JUTRO U KUĆI MOJE MAJKE

Jedno jutro imali smo pare za dilemu: neke jeftine cigare i burek ili Marlboro!
Stan je bio u haosu, žurka je trajala već drugu nedelju, ali kuhinju smo držali na nivou. Jebi ga, kuhinja je zakon. Mislim, možeš na žurkama da spavaš gde hoćeš i kako hoćeš, spavali su i po kadama i na terasama, vidjao sam svašta, radio sam svašta, ali kuhinja je sveto mesto. Jer, posle celog tog noćnog haosa, jurnjave po sobama, hodnicima, ulazima, treba ujutru da sedneš za sto. Biti čovek! Bez obzira kolika si svinja bio cele noći!
Kafa, čista piksla, neka klopica, cigare, ne treba mnogo da bude sve kako treba.
I tako imali smo taman za dilemu!
Sorga je rekao:“Jebi ga, kad nema nek’ ima!“

Računao sam i tad a i sad, malo je ali dovoljno stariji od mene, više je udarao od mene, neka bude kako kaže.
Trafika je bila preko puta, do ulaza u fabriku. Radila je, samo što je prošla gužva od jutarnje smene radnika.
Marlboro! Na tamno braon, lakiranom stolu bez stolnjaka jer se brzo prlja, pa se sklanja u špajz ili regal. I čuva se da se stavi na svoje mesto pre nego što se konačno roditelji vrate u gajbu.
I tako, to jutro, Sorga, Raus, ja i još samo Živac, rekao bih, jer jutro posle žurke se ne deli sa svakim, pušili smo Marlboro i nije nas bilo briga što smo gladni!
U stvari, kenjam, nismo bili toliko gladni koliko mamurni i žedni!
Ali ni to nas nije brinulo. Dan je tek počinjao. Pred nama su bile kafane, kafići i pripreme za veče, za žurku.
A tu smo bili dobri, dobro, bili smo izvrsni!
Nemalo se, ali bili smo talentovani i naporno smo radili! Pa se imalo i za Marlboro! I to onaj što je imao miris kad povučeš dim. I što vadi šlajm iz pete!

(napisano 5. februara 2015. godine)