Nema dana bez bromapezama
Srbija ima geografski poremećaj zvani SEVER naše JUŽNE pokrajine. Nije onda nikakvo čudo da ima mnogo ljudi sa mentalnim poremećajem, negde sam jednom davno, ima pet – šest godina našao da je samo u Kragujevcu bilo 18.500 ljudi. Sad i više, sigurno. Slično je i u drugim delovima zemlje sa geograskim poremećajem. Kakva zemlja takvi i ljudi.
Dan mentalnog zdravlja, kod nas u Srbiji, dodje mu nešto kao Dan državnosti. Jer, ima li neko da nema mentalni problem?
Siguran sam da ste do sada ko zna koliko puta čitali tekstove o tome kako smo svi, koliko nas ima, depresivni, koliko se dnevno u Srbiji popije raznobojnih pilulica za smirenje a mora da ste negde na društvenim mrežama naleteli i na stare, dobre, mahom ruske recepte koji će vas za samo nekoliko dana potpuno promeniti, toliko da ćete na kraju ove rečenice zaboraviti o čemu sam počeo da vam pišem.
Tako je, ima nas raznih ali uglavnom smo depresivni.
Sećam se jednog jutra, još sam radio emisiju i spremao se polako da krenem ka radiju, kad sam na na teveu zvanom pravo da znam sve gledao razgovor na temu depresije. Sagovornik je bila doktorka, kažu vrlo stručna, medju nekoliko najboljih po tom pitanju. Priča se da je mnogima pomogla. Čak je i u onoj jako depresivnoj noći, kad je Sloba odlazio put Ševeningena, bila tu, u sobi pored njega, Mire, ćerke i Čede. Ali nikad nije o tome nešto preterano pričala što je sasvim u redu. Gde bi nam bio kraj kad bi doktori progovorili o svima nama i našim depresivnim noćima.
fotografija Ace Uroševića
Pitao novinar, ona odgovarala, objašnjavala šta je depresija, kako se manifestuje, šta ljudi obično rade kad su u depresiji, o čemu razmišljaju. Pričala da treba da prodje najmanje desetak i više dana (godine nisu važne) pa da za nekoga kažemo da je depresivan. Taj ili ta obično zapostavlja svoje redovne obaveze, izbegava kontakte sa ljudima, što kažu – povlači se u sebe, zaboravlja na druge ali i na sebe: ne drži mnogo do higijene, retko se, recimo, kupa i uopšte, ne drži baš mnogo do svog izgleda i mirisa.
A, sećam se, ja samo što sam izašao iz kupatila, čist, sredjen, doteran, koliko je to moguće u mom slučaju, dakle, slušam, gledam i mislim se sve je u redu sa mnom. Kafa, gledam teve, sad ću još malo da prošetam psa, pa malko da radim i tako… ide život. Neko nema ni to, što kažu u onoj pesmi.
Onda sam izašao na terasu, bacio pogled na svoje parče neba, da vidim šta ću i kako ću da se obučem, kad da vidiš jada. Ono jutro skroz, onako kao što pišu po romanima, tmurno, a neka kiša ne da nije padala nego je nekako stajala u vazduhu.
„Gde ću sad po ovakvom vremenu“, pomislim.
„Najbolje da se uvučeš unutra, guslaš po intrenetu, očas posla prodje dan.“, čujem mog psa kome ne pada na pamet da izađe ispod ćebeta. “Jebeš emisiju, nek svira muzika.”, pričao mi je pas.
U to eto ti doktorke, čujem pominje kako su za depresijiu tipične crne misli. I tu ti ja sebe uhvatim u depresiji!
Sa crnim mislima sam jako dobar. Mogu o tome da vam pišem do prekosutra. A možete i vi meni, verovatno.
Ima dana kad mi mozak krči od crnih misli. Mi smo ljudi crnih misli. Ko zna koliko nijansi crne imaju naše misli. Kad se spoje krčanje creva i krčanje mozga onda nastaje simfonija crnih misli!
Gledao sam tako doktorku, došlo mi bilo da pozovem telefonom televiziju, da se uključim u program i postavim pitanje: „Koliko su političke stranke u Srbiji pa i stranka čiji ste vi ugledni član doprinele porastu depresije kod gradjana? Koliko su moje crne misli posledica vašeg političkog delovanja?“
A onda mi padne na pamet šta će da mi kaže: „Ako se redovno kupate, družite sa ljudima, razmenjujete (crne) misli, radite nešto, vi niste depresivni! Možda ste samo zabrinuti, znate teško se živi. Što kaže naš narod, jedva se sastavlja kraj s krajem, ako se i sastavi nekad.“
I tu ti ja ne pozovem.
Već je bilo vreme da se krene, emisija samo što nije počela. Jebeš depresiju, mora se radi, mora se živi. Điđi izašao ispred zgrade, pišnuo i šmugnuo nazad, a ja krenem da se nekako se provlačim kroz onaj mokar vazduh do studija, da se ispričam sa sobom. Milina živa, prava terapija.
Meni su emisije uglavnom, moram da vam priznam, za to i služile. Dobro, bilo ljudi slušali, smejali se, javljali se, komentarisali po društvenim mrežama, bilo i nagrada, ali ja se meni ispričam sam sa sobom i posle sam miran. Tako je bilo i tog dana, počeo sam da pričam o depresiji ali brzo sam prešao na vesele teme. Na kraju sam prigodno odlepio pa sam, uz erotsku muziku, zajedno sa Džejn Birkin pevao o probijanju tunela. Pre roka, pre Vučića koga sam kasnije u vestima video kako radi isto što i ja. I tamo je, na momente bilo erotike.
Sve se može ako su ti misli pozitivne. Kad nemaš crne misli. Kad ti ne krči mozak. I creva.
Dapače i svakako dakako, oko pola tri, kad sam se vraćao, morao sam da skinem jaknu. Sećam se kako me uhvatila neka milina. Još sam sreo i komšiju, pa smo onako, lagano nogu pred nogu, razmenili uglavnom lepe crne misli po predivnom sunčanom danu.
I sve to u Srbiji gde nema dana bez bromazepama.
Miroslav Miletić
