BUDALE ĆE ME DOKUSURITI

Dosta vremena provodim sam sa sobom. Ali nisam sam. Da jesam napisao bih da razmišljam. Ovako, šta drugo da vam kažem nego da razgovaram sam sa sobom. Pitao sam pametnije od sebe, pitao sam stručna lica u belim mantilima jer oni se svakodnevno sreću sa sličnim slučajevima. Rekli su mi da to nije ništa neobično. I drugi to rade. Razgovaraju sami sa sobom. Neki čak i na glas pa čuju i drugi. Ja, jok. Jedino ja čujem ton svog razgovora. Idem, recimo, ulicom i kad mi dosadi da brojim korake počnem da razgovaram sa sobom. Pitam se. Propitujem. Zapitkujem. Preispitujem se.

Ne znam tačno da vam kažem kada, kako i zašto se to dogodilo. Sklon sam mišljenju, čuo sam ga od starijih, da sve to dodje čoveku u nekim godinama. Hoću da kažem tek kad dodješ u neke godine, možda baš ove koje su mene stigle, skupiš hrabrost da porazgovaraš sam sa sobom. Namerno kažem hrabrost jer nije uopšte lako razgovarati sa sobom. Iako smo odrasli zajedno to uvek ispadne težak razgovor. Jer, na kraju krajeva, to podrazumeva, barem u mom slučaju, da sebi priznam da sam pogrešio, da nisam bio u pravu, da nisam slušao pametnijeg sebe.

 

Razgovarao sam, inače, sa mnogo ljudi u životu. Dok sam pisao za novine, recimo, intervjuisao sam mnoge, manje ili više slavne, manje ili više poznate, pametne, važne, značajne. Ljude za kojima su žene vrištale, neke za kojima su mase išle i rušile vlast. I sa svima sam relativno lako izlazio na kraj. Nisu to neka teško pristupačna bića. Ma, jok, normalni ljudi, što bi rekli, željni razgovora, neki su jedva čekali da kažu šta im je na duši ili pameti.

Ja sam težak. Kraški erozivni reljef mozga. Nepristupačan sam: škrapa, vrtača, uvala. Nepoverljiv prema sebi kao sagovorniku. Teško mi je izvući šta stvarno mislim. Takav sam, kakav sam. Nekad ne znam šta da radim sa sobom, kako sam sebi da pridjem.

Ali rekoh vam, nisam od juče, razgovaro sam sa mnogima, iskusan sam. Dobra vest je da sam, kako se to kaže, uspeo da otvorim sagovornika. Uspeo sam da otvorim sam sebe. Kako? Pa, jednostavno sam pustio sebe da pričam. Ja sam pričao a s druge strane ja sam strpljivo slušao. I tako, reč po reč, izletela je ta misao, ta rečenica. Samo je odjeknula. Kako sam je izgovorio, tako sam znao. Kako sam je čuo, tako sam znao.

„Ma, pusti budale!“, rekao sam.

„Ma, pusti budale!“, čuo sam.

I shvatili smo i ja i ja, da je to ta rečenica, da je to ta misao, taj stav, odnos prema ljudima, prema životu, da je to prva i osnovna greška, prvobitna, pra – greška, koju sam napravio ko zna kad, možda na samom početku, kad god da je bio početak: kad se neko rodio pre mene, kad je neko pre mene zaplakao, prohodao, podigao ruku u školi, prišao pre mene nekoj devojčici, pitao za prvi ples, prvi poljubac….

Celog života sam mislio: „Ma, pusti budale!“

Sklanjao sam se u stranu. Išao sam uvek korak nazad.

Bio sam glup. Budale su bile pametne!

Pravio sam budalama prolaz, olakšavao im put. Izbegavao sam kontakt sa budalama, bilo kakav razgovor sa budalama. Menjao sam redakcije, novine, radio stanice. U kafanama sam prelazio za druge stolove, u kritičnim momemtima i u druge kafane, na plažama pomerao peškire u stranu, prelazio na drugu stenu, na drugu ležaljku, odlazio u drugu hladovinu, pod drugi suncobran, ustajao sa svog sedišta u autobusu, bioskopu, prepuštao mesto u redu pred šalterom, čak sam i rodjenu decu povlačio u stranu, samo malo, u stvari za budale, savim dovoljno. Pomerao sam se, sklanjao sam se, prepuštajući budalama ono što mi pripada ili našta sam, barem, imao podjednako pravo.

Celog života tako gledam budale, neznalice, nerazumnike, budalaše, bukvane, bukve, bedake, djilkoše, mazgove, blente, šamšule, balvane, tikvane, duduke, panjeve, majmune, magarce, klade, trupce, cepanice, tikvane, tutumrake, bezveznjake, blesavce, blesane, buzdovane, topuzine, krelce, zvekane, nepismene, levake, bilmeze, tupsone, klipane, tupavce, praznoglavce, šupljoglavce, ćuskija, dilajle, dileje, bolide, znate na koga mislim.

Celog života tako gledam i sebe, ali tek sad vidim jasno koliko sam bio glup, glupak, glupan, glupander, glupavko, gluperda, glupačina, naivčina, bekan, tele, som, ovan, volina, šmokljan, zavezanko, ograničen kao terasa, slep kod zdravih očiju, razumete me valjda.

I evo, baš pre neki dan, idem niz ulicu, brojim korake, kad neko od nas, da l’ ja ili ja reče: „Ma, dokle, bre, više pusti budale! Budale ćete dokusuriti!“

Pogledam ispred sebe, kad ono neki klinac se pomera u stranu da prodjem. Verovatno je pomislio: „Ma, pusti budalu!“

Miroslav Miletić

#PodržiIzGlave – klikni na link i doniraj. Svaka kinta je dobrodošla. Pametnom dosta.