ZAŠTO I KAKO JE SMRKLOST ZAVRŠILA U NJUZ NETU

U Domu omladine, 20. maja 2017. godine bila je postavljena „Izložba nepodobnih medija Kragujevca“. Pojavio sam se tamo u trostrukoj ulozi: kao koautor knjige „Sadame ništa ne brine“, knjige koja je objavljena 1992. godine ali se nikad nije našla u prodaji – niko nije smeo da je prodaje jer se to ne bi svidelo čika Slobi i teta Miri; kao osnivač, izdavač, urednik i šta-sve-ne-još porodičnog magazina za sumračna stanja – „Smrklost“, koji je kao „iskrivljeno, deformisano doživljavanje spoljnjeg sveta, aktuelnih dogadjaja i odnosa, stvari i zbivanja“, iliti izmišljene i izvrnute vesti periodično izlazio od tamo neke 1985/86. godine, ne sećam se baš najbolje; kao „živa knjiga“- sedeo sam i odgovarao na pitanja posetilaca izložbe.
Izložba je bila i povod da štampam „incidentno, muzejsko“ izdanje „Smrklosti“. Iskoristio sam  priliku da odužim dug prema jednom andjelu. Ništa posebno. Samo jedan papir A3 formata sa tekstom koji možete da pročitate u produžetku.
Tako je „Smrklost“ zatvorila jedan krug. Da li će se otvarati novi – to ne znam ni ja.
Dakle, evo teksta koji je nastao u jesen 2016. godine.

 

Kolumnira: Miroslav Miletić

Pre nekoliko dana, kada je premijer briljirao svojim izjavama o porodiljama i silnim parama koje one „otimaju“ iz budžeta naše napaćene domovine, napisao sam na fejzbuku kratak status. Samo dve reči: Porodiljska mafija.

To je zapalo za oko Marku Dražiću iz redakcije Njuz neta, znate one što izmišljaju vesti i zbunjuju narod više i od vlasti, pa je „raspisao“ status i napravio tekst pod naslovom – Vučić najavio hapšenje „trudničke mafije“. Napisao ga je u najboljoj tradiciji srpskog satiranja, što kažu, a završio sjajno: „Najstrašnije je što su članice ove organizovale grupe vrbovale i mlade devojke da im se priključe. Posedujemo informacije da su im tokom tajnih sastanaka otkrivale koji su im sve papiri potrebni da bi se prijavile za porodiljsko bolovanje, kao i na koji način mogu pre isteka da produže bolovanje za još mesec dana.“, rekao je Vučić.“ Urnebes.

Na kraju me je čak i potpisao kao koautora teksta. Nije se sve ovo slučajno dogodilo baš sada, ja sam, znate, sujeveran čovek, isuviše toga sam preturio preko glave. Jer, baš ovih dana „pada“ tačno dve godine od kako sam nameravao da počnem sa ponovnim izdavanjem „Smrklosti“, porodičnog magazina za sumračna stanja, nešto kao Njuz net samo na papiru. Ništa nije slučajno. Tako vam je  i ovo što sam završio u „Njuz netu“. Bolje rečeno – tako je i ovo što je „Smrklost“ završila u „Njuz netu“.

Za one koji su se kasnije uključili, svojevremeno sam, u ona Slobina vremena kad je bilo zajebano doći i do papira a kamoli do štamparije, uz pomoć par prijatelja, da ne nabrajam sad imena zaboraviću nekog, izdavao „Smrklost“ – tamnu stranu svetlosti – prvo kao fanzin, pa kao obrnutu stranu nedeljnika „Svetlost“ i na kraju kao (porodični) magazin za sumračna stanja. “Smrklost” je imala neredovnu menstrualnu periodiku pojavljivanja kod kolportera i promenljivu cijenu koja je uvek bila sitnica.

Posle nam dosadilo, radili smo druge stvari, iste ali u drugoj formi ispostaviće se kasnije, ja sam nešto petljao po netu, fejzbuku, ali nije mi se dalo. I rekoh vam, nameravao sam, pre dve godine da napravim još neki (papirni) broj ali to se nije dogodilo jer je u toku priprema umro Radovan Šarenac. A znate kako, bez korektivnog faktora posao vam ne valja. Šare je bio moj korektivni faktor.

 

Za moju „najnoviju izdavačku nameru“ saznao je od Pikca kod koga je poslednjih godina nadgledao štampanje mnogih knjiga. Čim je čuo, znao je šta treba da radi. Nije čekao da ga zovem, pitam, napravio je špiglove i pozvao me da se vidimo, isplaniramo raspored strana pa da „čukamo“, pravimo budalaštine, tupiranja i sve ostalo što se podrazumeva.

Objasnio sam mu jednog jutra uz vodku šta sam hteo. Hteo sam da napravimo parodiju parodije a time u stvari „običnu“ novinu.
„Vratiću „Smrklost“ sa tamne strane svetlosti na svetlu stranu smrklosti“, pričao sam mu.

Jer, od vremena kad sam objavljivao „Smrklost“, kao „iskrivljeno, deformisano doživljavanje spoljnjeg sveta, aktuelnih dogadjaja i odnosa, stvari i zbivanja, stanje u kome je sve nestvrano i izopačeno kao u nekom snu“, što sumračno stanje zaista i jeste, pa do danas, stvari su se promenile. „Smrklost“ je ostala ono što je i bila ali su sve ostale novine, i ne samo novine, postale „iskrivljene“ ili počele da se približavaju toj granici „deformisanog doživljavanja spoljnjeg sveta“. Vreme je bilo da „Smrklost“, izadje iz tog društva u koje je upala bez svoje volje.

Šaca je razumeo šta hoću, rekao mi da sam dosadan, da ga ne davim, nego da napravimo raspored strana. I vrlo brzo uradili smo gotovo ceo broj. Eno su, bele strane prepune beležaka, crteža, naslova, negde na stalaži, uredno spakovane da nikad ne budu odšampane. Jer bez Šareta to ne mogu, niti hoću, da radim. Bilo bi besmisleno.

Eto vam zašto nije slučajno da je moj fejzbuk status „Porodiljska mafija“ baš ovih dana završio u Njuz netu.

Sve te besmislenosti imaju smisla i nekako su, što bi rekao Šare, debelo povezane. Jer, kao što smo mi u Kragujevcu, pre tridesetak godina, štampali „Smrklost“ u isto vreme dok su gotovo istu stvar u Splitu radili momci iz „Feral tribjuna“, tako danas istu ideju samo u drugom formatu rade ovi frajkani iz Njuz neta. I dobro im ide.

Da je živ Radovan bi im možda našao neku manu. Korektivni faktor je potreban i uvek ga vredi čuti, neki put i poslušati.
Ja ga, recimo, i posle dve godine od kako je otišao, čujem svakog dana.

P.S.
Kada je otvorio nalog na fejzbuku, ili je to uradio neko u njegovo ime, Šare je napisao je da radi u „iz glave“.
Radovan je jedan od retkih, koji je imao pravo na tako nešto.
Bio je „najdeblji“ od svih.