Ako vam je NIŠTA uradite NEŠTO

Zažmurite i probajte da čitate ove redove. Ili stavite povez, onaj gusarski, preko jednog oka, stavite masku preko očiju pa probajte opet. Nemoguće, naravno. Ništa. Samo bleštavilo crnila, ako je to zaista tako kako vam se čini.

Probajte da govorite bez glasa. Bez tona. Ma koliko gurali na maksimum dugme za volumen ostaćete nečujni. Toliko nečujni da ćete zanemeti od nemosti. Od zaglušujuće buke tišine koju ćete praviti bez obzira koliko se trudili da progovorite da vas čuju.

Vežite sebi jednu ruku. Desnu ili levu. Ili još bolje/gore vežite obe. Probajte da pozovete nekog na mobilni, da pišete, da kucate i pošaljete najobičniju sms poruku, recimo dva slova o i k. Vidite, ako ste skinuli onaj povez ili masku sa očiju, da nije o.k. da nije okej.

Pokušajte nešto tako obično, svakodnevno, gotovo mehanički, da se umijete, promešate kašičicom kafu pre nego što podignete šolju, prinesite zalogaj hrane ustima…

Probajte, eto, samo da se počešete ako vas zasvrbi negde. Nemoguće. Ne možete ni za glavu da se uhvatite od muke.

Probajte bez noge. Još gore, probajte bez obe noge. Da hodate, šetate, trčite, skočite, preskočite, vozite biciklu, auto, šutnete loptu, da stanete na neke prelepe štikle…

Probajte da uđete u naše cipele mada cipela nema. Ali ima mnogo smisla za humor. Važno je da probate, da pokušate da shvatite svet osoba sa invaliditetom. Ali do kraja.

Setite se, recimo, početka pandemije. Koliko ste bili uplašeni, prestravljeni u stvari, onim što ste slušali i gledali. Zamislite sad nekoga u istoj toj poziciji ali bez slike, bez tona. Ili, kao što je bilo na početku, sa slikom i tonom ali bez prevodioca na znakovnom jeziku u uglu ekrana. Probajte da razumete tu prestravljenost – kad vidite da se nešto dešava ali ne znate šta. Nemate informaciju niti imate nekoga do vas da vam objasni o čemu se radi.

Jednom sam probao i uspeo. Kad sam bio u vojci za par meseci sam savladao znakovni jezik. Ne u potpunosti ali mogao sam da se sporazumemavam. Razumeli su me. Sarađivao sam sa udruženjima osoba sa invaliditetom, bilo je dosta gluvih i naglivih pa su me polako naučili kako da smisleno “mašem rukama”. Da prestanem da vičem dok pričam jer, to sam zaboravljao stalno, može i da se čita sa usana. Ubrzo sam samo “mahao”, nisam uz znakovni jezik morao i da govorim. Tako sam shvatio svet mojih novih prijatelja. Bilo mi je jasno.

Ne kažem da sad treba svako da nauči znakovni jezik, da nauči da čita Brajevu azbuku, ne tražim da svako sedne u invalidska kolica. Samo kažem da je potrebno da oni kojima nije NIŠTA urade NEŠTO.

Ako ne znaju šta treba da urade onda neka pitaju nekoga kome je nešto i ko zna šta treba uraditi. Tako je, recimo, u Novom Sadu. Od mnogih svojih  sagovornika sam čuo kako je u tom gradu urađeno mnogo za osobe sa invaliditetom. Novi Sad izdvaja najveći procenat iz budžeta za ovu oblast, to je prvi grad u Srbiji koja je otvorio kancelariju za osobe sa invaliditetom. Ne tvrdim da tamo teče med i mleko, naprotiv – teče loša, ucrvljava, voda – ali je svakako osobama sa invaliditetom lakše nego u drugim gradovima.

Ne možemo svi da budemo u istoj koži, nismo jednaki, različita su nam iskustva, interesovanja, potrebe. Cane je lepo pevao – Ljudi nisu isti. A i ne treba da budu isti. Bilo bi to, priznaćete, dosadno. Ali oko nekih pitanja, oko nekih problema, kao što su problemi osoba sa invaliditetom ne treba da bude razlike.

Svi mogu da zauzmu istu početnu poziciju u razmišljanju, u nalaženju rešenja. Svi moraju da zauzmu istu poziciju u razmišljanju, u nalaženju rešenja.

Ono, rešenje, mora biti univerzalno, jednako za sve. Ili da parafraziram druga Tita – živimo svaki dan “normalno” a pripremamo sve kao da će sutra svako od nas biti osoba sa invaliditetom. Dakle, primera radi, komunikacije. Ako emitujemo informacije one moraju biti ravnopravno dostupne bukvalno svima. Da svako može da ih konzumira. Hoće li ili neće, to je drugo pitanje. Ili, još jedno dakle, ako praviš stambenu ili poslovnu zgradu sva rešenja moraju da budu prilagođena svima bez obzira da li smo ili nismo osobe sa invaliditetom. Nema naknadnih popravki, nema naknadnog postavljanja rampi, liftova, ispravljanja krivih Drina.

Oni koji odlučuju, oni koji rade, da ponovim najviše oni kojima nije ništa, moraju da učine nešto, bolje rečeno sve što mogu da budemo svi u istoj početnoj poziciji, jednostavno rečeno – da budemo ravnopravni. Za početak barem koliko – toliko ravnopravi.

To vam je kao pitanje očinstva ili majčinstva. Nije samo dovoljno priznati da si nečiji otac ili majka. Ako si ti zaista moja majka, ako si ti zaista, kako tvrdiš, moj otac, ako si ti ta/taj čije sam ime prvo izgovorio, kome sam se prvo nasmejao, čiji sam dodir prvo osetio onda si ti odgovoran za mene.

Ako ti, na početku svega, praktično držiš u svojim rukama moj život onda moraš da mi pomogneš da napravim taj prvi korak, da prohodam, naučim da hodam, pričam, pišem, tvoja je obaveza prema meni koji sam bespomoćan da mi omogućiš da učim, da se obrazujem, da postanem dovoljno moćan da mogu da živim samostalno.

Ako si ti ta/taj kao što kažeš da jesi onda moraš da učiniš sve što možeš. Moraš. Da mogu i bez tebe. Da postanem samostalan. Da postanemo ravnopravni.

Miroslav Miletić

 

Prilog je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.