ŠTA SVE MOŽE SA DVA MILIONA

U debeloj hladovini svakodnevnih afera kojima vlast zatrpava građane ostala je sasvim opuštena da ne kažem bahata odluka Vlade Srbije da za priredbu “Noć tuče – UFC Fight Night Belgrade” izdvoji tačno 260.000.000 dinara ili negde oko 2.215.000 evra.

Pa, dobro, reći će neko to je samo još jedna budžetska linija u kategoriji sporta i međunarodnih manifestacija, deo šireg sistema finansiranja događaja koji imaju promotivni, turistički i sportski značaj za Srbiju.

Dobro, kažem i ja. I, evo, još boljeg događaja koji ima znatno veći promo značaj u ovom trenutku.

Po istoj toj logici – onog koji daje  – a sasvim moguće je da i pere pare, logici ne baš najjasnijoj običnom čoveku koji se svakodnevno sudara sa problemima koje država ne rešava, sa problemima koja država pravi bolje rečeno, dakle, razmišljajući tom logikom čudim se kako se neko već nije dosetio da sve te milione para uloži u proizvodnju i distribuciju majica, banera i nalepnica Srbija pobeđuje.

Jer naša noć već dugo traje, tuča traje već godinama.

U tom okviru, 260 miliona dinara može da se pretvori u čitavu industriju brendiranja slogana Srbija pobeđuje. Ako se uzme da prosečna promo majica sa štampom i distribucijom košta između 400 i 800 dinara (mada može i za džabe a i duplo skuplje) imamo oko 300.000 do 600.000 majica. Dodajem tome nalepnice koje u velikim tiražima mogu da koštaju oko 10 do 30 dinara po komadu i eto nama nekoliko miliona nalepnica koje mogu da preplave gradove, javni prevoz, zgrade u kojima živimo, tržne centre, sve, sve, sve… nekoliko milona nalepnica koje mogu da prelepe sve postojeće nalepnice Studenti pobeđuju.

I dalje: banere i PVC reklamne materijale, čija cena u većim formatima ide od 1.500 do 5.000 dinara po komadu, mogli bi da brojimo u desetinama hiljada komada, da pokrijemo svaki ulaz, svaku ogradu, svaki most, nadvožnjak, svaki kadar koji mobilni telefon može da uhvati, bilo koju dimenziju bilo koje objave. Beskrajno more majica, nalepnica i banera koji zajedno stvaraju utisak velikog događaja, masovne podrške i ozbiljne produkcije.

Zamislite samo šta sve možete sa dva miliona evra. Sve je besprekorno u samo jednom danu vidljivosti, Srbija je brendirana,  televizijski kadar je pun, društvene mreže su preplavljene vizualima.

Zaista, sve možeš u Srbiji sa dva miliona i nešto još evra.

Ali nije ovde u pitanju samo sport.

Nije u pitanju jedno budžetsko davanje u jednom danu. Jer godina ima mnogo više dana a ovakva i slična budžetska davanja nisu izuzetak nego sistemska pojava. Bacanje para, stručno rečeno nenamensko trošenje para, u Srbiji (staro) je pravilo. Nenamensko trošenje naših para, da ne zaboravim. Para svih građana Srbije.

Zato, zamislite samo šta sve NE možete u Srbiji sa dva miliona i nešto još evra.

Dakle, da probam da sve te silne pare prebacim na račun građana, u korist građana, u tzv. javni sektor.

Evo, recimo, za početak, prema realnim okvirnim cenama javnih nabavki i tržišta koje sam uspeo da prikupim (mada je vrlo elastično kako ovde se troše pare) milioni para mogu da se pretvori u oko 5.200 metalnih rampi za pristup osoba sa invaliditetom, ili u oko 2.000 prilagođenih rampi sa rukohvatima. To znači hiljade novih ulaza u sva ona mesta koja do sada nisu a sada bi postala fizički dostupna ljudima koji su danas iz njih isključeni.

Dalje – može da se nabavi oko 2.600 invalidskih kolica, što predstavlja osnovni uslov mobilnosti i samostalnosti. Nema razloga da vam to objašnjavam.

U svemu onome što je vezano za brigu i razvoj dece – za našu decu – isti iznos dobija još širi društveni smisao. To je oko 260 dečjih igrališta ili oko 130 košarkaških terena na otvorenom, 52 moderna školska sportska igrališta ili 26 kompletnih fiskulturnih sale.

