Moj unutrašnji despacito dijalog o Kosovu
Predsednik Srbije pozvao je na unutrašnji dijalog o Kosovu. Pisao je o tome u jednim novinama a uveče je i (pre)pričao na našoj multinacionaloj TV kompaniji uflekanoj od rodjenja ružičastom boje.
“Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak i da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći ono što smo davno izgubili.”, napisao je Vučić u autorskom tekstu.
Rešenje, ističe predsednik, ne leži sa jedne strane u našim mitovima i sukobima ali sa druge “ne leži ni u odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.”
Pronalaženje rešenja (ovo je malo triki) “zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije i ruke uprljane kompromisima. I naše i albanske.”
Nema nam druge smatra predsednik i dodaje: “Da bi naš napredak bio stalan i održiv, moramo, ako ništa drugo bar da pokušamo da razrešimo kosovski (Gordijev) čvor a ne da se krijemo i najteži teret ostavimo našoj deci. Živeti, znači ljubiti zemlju po kojoj koračaju deca, a ne samo hvaliti se pobedama svojih dedova.”
“Nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru.”, kaže predsednik misleći na čika Kobricu.
Predsednik nas u stvari podseća na onaj stari dobri crtani film kad pevac i kobac hoće da prepolove crva. Na kraju ispadne da crva nije ni bilo. “Dva puta ništa je ništa!”, kaže, ako se sećate, prepametni pevac Sofronije.
I naš predsednik je pametan, poziva nas na unutrašnji dijalog.
Svakog.
Svako sa sobom da porazgovara, pa onda svako sa svakim i sve tako dok ne dodjemo do većinskog, najmanje dvotrećinskog, jednoumlja. Mada najbolje bi bilo sveopšte od 105 odsto, kao nekad davno.
To je cilj. To je predsednikov davni san. I jedini san koji nije ostvario.
Biće teško. Ali nije nemoguće.
Može to predsednik.
Siguran sam u to. Možda mu bude čak i neočekivano lako pogotovu ako, na ovu vrućinu, kao što je to učinio predsednik Venecuele, napravi svoju obradu letnjeg hita – Despacito.
Predsednik Venecuele Nikolas Maduro, ako niste znali, objavio je svoju verziju svetskog hita “Despacito” kako bi promovisao izbore za svoju ustavotvornu skupštinu koje opozicija oštro kritikuje.
“Polako, uzmi glasački listić, a ne oružje i uvek iznosi svoje mišljenje mirno i spokojno”, peva Maduro.
Možda bi mogao i predsednik Vučić nešto slično. Jer i njega opozicija kritikuje. I još neki dušmani, uglavnom strani plaćenici.
Mislim se nešto, pa mi pada na pamet da bi u našoj (predsednikovoj, ali opet našoj) verziji pesma mogla da se zove – “Laganeze” ili “Solo, rabadžijski”, ili “Polako, lakše, sporije”… Uostalom, šta ja znam nek’ mu smisle ova stručna lica. Mada najbolje je sam.
Pa da zapeva: “Polako, razgovaraj sa sobom, povedi unutrašnji dijalog, slobodno, uvek iznosi svoje mišljenje mirno i spokojno, neće ti niko ništa. Ništa ne možeš da izgubiš. Ništa ne možemo da izgubimo.”
Jer, ono što možemo da izgubimo u stvari ne možemo da izgubimo. Mi to odavno nemamo.
Kao u onom crtanom filmu, rekoh vam.
Pogledajte video snimljen 24.07.2017 tokom emitovanja emisije “iz glave”.
Miroslav Miletić
