Kako je korona zamesila Nešu pekara
Dobro jutro, kako ste?
Šta ćemo danas… Da, da, upravo je stiglo iz peći, izvolite, a da nemate deset dinara sitno… Prijatno…
Ovako počinje moj dan, da me mučiš ili podmitiš, ne znam kakva mi je bila noć, a kako mi se dan završava, to se još proučava od finansijskih pa do mentalnih ustanova, zatvorenog tipa!
Neki divni ljudi sa TV rekoše da je sve to, ta, neka KORONA i da ne brinem što sam glup, jer to je normalno.
Ja sam Maksimović Nenad, PREDUZETNIK, surovi izrabljivač radnika, podrivač socijalističke ravnopravnosti, gazda, alavi sakupljač love i opasna poreska vrdalama!
Bilo na TV, rekao jedan baš pametan, ali i duševan čovek.
Više od tri decenije radio sam na bezbroj mesta, znam da napravim sve od testa, poštovan majstor čijih 10 posto od cene proizvoda garantuje finu platicu.
Kao recidiv mog šljakerskog bekgraunda, te 2020. godine rešim da otvorim svoju pekaru. Tolike sam otvorio drugima.
Od kapitala, imao sam znanje i 500 dinara u džepu, ali i devojku sa kešom.
Od dana podnošenja zahteva u APR do sređivanja i otvaranja lokala, prošlo je dvadeset dana i prvog radnog dana već sam dobio račun da izmirim porez i doprinose.
Onda su krenuli da knjiže sve, vodu, struju, smeće, plus neke službe za koje u životu nisam čuo.
Ok, kapiram, ušao sam u poreski raj ekonomskog tigra, sad samo treba da zaradim i svima lepo!
Platiću i TV koji nemam u radnji, i radio i vazduh kojem smeta moja tenda…
Radio sam preko nekoliko dana, kad su javili da je neki slepi miš iz Kine, otišao kod tašte u Italiju, tamo se nešto razboleo i zarazio ceo svet.
Zaključaše mi školu u blizini, gradsku tržnicu, autobusku stanicu, uvede se policijski čas, zabrana kretanja.
Au, LeBe MeKaNi, pa kome da pravim burek i pecivo!?
Krenem, razvoz po kućama, akcije, reklame, donacije…
Noću vozim bez ausvajsa, radim, ujutru promenim kecelju, pretvorim se u prodavca, onda perem, čistim, ribam…
Pa nabavka robe, pa banka, pa knjigovođa…
Taman do policijskog časa.
Para nema, ali ne brinem, to radi država, pomaže me, ne dozvoljava da propadnem!
Dam te pare kome treba, ali ne i gde treba.
Auto zamenim četiri puta jeftinijim, devojka mi naplati i boks cigareta koje mi je kupila pred otvaranje.
Asortiman povećavam, jedno na uštrb drugog, jer broj ljudi koji izađu ujutru je limitiran strahom od korone.
Onda mi zatvore ulicu, a na kraju i radnju.
Računi uredno stižu, to moram da kažem, da neko slučajno ne brine.
U vreme policijskog časa pogledam po neki film, a tamo ljudi rade imaju of šor račune na Kajmanima i spajaju se u Holding kompanije. To, bre, brate, eto rešenja!
Pored mene Kimi kafedžija, igrali smo lopte po raskopanoj ulici čekajući poneku mušteriju.
Eto ga Holding; On meni, ja njemu, kad nas pritisnu za pare pozajmljujemo po pet crvenih, do sutra.
Jbg, ima se, može se!
Pazarimo jedan kod drugog!
Posle je neko rekao da te Korone više nema.
Ja je nisam ni fasovao, ali više ništa nije bilo isto.
Stigao me umor, stres… Svašta.
Nisam bio tako premoren ni kada sam radio po moru, po petnaest sati noću.
Završim u bolnici, tih dvadesetak dana upadnem u dubiozu baš za toliko nenaplaćenih pazara.
Računi stižu, da neko ne brine!
Banka, divna, uvek ljubazna…
Poreska stroga, ali pravična. Blokira račun čim zakasniš. Ali, to je za naše dobro!
Odlučim da promenim lokaciju.
Još par soma eura troška.
Prvu radnju sam otvorio sa petsto kinti, drugu i bez njih!
Ući u poreski sistem ovde, isto je kao da odeš u Garmišparkenkirhen na skijanje, u sandalama, ili na gej paradu ispred Kremlja!
Skinuće ti kožu s leđa i zavaditi te sa dedom, besedom da on nema jer ti kradeš!
Naravno, kažu na TV!
Tri godine jalovog a teškog rada, u poslu koji znam do detalja…
Nije baš za sve to kriv taj slepi miš!
Nedavno, sednem kod Kimija, do mene drugarić Marko…
Kažem: “Brate, subota je, tim danom su me isplaćivali kao majstora, uzmem oho – ho šuške, ne zanima me da li će se sve prodati, ni da li ima svega od materijala? A danas ne smem da potrošim ni dinar, sutra su plate devojkama koje rade.”
“Vidi, imam ja sto evra, evo ti pola, DiMaŠ!” – kaže Marko.
I ja uzmem. Sutra ću imati ja. I tako…
Srećom, pa sam privatnik!
A oni divni ljudi sa TV kažu da je sve super i da treba da budemo srećni, jer cene miruju!
Pre tri godine, mast, sir i ulje bili su sto kinti!
Od tada burek je poskupeo za dvadeset dinara po četvrtini.
Mast je u decembru, mesecu kada je ima dovoljno, 450, sir takođe…
Koga briga.
Al’ ako se ložiš da budeš sam svoj gazda, onda je LaČo!
Ti se pitaš!
Danas sam promenio svoje reklame i svo pecivo snizio za 20 kinti.
Biće i nešto manja gramaža.
To zvuči kao pohvala, ali nije.
Borim se da budem konkurentan sa cenama, jer ljudi nemaju para.
Na ovakvim paradoksima i nonsensima leži naš privatni sektor i cela privreda.
Lepo je što sam joj ja mera. Osećam se baš počastvovano, kao pravi biznismen!
A sada, ode gazda da mesi, nije lako – ali ako!
Nenad Maksimović
Tekst je deo projekta “Odgovor(nost) zajednice: podrška, solidarnost, informisanje – serijal tekstova o tome kakve je posledice pandemija ostavila na pojedince i društvo.” koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta grada Kragujevca.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Kragujevca koji je dodelio sredstva.
