pisanja i aktivnosti aktivnost na društvenim mrežama, moja sigurnost i bezbednost, zahvaljujući našoj dragoj i nadasve uspešnoj digitalizaciji, i dalje je ugrožena.

I ne samo to – danas, u ovoj nesrećnoj, na pogrešnu stranu naprednoj zemlji, nije u pitanju samo moja sigurnost, sigurnost i bezbednost novinara nego i sigurnost i bezbednost onih koji podržavaju ili pomažu rad ono malo preostalo “ničijih”.

Miroslav Miletić

 

Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close