Virus koji je voleo ljude

Bila jednom jedna zemlja, po ko zna koji put je bila, puna nekih strastvenih ljudi, bržeg jezika nego mozga, ljudi koji su glasno, gotovo zaglušujuće glasno pričali šta misle. Trajalo je to tako godinama. A dreka i galama postajali su sve jači i jači.

Posebno je zaglušujuće bilo u vreme pred izbore. I mada je uvek bilo dosta onih koji su „mudro ćutali“ galama je u ta vremena, predizborna vremena, inače omiljena vremena u toj zemlji što je jednom bila po ko zna koji put, dakle, galama je tad bila najbučnija.

Pa iako su svi pojednako jako voleli predizborna vremena zanimljivo je da su jedni bili za izbore a drugi protiv. Ili jedni su bili za bojkot izbora a drugi protiv bojkota. I podjednako su bili glasni. Na momente bi se toliko zaboravili pa su padale i teške reči, uvrede, pretnje… Išlo bi to nekada toliko daleko, neočekivano daleko (za nekog ko bi to gledao sa strane) pa bi verbalno nasilje često prelazilo u fizičko nasilje. Umeli su i da se potuku. Radile bi pesnice, šutke, motke… Strastveni ljudi, rekoh vam.

No čak i u takvim slučajevima, ili još gore u onim najekstremnjim, kad je bilo i mrtvih, galama nije prestajala. Naprotiv, kao u nekom ludom kolu kome se niko nije sećao početka, dreka, svadja, histerija čak, moglo bi se možda reći, postajala je sve jača i jača.

Ono što je u ovoj zemlji bilo posebno interesantno, što je razlikovalo od drugih zemalja u kojima su ljudi imali različita mišljenja oko nekih pitanja, je čudna (za nekog ko bi to gledao sa strane) činjenica da su čak i istomišljenici imali različita mišljenja.

Čovek bi pomislio da je to nemoguće. Istomišljenici a imaju različita mišljenja? Kako je to moguće? Gde to ima? Verovatno nigde na svetu osim u ovoj zemlji što je jednom, po ko zna koji put, bila. Samo u toj zemlji istomošljenici su imali različita mišljenja.

Tako bi, recimo, ovi što su bili za izbore znali opasno da se posvadjaju oko načina izlaska na izbore, vremena izlaska ili pitanja sa kim izaći na izbore. Posebno su znali da zakrve oko pitanja na koje izbore izaći. U toj zemlji, naime, bilo je više izbora: parlamentarni, pokrajinski, lokalni,…

Ovo je posebno zanimljivo pošto u zemlji koja je jednom, po ko zna koji put, bila, u stvari običan čovek praktično nije imao izbora.

Slična svadja i dreka, neki kažu čak i strastvenija, bila je i oko bojkota. Oni koji su bili za bojkot izbora bili su toliko složni da su znali i po više od godinu dana da svakog vikenda šetaju ulicama gradova i tako javno pokažu vlasti svoj #protest.

Ovo nije bila sitnica. U zemlji koja je jednom bila nije baš bilo tako jednostavno izaći na ulicu i pokazati vlasti da ste protiv nje. Ljudi su tim činom dosta rizikovali. Vlast u zemlji koja je jednom bila nije volela da je ne vole. Naprotiv.

Ali ni sva ta opasnost kojoj su se zajednički izlagali iz nedelje u nedelju, sav taj rizik, nije bio prepreka da oni koji su bili za bojkot imaju različita mišljenja. O, ne, oni, istomišljenici bojkota, znali su da se zakrve čak i bolje od ovih što su bili za izbore.

Imali su različita mišljenja oko mnogih pitanja. Zašto bojkot? Kada bojkot? Sa kim bojkot? Šta je bojkot? Šta radimo kad je bojkot? Dokle bojkot? Šta posle bojkota? Teške reči su tu padale. Prijateljstva su se rasturala. Na društvenim mrežama su padali blokovi.

Sve to ih ipak nije sprečavalo da i dalje svake nedelje izlaze na ulice, na #protest. Samo što su, kako se svadja zaoštravala, po nekim gradovima počeli da izlaze i šetaju u različite dane ili sate. I što ih je bilo sve manje i manje. A megde ih više nije ni bilo.

