STRUJNA ZASEDA

U jednoj zgradi, u jednom gradu, u jednoj zemlji, proveravali su nešto oko struje, tačnije oko svetla u ulazu zgrade. To je „gorelo“ i danju i noću a ne onako kako treba, kad pritisneš prekidač. I tako, došli majstori, glinarica ovde, glinarica onde i na kraju je uspostavljena dijagnoza: linija odakle je išla popularna električna energija neophodna za celodnevnu rasvetu ulaza bila je, što kažu, prikačena direktno za Djerdap.

Preko dvadeset i više godina sija danju, sija noću, svetli kao Čačak, radi kao Šabac, besplatno, časti država.

Postavlja se, sasvim opravdano, pitanje ko je kriv za decenijski odliv dragocene i skupocene popularne električne energije a odgovor je – ne zna se. Ko će sad da se seti ko je od majstora u vreme izgradnje povezivao linije. I ne samo ko, nego i zašto je tako povezao. Da li je to uradio namerno ili slučajno. Da li je bio ljut? Da li ga je neko u firmi zajebavao pa se na taj način svetio? Ili jednostavno nije uradio svoj posao kako treba. Ko će sad to da razmrsi!

Jedino što je moglo da se uradi to je da se linija „preveže“ i da stanari počnu da plaćaju popularnu zajedničku potrošnju.

Stanari jedne male zgrade, u jednom malom gradu, u jednoj maloj zemlji, sada su nesrećni, neki su ljuti, pojedini čak i besni pa kažu da je to udar na njihov standard i da neće da plaćaju još i taj deo računa. Kažu da jedva plaćaju i onaj sopstveni.

Jedan od stanara te iste male zgrade, u tom istom malom gradu, baš toj maloj zemlji, tokom akcije rešavanja misterije utrošene zajedičke potrošnje električne energije, požalio se jednom od majstora kako mu stalno stiže visok račun za struju i da mu žena zbog toga stalno zvoca, da ne može više da izdrži. Ni ženu ni račun. Majstor ne bude lenj, prihvati kafu i rakijicu, stavi glinaricu u džep, sedne za astal i pogleda račun. Zatim je pogledao po stanu, glinarica ovde, glinarica onde, počeo da cokće i vrti glavom.

„Je l’ samo vas troje živite ovde?“, pitao je.

„Samo nas troje.“, odgovorila je žena jer je mužu već bilo zabranjeno da priča. „Vidite, majstore, klimu nemamo, imam šporet, bojler i mašinu za veš, to jedino što radi. I to uključujem noću. Dobro, radi televizor i kompjuter. I jedna sijalica, uveče. Preko dana nikog nema u kući. Dete u školi a mi na poslu!“, slagala je domaćica jer u stvari nisu išli na posao. Ona nije bila zaposlena a muž ionako nije radio ništa, iako je radio.

„Da, da. Jasno mi je.“, klimao je glavom majstor. „Jeste vam račun malo veći.“

„Pa ja pričam da je nemoguće da potrošimo toliko struje za mesec dana, pričam ovom mom da vas pozove a on sve, danas će – sutra će, i nikako da zovne. Hvala Bogu da ste došli danas da to razmrsimo, da vidimo o čemu se radi.“

„Gospodjo, vama neko, da vam najprostije objasnim, krade struju!“, rekao je majstor.

„Znala sam!“, viknula je domaćica i pogledala u muža. „Ja ti pričam da su to sve lopovi, da je to pokvareno. Jao, samo da mi je da saznam koji je taj. Šta da radimo majstore, pomagajte.“

Majstor je bio dobar čovek. Svega se nagledao na terenu, i bahatih bogataša i mučene sirotinje. Bilo mu je žao ovih ljudi. Video je odmah da nemaju para da plate račun  i da sigurno nisu potrošili toliko struje koliko je pisalo na računu. I rešio je da im otrkije tajnu.

„Evo šta će te da radite. Prvo isključite sve što vam je uključeno po stanu. I to iz zida. Onda ćete da sidjete dole i pogledate da li se na strujomeru okreće onaj kružić. Ako se okreće onda vam neko krade struju. Mora da se neko nakačio na vas i da vam uzima struju. A vama stiže račun da platite i svoje i njegovo.“

„I šta da radimo posle?“

„Pa, ništa, najbolje uveče, kad svima gori barem sijalica, prvo isključite sve po stanu a posle i dole isključite sve osigurače, pa stanite kod strujomera i čekajte da ovaj što vam krade struju dodje da vidi šta se dešava. Jer ni on neće da ima struju, pa će da izadje da proveri šta se dešava.“

„Jao, majstore hvala vam mnogo!“, reče žena dok je sipala još jednu rakijicu. „Sad će ovaj moj da nabavi beterijsku lampu pa nek’ uveče, najbolje kad je „Dnevnik“, oko pola osam, sidje dole i čeka.“

„Pa neću valjda da se bijem sa nekim, nisam lud!“, reče muž.

„Ćuti tu, nego šta ćeš!“, dreknu žena.

„Ja da sam na vašem mestu, poslušao bih ženu.“, reče majstor.

I tako, u jednom ulazu, u jednoj zgradi, u jednom gradu, u jednoj zemlji, jedan čovek stoji u mraku, puši cigaru i čeka da neko od komšija dodje i zavije odvrnute osigurače.