TRIDESET GODINA KASNIJE

Trideset  godina kasnije mogu da izjavim, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću, da Iz glave nikad nisam doživljavao kao nešto što ću jednom da objašnjavam, analiziram ili stavljam u neke medijske okvire. Kad je Iz glave nastajalo u mojoj glavi, u trenutku kad je izlazilo iz moje glave, nisam znao (ili sam znao ali nisam tome pridavao značaj) da takvi okviri postoje u smislu u kojem se danas o tome govori.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da razmišljam o pojmovima kao što su format, medijski model, lokalna zajednica, talk show, podkast…  Koga baš interesuje nešto o tome (a i šire) ima u tekstu Sloboda medija: recite nam nešto više o tome. Bio sam u fazonu kako, eto, posle izvesnog vremena pod ledom, opet mogu da radim, da pričam na radiju.  

U tom smislu grad u kome je svirao radio, grad u kome su se te priče čule, grad gde se sve to dešavalo bio je Kragujevac a ne neka teoretska lokalna zajednica. Bio je i ostao grad, čaršija, ljudi koji se poznaju, ljudi koji se ne poznaju ali se stalno sreću, ulice kojima sam dolazio i odlazio, kafane, mesta, navike… Svi ti ljudi nisu za mene bili publika u današnjem smislu reči. To su bili i prijatelji i poznanici i neprijatelji i neznani ali ljudi sa kojima deliš grad. Neki su me znali lično, neki su me znali samo po glasu…

Bilo je lepih, bilo je i loših dana. Pisao sam o tome u tekstovima Pamtim samo loše dane a jedan drugi je napisao pismo Mići Turčinu za 20 godina Iz glave. Ali to je tako. To što se događalo između radija, emisije Iz glave i grada bio je život.  To se sad kaže parasocijalni odnos. I zato Kembridžov rečnik za reč 2025. godine bira reč parasocijalno. Guglajte pa ćete da vidite o čemu se radi. Ili pročitajte tekst Sve što ste znali a nisam vam rekao.

Danas to možda zovu mehur ali pre će biti da je jedan beskrajni krug u kome sve što kažeš brzo ti se vrati. Recimo, kažem na radiju pa čujem na ulici ili čujem na ulici pa kažem na radiju. To je bio taj lokalni krug, medijski krug – grad sluša i odgovara ti, telefonom ili na ulici.

Radio je za mene bio prostor gde mogu da pričam. Nije bio kanal komunikacije, nije bio platforma, nije bio industrija. Moje priče iz glave nisu bile kontent, nisu bile proizvod.  Ja sam samo u mikrofon pričao naglas iz sveg glasa. Bio sam kao neki komšija koji ti upada u stan kad god mu padne na pamet, počne da priča i ne zna da stane. Mogao sam da budem – i bio sam – ozbiljan, tužan, smešan, iznerviran, ravnodušan, glup, ciničan, naivan, svakavav (jedan mi je rekao da sam polivalentan) i nikakav… mogao sam da skačem sa teme na temu, da ostajem nedorečen, da udavim o nečem trećem pa da se vratim na početak – meandrirao sam i digresirao  maksimalno. Ali o.k. čuo sam i video da barem priča nije bila dosadna ili današnjim rečnikom – nisam (mnogo) smarao, uglavnom jer nisam imao imperativ pobede – rečeno današnjim sportskim rečnikom.

Podrži iz glave. Sloboda medija zavisi i od vas. Jer nije sve samo u pisanju i čitanju, u pričanju i slušanju. Potrebna nam je podrška. A nema niko drugi nego vi koji ovo čitate. Svaka donacija je dobrodošla. Ako možete, kad možete, koliko možete. U tom smislu možemo samo da kažemo hvala i nastavimo da radimo.

