Razdragana Dragana: Zašto ne volim oktobar?
Nikada nisam volela oktobar, a od pre 10 godina ga odbolujem zbog jednog, odnosno dva duga i jaka zagrljaja, bez reči.
Danas sam išla na pijac, u prodavnicu, šetala sam psa, izlazila na terasu ko zna koliko puta i baš svaki put sam videla neki drugi auto sa tablicama koje nisu kragujevačke iz kojih su izlazili srećni novi stanari iznajmljenih stanova i njihovi skamenjeni roditelji. Vade se koferi, jorgani, plastika, kese, sušilice za veš….
Sve je nabavljeno, sve je spremno, devetnaestogodišnjacima su sve priče ispričane, neke više puta, pripremljeni su za ovaj ostanak i rastanak, za sutra, kad se probude u tudjem krevetu i spreme se da odu na prvo predavanje. To su svi zajedno jedva čekali, to je radost!
Isto sam sve to radila dva puta. Sve sam pripremila, samo ja nisam bila spremna.
Svake godine, od seljenja mojih ćerki, bežim od tih prizora, ali uvek me neki zaskoči. Danas sam gledala dva duga zadrljaja, jaka, vidim ih hoće da se razdvoje, da prekinu zagrljaj, da spuste ruke, ali ruke ne slušaju, grle još jače. Usta se ne pomeraju. Svi se drže, sve je normalno, samo malo trapavo.
Deca će dolaziti kući prvo svakog vikenda, pa svakog drugog, trećeg, pa mesečno, pa sve ređe, jer obaveze se gomilaju. U stvari, odrasli su, otišli i imaju svoje živote u kojima nema mesta za vraćanje. I to jeste velika radost, sjajan uspeh, to je najvažnije što možemo deci da damo. Dobro obrazovanje, slobodu, samostalnost i mogućnost da sami grade svoj život. Da odrastu i postanu dobri, uspešni ljudi koji ostvaruju svoje snove.
Pa ima li išta lepše i veće od toga? Mislim da nema.
Ali taj trenutak, kad ih ostavljaš i vraćaš se kući, a znaš, ta kuća više nikada neće biti ista, pa ih zagrliš da im daš podršku, da će sve biti u redu, da ostaju da im bude bolje, a vi idete jer je sve dobro, a vilica skamenjena, samo da ne progovoriš i da stigneš da se okreneš pre nego što se proliju suze koje držiš od letos kad ti je stigla poruka da je prijemni uspešno položen.
I radost i tuga i briga i olakšanje i zbrka i praznina i ponos, ma sve se prolije kad sedneš u auto i zaviješ iza prve krivine da suze budu van domašaja.
Sad, posle 10 godina, svako od nas ima svoje živote, obaveze planove. Sve je bolje nego što sam mislila da može da bude. Imam vremena za sebe, imam svoj tempo, devojke svraćaju, ostaju, odlaze, dobro se uklapamo. Priča ima sretan kraj, ali onaj zagrljaj se ne zaboravlja.
Zato, dragi moji, sretan početak i onima koji ostaju i onima koji su se vratili u praznu kuću. Kad počnu da stižu prve ocene upisane u index, opet će kuća biti puna radosti. Slaviće se diplome, prvi poslovi i uspesi.
Čas prodje 10 godina, a oktobar proleti.
Brucoši će odmah krenuti u osvajanje znanja i slobode, a roditelji bi isto mogli da počnu da forsiraju nove aktivnosti i navike.
Zagljaja ćemo se svi sećati, ali nije to poenta.
Srećna sloboda svima iz ove priče, to je poenta.
Dragana Miletić
Podrži dalji rad ovog sajta i emisija #kakoTikažeš i #izglave – klikni i doniraj.
