Vreli mentalni poremećaj
Na svim televizijama, radio stanicama, internetima, čini mi se čak i kad sam jednom umesto novina otvorio frižider, ama, baš svuda ista priča: visoke temperature mogu nepovoljno da utiču na mentalno zdravlje! Kod osoba koji imamo/ju ovaj vid poremećaja posebno a ništa nije (ne)povoljnije ni kod onih retkih pojedinaca koji se još uvek, ko zna kako i zašto, vode kao zdravi.
Ova masovna hipnoza, primetili ste to, nadam se, traje danima. Crvena alarmi, tako to kažu stručna lica, su upaljeni. Običan svet je preplašen pričama o zvezdi ubici – suncu, tom nekadašnjem izvoru života i radosti. Ljudi se, opravdano, rekao bih, pitaju, neki se čak i krste u čudu, kako to da leti temperatura ide i do 40 stepeni. I preko.
To je opasno, mož’ se umre od toga.
A kad se umre, zna se, ne mož’ se živi.
Stručna lica, koja će nas izgleda nadživeti, klimaju glavom i potvrdjuju ova strahovanja. Da, da, umrećete, ako nas ne budete slušali. Oni kojima, očigledno, visoke temperature ne mogu ništa, stručno ozbiljnog lica poručuju: ostanite u svojim domovima, ne izlazite na ulicu bez preke potrebe, ako ipak napravite takav nesmotren i nepotreban potez stavite šeširić na glavu, obavezno nosite flašicu vode i naravno, savet svih saveta, zakon svih zakona, preambula svih izveštaja: pridržavajte se propisane terapije.
Ima, doduše, u ovome i malko istine! Ako ćemo pošteno, retko ko od nas je bez propisane terapije. Drugo je pitanje da li to neko želi da prizna ili ne. Bilo kako bilo, koliko god se opirali, ipak smo mi odavno zemlja poludelih ljudi. Mi smo odavno svi već poremećeni!
Mi smo odavo zaboravili juli!
Ljudi su, možda baš zbog toga, kratke pameti i još kraćeg fitilja, u panici. Traže senku u hladovini. Čak se i politička situacija, naizgled jednostavna, zakomplikovala: vlast ga po najvećoj vrućini loži još jače a opozicija ga ladi u ladovini. Ništa nije bolje ni u komšiluku – izveštači javljaju: gori vatra na sve strane, prže se jaja na haubama a viršle na brisačima.
Razdražljivi smo, ako ćemo otvoreno da razgovaramo, a neki pokazuju i znake agresivnosti. Ovo se posebno odnosi na one koji izašli na ulicu a nisu imali preku potrebu. Prepoznaćete ih po tome što nemaju šešir na glavi i obično su im usta suva jer su žedni. I gladni su!
Ima, medjutim, i suprotnih primera. Neki osećaju umor, apatiju i nesanicu. Ne mogu ni na ulicu da izadju. Ne da im se. Ne stavlja im se šeširić na glavu. Po ceo dan se okreću po krevetu, znoje se, piju dosta tečnosti i polako se pretvaraju u protočne bojlere.
Ne zna čovek šta je grdje od ova dva.
Popizdeti ili ne pitanje je sad!
Ima razloga i za jedno i za drugo.
Nisam pametan na ovaj vreli mentalni poremećaj.
Miroslav Miletić
(Skraćena verzija teksta, prvi put objavljena 23.07.2015. „Kragujevačke“, nedeljne novine, )