Ali nisam ni ja pao s piskavca ili što kaže onaj “Moda, moda, pratim i ja modu” tako sam, čim je to moglo da se uradi, uz redovne reprize emisije na radiju, počeo da postavljam emisije ili delove emisija na internet. Više o tome imate u posebnom tekstu Šta bih rek’o da sam na svom mestu a ovde samo sledeće: počelo je na My space, pa Sounclod, Mixcloud i naravno na You Tube. Uz sve ovo i redovni fejzbuk striming svake priče iz emisije i to od prvog dana kad je to tehnički bilo moguće. Uostalom, zvanično, prvi facebook go live u Srbiji bio je sa fejzbuk strane Iz glave.

Ja sam to – taj moj sadržaj, što bi rekli – postavljao, dizao, aploudovao – bilo mi je interesantno kao nešto novo što su mogli da čuju – i jesu – svuda po svetu. Nisam o tome razmišljao kao nečemu što ljudi slušaju, što se kaže, on demand ili da „slušaju kad hoće“.  Za mene je to bila prilika da se nešto što je išlo uživo ponovo čuje. Ništa više od toga. Nisam stvarao, nisam imao nameru da stvaram community, da okupljam internet zajednicu. To je za mene bila repriza kao što je već postojala na radiju. Ali kao što može da se vidi danas – nisam se uopšte pitao o tome. I sva sreća da se nisam pitao jer danas postoji “solidno korektna” arhiva emisija Iz glave.

Na kraju, kao što mi izraz lokalna zajednica nije značio mnogo tako mi je još manje značio podkast. Čak se ne sećam da je neko uopšte izgovarao tu reč. Svejedno, nisam ga izmislio, nisam mu dao ime ali Iz glave je – ako ćemo da čačkamo teoriju – neka mešavina onoga što se zove radio talk show i podkast. U stvari Iz glave je imalo sve osobine jednog podkasta: nepristojno je dugačko, o svemu i svačemu je, da čujemo šta na sve to kaže iz glave, ne tolko da čujemo vest – jer već je znamo – koliko da čujemo komentar, može i naka šala,  poskočica, greška, i uopšte ono što sam nazvao “dva do tri sata kvalitetno nekvalitetnog programa”. Evo, u sto marke, danas neko da prvi put čuje pet minuta emisije rekao bi da je u pitanju podkast.

Sve u svemu: Iz glave nije radio podkast ali ja sam radio radio toliko slobodno da je budućnost tog medija ličila na njega.

Tako je spontanim i slučajnim proklizavanjem kore velikog mozga nastajalo Iz glave. Praktično, bio je to incident na radio programu, nečemu što je vrlo konzervativno u svojoj struktiri. Zna se kad šta ide, kad su vesti kad je reklama, kad je opening song, kad ide džingl (da li su to današnje prve dve – tri sekunde video snimka, da li je džingl današnji hook tj.udica), kad i koliko dugo spiker priča, kojim jezikom i kojim tonom… Bio je to incident koji radio može da izdrži ali ne stalno i ne svaki dan.

U tom smislu, „Iz glave“ – iako mu u podnaslovu stoji da je klasično radijsko delo sa predumišljajem – nije nastajala kao koncept, nego kao praksa. I zato tek danas, trideset godina kasnije, kad posmatram iz današnje perspektive, kad o tome pričam sa “ovu pamet”,  mogu da kažem da je ličilo na nešto što danas zovemo podkast ili da je funkcionisalo kao medij u lokalnoj zajednici.

Ali kako god ga zvali i gde god ga pričali, bilo raščupano ili sređeno, utegnuto ili raspojasano, dugačko ili kratko, slušaće ga i gledati ako je ljudima interesantno.

Kako da znate da je interesantno?

Ja sam radio po sistemu – sve što ste znali a niste imali gde da čujete. Ne kažem da je to čarobna formula ali čini mi se da danas, trideset godina kasnije, ogroman broj ljudi dosta toga zna, ali nema gde da čuje ili vidi.

 

Miroslav MIletić