Vreli mentalni poremećaj
Na svim televizijama, radio stanicama, internetima, čini mi se čak i kad sam jednom umesto novina otvorio frižider, ama, baš svuda ista priča: visoke temperature mogu nepovoljno da utiču na mentalno zdravlje! Kod osoba koji imamo/ju ovaj vid poremećaja posebno a ništa nije (ne)povoljnije ni kod onih retkih pojedinaca koji se još uvek, ko zna kako i zašto, vode kao zdravi.
Ova masovna hipnoza, primetili ste to, nadam se, traje danima. Crvena alarmi, tako to kažu stručna lica, su upaljeni. Običan svet je preplašen pričama o zvezdi ubici – suncu, tom nekadašnjem izvoru života i radosti. Ljudi se, opravdano, rekao bih, pitaju, neki se čak i krste u čudu, kako to da leti temperatura ide i do 40 stepeni. I preko.
To je opasno, mož’ se umre od toga.
A kad se umre, zna se, ne mož’ se živi.
Stručna lica, koja će nas izgleda nadživeti, klimaju glavom i potvrdjuju ova strahovanja. Da, da, umrećete, ako nas ne budete slušali. Oni kojima, očigledno, visoke temperature ne mogu ništa, stručno ozbiljnog lica poručuju: ostanite u svojim domovima, ne izlazite na ulicu bez preke potrebe, ako ipak napravite takav nesmotren i nepotreban potez stavite šeširić na glavu, obavezno nosite flašicu vode i naravno, savet svih saveta, zakon svih zakona, preambula svih izveštaja: pridržavajte se propisane terapije.
Ima, doduše, u ovome i malko istine! Ako ćemo pošteno, retko ko od nas je bez propisane terapije. Drugo je pitanje da li to neko želi da prizna ili ne. Bilo kako bilo, koliko god se opirali, ipak smo mi odavno zemlja poludelih ljudi. Mi smo odavno svi već poremećeni!
Mi smo odavo zaboravili juli!
I politička situacija se zakomplikovala. Vrhovni mentalni poremećaj je u životnoj formi. Njegova mentalno poremećena ekselencija ga loži bolje nego Lucifer.
Jedan deo opozicije ne ostaje dužan – pokazuje znake života na paklenoj vrućini. To se ne sviđa vrhovnoj mentalnoj poremećenosti pa ne propušta jutro, dan a ni veče da ukaže na ovu poremećenost postojeće prihvatljive poremećenosti koja je, gle čuda, uočljiva kod drugog dela opozicije, one koja traži i nalazi senku u hladovini.
Pri takvom vrelom stanju stvari, koliko god to izgledalo poremećeno, normalno da smo svi razdražljivi. To se posebno odnosi na one koji izlaze na ulicu. Na nenormalno poremećene. Šetaju, smeju se, viču, prkose prirodnom redu stvari, životu običnog letnjeg tempa, prkose savetima stručnjaka.
Ostali, normalno poremećeni, koji čvrsto stoji ispre tevea, osećaju umor, apatiju i nesanicu kako i priliči aktuelnoj situaciji. Takvi ne mogu ni na ulicu da izadju. Ne da im se. Ne stavlja im se šeširić na glavu. Po ceo dan se okreću po krevetu, znoje se, piju dosta tečnosti i polako se pretvaraju u protočne bojlere.
I jednima i drugima, bez obzira na njihovu stranačku, vanstranačku, parlamentarnu, vanparlamentarnu ostrašćenost, normalni ili nenormalni mentalni poremećaj, sve jasnije se ukazuje dilema: Popizdeti ili ne pitanje je sad?
Poremećen od normalno i nenormalno poremećenih pitam se samo jedno – Kad ako ne sad.
Na ovaj vreli mentalni poremećaj.
Miroslav Miletić
#PodržiIzGlave – donirajte, poremećeno je sve pa je i svaka svaka donacija dobrodošla. I neophodna.
