Ana Srećković: Rano sam naučila da lažem

Kada sam pre desetak godina birao ljude za Hor nezbrinutih devojčica i dječaka glavni kriterijum kojim sam se vodio bila je različitost. Hteo sam i napravio sam hor rogova u vreći, individualaca, jakih ličnosti. Jedino što ih je povezivalo bila je duhovitost. Možda sam omanuo kod jedne ili dve osobe, ostalih desetak sam pogodio u dušu.

Ana Srećković je bila jedan od “pikova”. Priznajem, ne toliko po poznavanstvu – znali smo se, što kažu, tu i tamo – koliko po nekom predosećaju. Predosećaj ne samo da me nije prevario nego me je čak i iznenadio. Toliko toga se poklopilo, toliko toga nas je sve ove godine povezivalo: vatra i dim, kamilica i ruzmarin, majke, braća i naravno, deca i supužnici…

Razgovor sa Anom  se pretvorio se u niz kratkih priča, intimnih ispovesti, koje, kad nakon svega razmislim, jesu o Ani, ali i o inim anama, o meni, o nama samima. Zajedno samima.

Jer, niko ne zna ko je Ana, čak ni ona sama.

Roska

Dok je radila jednu predstavu moja mama je upoznala Rosku, slepu devojčicu. Bile su istih godina. Roska je bila Romkinja, strašno siromašna. Moja majka je dovela kući i tražila od tate i mame da je usvoje, plakala je da je usvoje. Moji deda i baka su radili u banci i tu su joj našli posao. Zaposlili su je da radi na centrali, dobila je garsonjeru…

Roska nije imala svoju porodicu, postala je član naše porodice, 45 godina je bila član naše porodice. Ona je čuvala mene kad sam bila mala, čuvala mog sina kad je imao pet meseci. Roska me je naučila Brajevo pismo, kako se čita, vodila me u biblioteku, ona me je učila kako se slažu boje, kako se kuva kafa jer ja nisam ništa znala. Dosta sam naučila od nje.

I na kraju, ta ista Roska kad je dobila novac da ide u Ameriku da povrati jedan deo svog vida taj isti novac je poklonila je dečaku iz Kraljeva koji je operisao bubreg. Umrla je godinu dana posle moje majke.

Majka

Moja mama se razbolela kad sam imala 11 godina. Imala je stomu. Nije tome pridavala veliki  značaj. Živela je i borila se sa tim. Ta žena je išla na plažu u kupaćem kostimu iz dva dela. Danas većina žena neće da se pojavi u kupaćem zbog celulita a moja mama se nosila sa stomom. Ona je bila što kažu – najlepše noge Kragujevca.

Doktor koji je mamu operisao je hteo da je vodi na seminare da pokaže kako se psihički nosi žena sa stomom. Recimo, moj muž je sedam godina živeo sa mnom a nije znao da moja majka ima stomu. I pored svega toga ona je radila u banci, vodila tri radio emisije, napisala i objavila tri knjige, ona je kuglala, ej kuglala…

Od početka sam je čuvala i negovala. Bila sam dete kad sam se suočila sa tim sa stomom, sa invaliditetom. Ali mama je nama, mom bratu i meni, od toga, od čitave te nenormanosti napravila normalnost.

Jedna od nenormalnost koju sam imala, sa kojom sam  morala da se suočim, je da nisam išla u školu, čitavo prvo polugodište šestog razreda. Uz sve, otac je u to vreme bio u Iraku i to u zatvoru, radio je za Zastavu pa mu nisu poslali neke papire i tako je završio u zatvoru.