Te pare su i oko 520 školskih laboratorija. To je i oko 2.200 godišnjih studentskih stipendija koje direktno utiču na to da li mladi ostaju u obrazovanju ili ga prekidaju iz ekonomskih razloga ili odlaze u inostranstvo.

Ajmo dalje, ajmo na ulice.

Šta tamo ne može (jer nemamo te pare) za dva miliona i nešto još evra? Koliko ne možemo da asfaltiramo i krpimo rupe?

U realnim okvirima javnih radova, kompletna rekonstrukcija jedne gradske ulice, uključujući skidanje starog sloja, pripremu podloge, asfaltiranje i završne radove, najčešće se kreće u rasponu od oko 15 do 30 miliona dinara po kilometru, u zavisnosti od širine ulice i kvaliteta podloge.

To znači približno do 15 kilometara potpuno rekonstruisanih gradskih ulica a to znači znači više naselja ili čitave gradske zone sa novim kolovozom, uređenim trotoarima i rešavanjem dugogodišnjih problema infrastrukture.

Ako se posmatra samo osnovno održavanje i krpljenje rupa gde se intervencije kreću od manjih lokalnih popravki do većih sanacija kolovoza, isti iznos može da pokrije višegodišnje cikluse održavanja u srednjim i manjim gradovima, gde se budžeti za te namene mere desetinama miliona dinara godišnje. Zamislite Srbiju bez rupa, zamislite Srbiju koja nije rupa.

Podrži iz glave. Sloboda medija zavisi i od vas. Jer nije sve samo u pisanju i čitanju, u pričanju i slušanju. Potrebna nam je podrška. A nema niko drugi nego vi koji ovo čitate. Svaka donacija je dobrodošla. Ako možete, kad možete, koliko možete. U tom smislu možemo samo da kažemo hvala i nastavimo da radimo.

Dva miliona i nešto još evra je “puj spas za sve nas” kad je  pitanju, recimo, Sjenica, gde se, ovih dana, smeće valja po ulicama a pacovi su uobičajena pojava. Taj novac bi mogao da znači gotovo kompletnu rekonstrukciju osnovne komunalne logistike.

U realnim okvirima javnih nabavki – bez ugrađivananja – isti iznos bi mogao da pokrije nabavku između 15 i 25 novih kamiona za odvoz otpada, što bi značilo višestruko jači i redovniji sistem sakupljanja smeća, uključujući i udaljena sela koja su danas često van redovnih ruta. Pored toga, moglo bi da se obezbedi nekoliko hiljada novih kontejnera i kanti, čime bi se zamenila dotrajala ili nedovoljna infrastruktura u naseljenim zonama.

Dodatno, taj iznos bi mogao da finansira sanaciju većeg broja divljih deponija u okolini grada i seoskih područja, što u praksi znači uklanjanje višegodišnjih ekoloških tačaka zagađenja koje utiču na zemljište, vodotokove i zdravlje stanovništva. Uz to, mogla bi da se formira ili modernizuje kompletna opštinska komunalna služba sa opremom, vozilima, pres kontejnerima i sistemom praćenja odvoza otpada.

Za Sjenicu, to ne bi bio samo “projekat unapređenja” već prelazak iz od danas do sutra sistema u stabilan komunalni režim koji funkcioniše svakodnevno – od centra grada do najudaljenijih sela na Pešterskoj visoravni.

Ali, da se vratim iz Sjenice u Kragujevac. Tu živim i ja i većina vas koji ovo čitate.

Za početak evo kako stoje stvari sa Sokolanom. Ne zato što živim u naselju gde se ona nalazi nego zato što je Soklana lep primer odnosa između lokalnih infrastrukturnih ulaganja i jednog velikog, jednokratnog budžetskog izdatka za sportski događaj.

Možda je moja matematika (ne baš mnogo) pogrešna ali prema dostupnim podacima, prva faza rekonstrukcije Sokolane u Kragujevcu iznosi oko 65.000.000 dinara dok se ukupna vrednost kompletne rekonstrukcije procenjuje na oko 100 do 150 miliona dinara, u zavisnosti od obima radova i faza sanacije.