To je bilo potpuno normalno za jednu zemlju koja je jednom bila. Niko tome nje pridavao poseban značj. Ni oni kojih je bilo ni onih kojih više nije bilo. Jer i dalje je bila svadja.

I taman kad se približilo vreme izbora, kad je sveopšta svadja svakog sa svakim počela da se zahuktava i približava svom vrhuncu u jednoj dalekoj zemlji na istoku sveta pojavio se smrtonosni virus.

U zemlji koja je jednom bila malo njih je na to obraćalo pažnju. One koji su upozoravali na opasnost koja se približava zemlji koja je bila, onakva kakva je bila, prava poslastica za ovaj smrtonosni virus, niko nije slušao. Svi su se i dalje svadjali oko izbora i bojkota.

Vlast se ponašala u stilu “ne može nam niko ništa, jači smo od virusa” a opozicija, zagledana u ogledalo, virus gotovo da nije ni pominjala. I jedni i drugi, ovi za izbore i ovi za bojkot, još jače su galamili.

Predsednik zemlje, poznat po svojoj duhovitosti, zbijajući šale na račun virusa, najavio da će raspisati izbore čim se vrati sa puta. Išao je za Ameriku. Jer u zemlji koja je jednom bila izbori se, skoro nikada, nisu zvanično raspisivali pre puta za Ameriku. Ili Rusiju.

Onda je jednog dana u zemlju  koja je jednom bila stigao virus. Naravno, svadja je i dalje trajala, jer smrtonosni virus nije mogao ni pod razno da bude važniji od pitanja ko je u pravu kad su u pitanju izbori ili bojkot.

Zauzeti svadjom ljudi u zemlji koja je jednom, po ko zna koji put, bila u početku nisu ni primetili da su neki od njih zahvaćeni virusom. Bilo je onih koji su pričali da im nije ništa, da imaju običnu prehladu, popili bi neku rakiju i svadja bi bila još žešča.

Ali kao što rekoh, virus je došao iz jedne daleke zemlje sa istoka, gotovo sa kraja sveta, i nije razumeo o čemu ljudi pričaju. Virus nije mogao ni da razlikuje one koji su za izbore od onih koji su protiv izbora ili koji su za bojkot od onih koji su protiv bojkota.

Praktično ovom smrtonosnom virusu koji je došao u zemlju koja je bila, onakva kakva je bila, prava poslastica, najukusnija destinacija do koje je stigao, dakle, njemu, virusu, bilo je svejedno. Njemu nisu bili važni izbori ili bojkot.

U zemlji koja je jednom bila virusu su najzanimljiviji, najznačajniji, jedino važni bili ljudi. Smisao njegovog postojanja su bili ljudi. Da nije bilo ljudi ne bi bilo ni virusa, prostije rečeno.

Sa podjednakom slašću osvajao je i jedne i druge, i one koji su bili za izbore i one koji su bili za bojkot. I pristalice vlasti i pristalice opozicije. I neopredeljene. Nije obraćao pažnju na pol, rasu, veru, nacionalnost…

Da nije bio smrtonosan virus bi bio nešto najlepše što se desilo u zemlji koja je jednom bila. Ali ljudi bržeg jezika nego mozga, ljudi koji su glasno pričali šta misle kasno su shvatili da su oni – ljudi – najvažniji.

I kada je virus jednog dana iznenada otišao onima koji su preostali u zemlji koja je jednom bila više nije bilo do svadje. Nije im bilo ni do izbora ni do bojkota. Bila je to posledica virusa – počeli su da budu važni sami sebi, jedni drugima. I počeli su o tome glasno da razmišljaju.

Strastveni kakvi su već bili ovi ljudi koji su glasno, gotovo zaglušujuće glasno pričali šta misle ubrzo su počeli da se svadjaju ko je važniji, ko je kome važniji. Ja tebi ili ti meni. Mi njima ili oni nama. U zemlji koja je jednom bila trajalo je to tako godinama.

Sve dok jednog dana neko nije pomenuo da je čuo da će uskoro biti izbori…

Miroslav Miletić

P.S. Imate dve mogućnosti – da kliknete na link ili da bojkotujete link za donacije… Na vama je odluka.

Pokaži više

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close