Bila sam sama, mama je bolesna a ja još čuvam i brata, dete od godinu dana. Brata smestim u obdanište i onda idem da pišem domaći kod moje mame u bolnicu. Kad završim, ona se potpiše da nisam prepisivala. Uz domaći nosila sam i šarene šerpice svaki dan, imala sam potpis da mogu da uđem u bolnicu stalno. Tako je bilo celo prvo polugodište. Sve je naravno bilo je opravdano. A i bila sam dobar đak. Uveče sam bila sa bratom, čuvala ga, spremala, plakala…

Trenutak kad sam ja odrasla je kad je mama operisana, kad sam čula da ona više nema nešto. To je bila strašna pomisao. Čula sam kroz vrata da nešto nema i da nikad više neće imati. Izašao je doktor, pogledao u mene i rekao – “Slušaj, od sada si ti majka, a tvoja majka je ćerka. Ona će da živi onoliko dugo koliko dugo bude videla sebe u tvojim očima, koliko bude videla radosti u tvojim očima toliko će da živi.”

A mama je imala lep i bogat život. Ona je pisala, iz prve položila prijemni na FDU zajedno sa Markom Nikolićem, ali joj deda nije dozvolio da se bavi glumom, onda je upisala ekonomiju, udala se za čaršijskog mangaša, za Pevca, vrlo rano rodila mene… Jedna takva žena, jedna tako prelepa žena od 30 godina sad odjednom nešto neće imati a ja ne znam šta.

Meni se tada srušio ceo svet. Ja sam tada počela da lažem. Počela sam da se ponašam da to nije ništa, dolazila sam razdragana u školu, kod mame, pa joj pričam kao, jao mama, da čuješ šta je bilo danas, a ovamo se vraćam sa izgubljenim šerpicama, ne znam više šta sam rekla, šta sam slagala, čak sam jedan period mislila da gubim pamćenje. Naučila sam da to nije laž onako kako u stvari jeste.

Negovala sam mamu 18 godina.  Sama sam njeno umiranje proživela. Mama je umrla dok sam je držala za ruke. Kad je ona umrla ja sam bila matora.

Brat

Moj brat je imao 15 godina kad je otišao sa tatom u Brazil. Ostala sam sama. Ali i dan danas imam neku grižu savesti prema svom sinu jer se ne bojim toliko šta će biti njemu koliko se brinem šta će biti sa mojim bratom.

Vatra

Moja prva različitost, prvo sa čim sam se susrela je kad sam gorela sa mamom u šatoru. Imala sam 4 godine, bili smo na moru, preživele vatru. Dve godine smo bile po bolnicama. Cela leva noga mi je izgorela, njoj ruke, kosa skroz otišla.

Doktori nisu bili optimisti. Govorili su da nikad neću da prohodam normalno a da mama nikad neće biti funkcionalna sa desnom rukom. Tad smo se lečile čuvenim Šaljićevim melemom.

Krenula sam u prvi razred sa čarapom – zavojem. Ja sam stalno nosila te zavoje. Skijala sam, lomila ruke, zube, stalno sam nosila te zavoje, šta sve nisam radila… stalno sam bila obeležena.

Bele rukavice

Vitilogo sam dobila u Italiji. Tamo sam radila jedno vreme. Nekako sam uvek potajno znala za to. Uvek sam gledala u svoju baka Ružu, ona je bila gluvonema, bila je poznata apotekarka u Kraljevu. Uvek sam gledala u njene bele rukavice. Mi smo to tako zvali kad smo bili mali, bele rukavice ili tufne. E, ona je imala bele rukavice, tufnice po rukama.

Ja sam ih prvo dobila po nogama, po preponama, tu se obično dobijaju. Odmah sam pozvala svog teču, inače doktora, poslala mu slike i on mi je rekao da je to ono što je imala i baka Ruža. A kad je mama umrla preko noći sam dobila vitiligo svuda po telu. Kao kad kažu za nekog da je preko noći osedeo. E, baš tako.

Posle jedno pet meseci otišla sam kod doktora Lakovića. Poznavali smo se, on je takođe pisao pesme, družio se sa mamom, radio gde se mama lečila, znao je sve. I kaže on meni – Hajde Ana, da vidimo da vidimo šta je sa tobom. Ja mu ispričam, pokažem a on kaže – Samo to? Dobro, pusti to, nego šta još, koji još problem imaš. Ja kažem da nemam drugi problem, samo to. A on me gleda i kaže – Slušaj draga, ja sam očekivao da dođeš posle svega što si doživela sa majkom. Ja sam Ana očekivao mnogo veće probleme. Hajde sad lepo da ideš kući, smej se, ako ti smeta pokri se, stavi puder, ako ti ne smeta nikom ništa.

