GLUPOST NIJE SLUČAJNA

Ima dve vesti. Lošu i dobru.

Loša vest je da se dešava predizborni fenomen poznatiji kao ubrzano osnivanje stranaka, udruženja i grupa građana koje će učestvovati na (još neraspisanim) izborima.

Ali na to se ovde, valjda, već naviklo. To je redovna pojava u Srbiji. Nekom je to posao, neko odužuje dug, ima ih koji to naplaćuju a u vrlo retkim slučajevima neko je samo “ispao glup u društvu”. Kako god i šta god da je eto nas u čarobnom predizbornom svetu stranačkih pečuraka.

Dobra vest je da će do izbora biti potpuno jasno ko je za a ko je protiv vlasti. Sad, ovako u trenutku osnivanja, registrovanja, kada padaju teške reči i zaklinjanja da je to sve za i zbog nas nekima je malo je teže da razaznaju ko je ko.

Jer, kako to obično biva u ovo predizborno vreme, svi se kunu u decu, (za) majku, (za) ćaleta, ovoga mi i onoga mi krsta, čast i poštenje naravno, da su baš oni ti koji će, ako budemo glasali za njih, doneti ovom društvu ono najbolje. Široka je lepeza – od slobode i ravnopravnosti do pravde i odgovornosti i općenito demokratije.

Kako se bude bližio izborni dan, a svakako odmah po zatvaranju glasačkih mesta, sve će biti mnogo jasnije. Biće baš tačno jasno svima, ali neće svi, kao i do sada uostalom, na isti način videti stvarnost ili barem neće o njoj isto pričati. Vidim, ne gledam, samo osećam, što bi rekao Bajaga dodajući trudim se da se ne sećam, kad zaboravim, lakše podnosim.

Jeste, neki ljudi jednostavno lažu, a nekome je lakše da ne vidi ono što vidi. I to je redovna pojava u Srbiji. Nekom posao, neko vraća dug, neko naplaćuje, a opet, u vrlo retkim slučajevima neko je toliko (prirodno) glup da mu ne vredi pričati.

I nije problem kad to – neprepoznavanje stvarnosti – uradi običan čovek, građanin, glasač, onaj koji raspolaže informacijama dobijenim na (i njihovim i našim) medijima, društvenim mrežama ili, još češće, od komšije koji, najčešće, zna čoveka koji zna čoveka. To je tako očekivano, to je prva lopta. Ljudima je svega preko glave, pogotovu  politike. Svako ima svoju muku i svi bi da se ovo završi što pre, da živimo kao normalan svet.

Ljudi su inače površni. Stvarno ne očekujem da svi pažljivo prate vesti, sednice, zapisnike, zakone ili ko je šta rekao pre ko zna koliko vremena. Neinformisan čovek jednostavno ne zna. I to je tako, to je stanje. Danas nešto ne znaš, sutra saznaš. Sutra promeniš mišljenje. Ništa neobično, dešava se stalno.

Jer niko nije stalno pametan i niko nije stalno glup. Svi, pre ili kasnije, ispadnemo glupi. Meni se to obično desi kad odlučim da više ne proveravam ono u šta verujem. Kada mi nije više tolko važan odgovor koliko mi je važan mir koji mi daje moje uverenje.

Ali ne treba mešati neznanje i glupost.

Još manje treba mešati (prirodnu, neprskanu) glupost, ono što je “nedokazano” i ono što se odvajkada, kojekude, zove – praviti se glup. Ne priča se ovde bez veze pravi se glup ili pravi se blesav. Koliko puta ste čuli – Ma, pusti ga, pravi se blesav. Ma, pusti ga, pravi se glup. Dakle, “pravi se” i dakle, primetio bih i ujedno zaključio da moramo da pravimo razliku između čoveka koji ne može i čoveka koji neće. Ili što bi rekao moj drug Šare – Aj’ se glupiramo, aj’ se tupiramo. Mladi bi dodali – Što nam teško.

