Kragujevac, oduvek, uvek i zauvek

U naš stan, odnosno Draganin stan ako ćemo po zakonu, po nekim mojim grubim računicama godišnje svrati više ljudi iz inostranstva nego iz grada – ako zanemarim familiju i tako najbliže…

To jeste malo čudno ali je i lepo i korisno jer, s vremena na vreme, imate priliku da iz prave ruke čujete nešto o gradu u kome živite. Mi koji smo tu svakog dana oguglamo na ulice, zgrade, parkove, bašte… idemo po njima, prolazimo pored njih i ne primećujući koliko se grad menja, koliko je on – bez obzira što mu, s manje ili više prava, nalazimo hiljadu mana, u stvari lep. Jebi ga, naš grad, nemamo drugi, na kraju krajeva.

Nama koji smo tu svaki dan sve to promiče kao brzi voz, ne ovaj naš nego oni svetski – japanski, recimo. Ne obraćamo pažnju. zaboravili smo da uživamo u svom gradu, u onome što je lepo, a lepoga ima koliko hoćeš. Na kraju krajeva, lepo je ono što proglasiš da ti je lepo i gotovo.

E, sad, ovi naši “gastarbajteri” – oni imaju potpuno drugi doživljaj grada. Oni nekako i vole ovaj grad više nego mi koji smo tu svaki dan. Mi, koji se tako bezvoljno vučemo po gradu, ubiveni manje – više od ubrzanog tempa svakodnevnog preživljavanja, mi smo škrti prema svom gradu – da ne pominjem sad priču po kojoj ako kažeš da je nešto dobro u gradu odmah si za vlast, ili obrnuto ako kažeš da ne valja onda si protiv vlasti. Ima dosta ljudi koji se paze baš zbog ove priče. Ali, bez obzira na ovu tupavu foru, inače smo malo škrti, kritičniji, oštriji…

A gastarbajteri, njima srce puno kad vide grad. Nasmejani, ne mogu da skinu kez sa lica. Oduševljeni ko kuče u liftu… I onda ti kažu – daj, bre, ne kenjaj, vidi kako je lepo ovo. Ne znate da uživate. I u mnogo slučajeva su u pravu.

Bio mi je jednom moj drug Toda, došao iz Engleske, stavio Draganu i mene u auto i malo smo se provozali po gradu i okolini. Ja sam tada, sramota i bruka živa, prvi put video kako je sređen onaj deo ka jezeru, Šumaricama, kako su postavljene svetiljke i uopšte kako je picnuto i bio sam iznenađen. Da nije došao Toda ko zna kad bih pomerio guzicu sa Bubnja do jezera.

Jesenas je u Kragujevcu bio Bobansky, došao iz Bahreina, svratio da vidi kako sam, šta radimo, kako živimo i tako reč po reč, kaže meni Bobi kako je malo snimao po gradu, što telefonom, što kamerom, što nekim dronom, priča kako ima stare i nove snimke i kako bi voleo da napravimo neki “filmić” – video i da ga okačimo na internet.
A ja se setim da sam jednom napisao neki kratak tekst o gradu i nako ne bi bilo loše da ga malo skratim, doteram i da to bude of. Mislim se, jebi ga kad može Bregović da reciklira, što ne bih ja. A tekst, uostalom, nije toliko grdan, dobar, još kad se skrati biće bolji.
I pokažem ja taj tekst Bobiju.

Evo i vama:
“Grad ti je kao neko najbliži, kao porodica: supruga, deca, otac, majka, brat ili sestra.
Tvoji su, voliš ih – to se ne dovodi u pitanje – mada nekad niste “u najboljim odnosima”. Nekad padne teška reč pa ti posle bude žao. Ali nešto od toga, ili sve, brzo se zaboravi. Do novog nesporazuma.
I tako, u dobru i zlu, živiš sa svojim gradom.
I kad se rodiš: on je tvoj – ti njegov.
Kad u njega dodješ: postaje tvoj – ti njegov.
Kad iz njega odeš: ostaje tvoj – ostaješ njegov.
I kad ostaneš potupno “sam na svetu”, bez igde ikoga, ostane ti grad i vaše ulice.
I na kraju, kad odeš da ne odeš, kad odeš a da se ne vratiš više nikada, ostaje grad.
Pre, za vreme i posle: uvek i zauvek grad.
Tvoj.
Kragujevac”

Kaže Bobansky – Super, vidi ti to kako ćeš i pošalji mi. I ja ti tu ne budem lenj, iskasapim tekst (tu sam uvek bio dobar), snimim glas i pošaljem Bobiju uz napomenu da on smisli muziku i efekte jer ja ne znam kako će da ide slika. Ja vidim kroz zvuk Bobansky razmišlja u slikama.
I tako, posle par meseci, eto ga stiže meni video.

Pita me Bobansky kao mi se čini. Ja mu kažem – Bato ulazimo direktivno u glavni odbor SNS i dobijamo đurđevdanski venac oko glave. On se smeje, mislim stvalja one smajlije pa računam smeje se, gastarbajter, ne vidi stvari kao ja.
A ja znam da će samo najbliži i dragi ljudi i prijatelji shvatiti da smo ovo napravili iz ćeifa, jer nam tako došlo, jer smo tako u mogućnosti što bi reko mali Neša a ne – kao što će većina dežurnih kaldrmaških moralnih vertikala početi da se proserava po mrežama, po inboksovima, deemovima, iza leđa – da bi se ovajdili i ogrebali.
Jer sutra nam možda dune pa napravimo “lošu sliku grada”. Hu nouz.
Bobi je dobra duša, panja od čoveka, rođen je tu, otišao je, grad i ne zna ko je, šta je, koliko je značajan u svom poslu ali nema veze – zna on sve to, ali ga mnogo zabole šta drugi – nebitni – kažu.
Kao i mene, ali to već valjda znate.

Sad, mi ne kažemo… ako nas se sete – sete. Šta sad….

I tako, eto ga video pa radite sa njim šta vam volja.

Miroslav Miletić

 

#PodržiIzGlave – klikni i doniraj, svaka kinta je dobrodošla. Il nas barem hvalite po bolji kućama