Kada sve ovo stavim u odnos sa budžetom od dva miliona i nešto još evra koji se izdvaja za večernju tuču zvanu sportski događaj razlika postaje jasna: ceo projekat rekonstrukcije Sokolane košta približno jednu trećinu ukupnog iznosa koji se potroši za jedan dan sportskog hatalisanja. Isti iznos koji nestane (u čijim džepovima?) u jednoj noći tuče može da pokrije više od jedne kompletne faze sanacije objekta koji može da se sruši dok ovo kucam ili dok čitate, objekta koji ne samo da ima status kulturnog dobra nego je i potencijal budućeg javnog prostora, muzeja ili kulturnog centra.

Nije ovde razlika samo u veličini investicije već u trajanju efekta: Sokolana predstavlja višegodišnji ili višedecenijski javni resurs, dok sportski događaj predstavlja kratkoročni budžetski izdatak sa jednokratnim efektom vidljivosti. Upravo ta razlika (a ne to što mi je u komšiluku) čini Sokolanu referentnim primerom kada se govori o strukturi javnih prioriteta i načinu na koji se isti novac može raspodeliti između trajne infrastrukture i jednokratne potrošnje.

Ako uzmemo drugi primer, rekonstrukcije nadvožnjaka u Kragujevcu, oko kojih su kao i oko Sokolane angažovani Ujedinjeni zborovi Kragujevca, opet ćete viditi koliki je realni trošak održavanja osnovne gradske mreže u poređenju sa jednim jednokratnim izdvajanjima za veliki događaj.

Rekonstrukcija nadvožnjaka kod Sušičkog potoka u Kragujevcu procenjena na oko 123.500.000 dinara, što znači da ceo taj projekat košta manje od polovine budžeta koji se potroši na jedan dan sportskog spektakla.

Slična logika vidi se i kod nadvožnjaka iznad železničke pruge u Kragujevcu, gde je, prema javno dostupnim procenama i tenderskoj dokumentaciji, za kompletnu obnovu konstrukcije, kolovoza, pešačkih zona i ojačanja nosećih delova planirano oko 150.000.000 dinara

Sve u svemu, malo da se doda na dva miliona i nešto još evra pa bi mogla da se finansira kompletna rekonstrukcija dva ključna gradska nadvožnjaka.

Za kraj ono što je meni (a u stvari svima) posebno važno – finansiranje medija. Dakle, šta sve ne može sa dva miliona i još nešto evra na medijskom konkursu.

Pa, kratko rečeno, ne može stabilno, višegodišnje finansiranje lokalnih medija. U gradu kao što je Kragujevac budžet godišnjeg konkurss za sufinansiranje medijskih projekata u poslednjim ciklusima kreće se okvirno oko 10 do 15 miliona dinara uz (da ne zaboravim RTK) dodatne stavke koje idu direktnim subvencijama pojedinim medijima.

U tom smislu dva miliona i nešto još evra koje nemamo i nećemo nikad imati je približno oko 20 kompletnih godišnjih medijskih konkursa. Dakle sa tim parama rešili bi medijske konkruse u Kragujevcu do 2046. godine. Ako se posmatra kroz pojedinačne projekte, gde se po jednom medijskom projektu najčešće dodeljuju iznosi od 100.000 do 4.000.000 dinara, isti budžet bi mogao da pokrije više od stotinu medijskih projekata po jednom konkursnom ciklusu, i to kroz više godina – 20 minimum – zaredom. Manje ja – jer tada sigurno neću biti živ.

Kada sve saberem i oduzmem se, podvučem crtu, ostaje da dva miliona i nešto još evra prestaju da bude samo budžetska stavka i postaju uporedni model dva različita pristupa javnom novcu. Jednog koji gleda danas, kratkoročne fore  i fazone za ličnu korist i drugi koji gleda dugoročne efekte u zdravstvu, obrazovanju, infrastrukturi, ekologiji, pristupačnosti,  medijskom prostoru…

I u toj razlici dva miliona i nešto još evra postaju političko i društveno pitanje prvog reda: šta društvo dobija danas, šta dobija sutra i šta ostaje kada prođe tuča.

Zato nije u pitanju jedno veče, jedan događaj ili jedna bitka. Ovo je mnogo duža i tiša borba, koja se meri i godinama i posledicama koje ostaju u životima ljudi. To je borba između dva različita shvatanja razvoja društva, dva različita pogleda na Srbiju.

Zato se ne radi o sportu ili jednom događaju već o pitanju prioriteta korišćenja javnog novca – novca svih građana. Radi se o tome kakvo društvo iz tog izbora nastaje, u kakvom društvu živimo danas i ubuduće.

 

Miroslav Miletić