Dakle, problem nije onaj neinformisani i njemu slični, oni koji ne znaju. Problem su oni koji znaju sasvim dovoljno da razumeju, ali odluče da ne razumeju do kraja. Ne zato što ne mogu, nego zato što bi ih to što znaju obavezalo da nešto urade. Ili makar da prestanu da pričaju ono što pričaju. Ba-ba-ba-bam-bam, neću ništa da znam, rekao bi Bajaga govoreći o jahačima magle dodajući  zašto daga-daga-daga, daga-daga-da-gan.

Podrži iz glave. Sloboda medija zavisi i od vas. Jer nije sve samo u pisanju i čitanju, u pričanju i slušanju. Potrebna nam je podrška. A nema niko drugi nego vi koji ovo čitate. Svaka donacija je dobrodošla. Ako možete, kad možete, koliko možete. U tom smislu možemo samo da kažemo hvala i nastavimo da radimo.

U stvari, jedini pravi problem su baš ti i jedino ti koji imaju više informacija od svih ostalih. Od svih (za) nas. Oni koji ih prave iliti moderno rečeno kreiraju, skupljaju, objavljuju/puštaju ili prećutkuju/kriju istinu. Oni koji vrlo dobro znaju šta se dogodilo i još važnije šta će se dogoditi ali idu logikom da će većina pre prihvatiti jednostavniju, lažnu, priču nego neprijatnu, istinitu, činjenicu. Idu logikom Alan Forda – bolje prijatno neznanje nego neprijatna istina.

Taj čovek, ti i takvi ljudi su najveći problem ne zato što ne mogu, nego zato što bi ih ono što znaju obavezalo da nešto urade. Ili makar da prestanu da pričaju ono što pričaju. Neko zna da osniva stranku jer će tako pomoći vlast ali je odlučio da se pravi da nije tako, da se pravi blesav. Korisnije da se pravi da ne zna. Jer ako prizna ono što već zna, moraće nešto i da uradi. Moraće, možda, da se zameri ili da odbije uslugu. Moraće, kad dođe dan a taj dan je sve bliži, da ne proda glas, da ne uđe u još jednu stranku, grupu ili udruženje građana za koju i sam znam čemu služi. Ovako, glupo, lakše.

Tu više nije problem nečijeg neznanje. Tu neko namerno počinje da se pravi glup. Glupost kao predumišljaj. A baš na tome se zasniva dobar deo politike.

Ne nastaju pred izbore nove stranke slučajno. Namerno je.

Ne osnivaju se stranke jer je potrebna promena sistema. Čuva se sistem.

Ne kupuju se glasovi zato što ljudi ne znaju šta rade. Znaju.

Ne ćuti se zato što niko ništa nije čuo. Čuo je.

Nije politička glupost slučajna. Namerna je.

U stvari, ljudi ovde znaju sasvim dovoljno. Zna se jako dobro, recimo, ko je koga zaposlio, ko je kako dobio posao. Zna se i pamti se ako se hoće kad je i zašto je neko bio u jednoj političkoj stranci pa više nije nego je u drugoj ili trećoj. Svi znaju kako funkcioniše opština, policija, bolnica, škola ili javno preduzeće. U ovoj zemlji potrebno je par koraka da saznaš ono što te interesuje, dovoljno je da poznaješ čoveka koji poznaje čoveka pa da saznaš gotovo sve što te zaista zanima.

Zato nisu neinformisani ljudi problem jer oni mogu sutra da saznaju nešto novo. Zato su problem oni koji znaju dovoljno, a odlučili su da ne znaju, da se prave glupi jer je to najjeftiniji i najugodniji način da izbegnu odgovornost.

Vlast će sve učiniti – lagaće, krašće, kupovaće i podmićivaće, prebijaće – da dobije izbore. Nije to toliko teško. Para imaju koliko god bude trebalo. Ima i dovoljno onih koje će da kupe, koji su spremni da se prave glupi.

Hot, međutim, kao neko ko je pre 26 godina gledao kako se ruši Miloševićev svet i kao neko ko se užasava popovanja i tih “u moje vreme” fazona, ipak mogu da primetim da (opet) ima mnogo više onih koji nisu na prodaju, koji odbijaju da se prave glupi i koji su spremni da dobiju batine.

I to je ono zbog čega se nadam.

 

Miroslav Miletić