zašto moja ćerka noćas nije spavala
moja ćerka je noćas uznemirena i teško da će zaspati ili da će barem mirno spavati.
zato i ja ne spavam.
dopisivali smo se. kad je videla to što ste svi videli u informeru prvo se iznervirala a onda i uplašila.
drugarica joj je napisala da taj silovatelj koji je pre nedelju dana izašao iz zatvora i tako spontano završio na you tube kanalu informera živi negde tu u kraju, blizu nje.
to je još više pojačalo strah kod moje ćerke koja inače živi sama. više nije mogla da razmišlja hladne glave. kao što inače ume.
onda sam se ja iznervirao. razmišljao sam da krenem za beograd, mislio se koga da budim i teram da me vozi do ćerke, da budem pored nje, moleći se dragom bogu da mi pruži priliku da se nekome najebem majke.
nema ovde ništa čudno, to je potpuno prirodni osećaj i reakcija jednog oca.
kroz prepisku smo nekako postigli da ohladi glavu i razmisli o mojim argumentima koji su joj govorili da je normalno da se uplašila ali da nema baš mnogo racionalnih razloga za strah.
složili smo se na kraju uz laku noć i mesendžerova srca.
ali strah je ostao da visi.
ona verovatno uplašena ne spava, ja ne baš uplašen ali sa vrlo neugodnim osećajem kucam u ovo gluvo doba po tastaturi.
s t r a h se u ovoj zemlji sistematski, s predumišljajem, udruženim zločinačkim poduhvatom, širi medju gradjanima već mnogo godina. ima ih koji su rodjeni u strahu, odrastaju u strahu, žive u strahu a cilj svega je i da umru u strahu, strahu od svega – rata, bede, nemaštine, gubitka posla, zime, restrikcija… pa zašto ne i straha od silovanja.
unapred osmišljenim jezivim planom kod svih, ne samo kod žena, probudjen je strah. svako iole normalan pomislio je na svoju ćerku, sestru, suprugu…
strah je državni projekat. držati gradjane u stalnoj tenziji, neizvesnosti, strahu – to je cilj vlasti. i ide joj dobro.
intervju koji je objavio informer je samo forma, alat za nastavak širenja straha.
tih pedesetak minuta razgovora, koji su tako vešto skraćeni i montirani u desetak sekundi stravičnih pretnji da će sa silovanjima nastaviti, čega u integralnoj verziji razgovora nema, ujedno i ispituju granice do kojih ljudi mogu da žive pod tenzijom. ovo je svojevrsni test koji treba da pruži odgovor na pitanje gde je tačka pucanja prosečnog uplašenog čoveka. to je jako važna informacija za vlast – znati dokle možeš da ideš u odbrani vlasti.
pitanje je samo da li će vlast kad sazna ono što želi, kad čuje kako puca uplašena tačka, uspeti da zaustavi ono što tada neminovno sledi – preobražaj straha u nemilosrdnu, beskompromisnu, bezumno vrelu hrabrost.
tu svaka vlast gubi.
da skratim i prevedem na svima razumljiv jezik.
ljudi neće večno sedeti i misliti dobro je još nisu počeli da nas jebu.
kad strah postane hrabrost, a taj dan će, kao više puta do sad, neminovno doći, onda vlast obično čuje sledeće – e, sad ću da ti jebem sve po spisku.
i tako obično i biva.
tko je kanio jebat biva jeben.
miroslav miletić