Ima mnogo njih koji ne mogu da se izbore ili se teško bore sa vitilagom. Zato sam još davno razmišljala da napravim neko udruženje. Pogotovu muškarci teško podnose ovaj problem. Imala sam kolegu u banci koji je krao moj puder. A ja htela da idem u apoteku da se svađam što mi prodaju pola pakovanja. Neko mi krade puder. A nikad mi ne bi palo na pamet da bi on to mogao da radi. Dok mu, na kraju, nisam kupila puder za rođendan. On je išao maskiran i na plažu. Ja sam jedva čekala da sve poskidam sa sebe.

Ja sam se isto maskirala. Nisam se maskirala zbog sebe nego zbog drugih. Videla sam na plaži poglede drugih. Iako sam imala mnogo manje fleka nego danas. Ali sam se frakala.

Kad sam primetila da to smeta mom sinu ja sam prestala. On mi je jednom rekao – A što ti samo to imaš, što nisi ista kao i druge majke? Hoće dete da ima majku kao i sve druge. Stavi nešto da budeš kao druge majke, vidi druge majke. Hoće i on da imam sarmu na glavi, bila je tada popularna sarma. A ja nemam sarmu imam kačket, išla sam na roditeljski sa kačketom. Bila sam i po tome neobična. I onda sam jednog dana kad smo bili na moru pitala sina na šta mu liči moja fleka na ruci. Je l’ liči, na primer, na srce, pa je on počeo da šara po meni, celu me iscrtao. I ja sam tako, ponosna, išarana, išla po Budvi te godine.

Kamilica

Miris kamilice je miris mog života. Samo da se zna, mi smo mog brata kupali u kamilci, bio je gospodin čovek od malih nogu. Majka mi je tek kasnije pričala kako je svaki dan htela da prosto nestane. Nije znala šta će sa nama, pored sebe je imala dva mala deteta, nije znala kako će da živi, ona se nije odmah pomirila sa tim svojim hendikepom. U to vreme je to bila velika retkost i takvi ljudi su bili baš bolesnici, ležali su u krevetu. Nisu šetali ulicama kao moja mama.

Vrlo često mi je pričala da je sedela u autobus i kretala negde, bez da zna gde. Mi to tada nismo znali. I jednoga dana je sela u neki autobus i otišla. Sela je pored neke babe koja je bila sa torbama punim nekih travki. Sve vreme puta ona je nutkala – Uzmi ovo, uzmi ono. A mama je istovremeno svašta promišljala u svojoj glavi – da ostane tamo gde je došla. A nije ni znala gde je uopšte, na kojoj autobuskoj stanici. Kad je htela da izađe baka je pozvala – Gospođo, vratite se, nešto ste zaboravili. Mama se vratila a ona joj je dala struk kamilice. Žena je prodavala bilje. Mama je posle pričala kako je kad je izašla iz autobusa i pomirisala kamilicu pomislila da mora da se vrati. Taj miris kamilice je vratio kući.

I dan danas me prati taj miris. Ja jedino mogu da namirišem kamilicu. A već tridesetak godina ne osećam miris, u zadnje vreme sve manje osećam i ukus, zato solim mnogo, osećam samo jako, ekstremno, kiselo, slano, slatko. Pa, na primer, za jednu Novu godinu moj muž je spremao plećkicu i ja osetim miris pečenja, uhvati me muka i celu noć provedem povraćajući. Jedino mi se sve vratilo za vreme korone. Kod mene je sve naopako.

Za mene su mirisi čudo. Ni sad ne mogu parfem da kupim. Uvek kažem dajte mi šta se vama sviđa. Osim kamilice. To znam. Samo ne znam koliko je taj miris kamilice stvaran, koliko je sećanje, može li uopšte miris da bude sećenje. Možda je nestvaran ali osećam taj miris vrlo jasno.

Suprug

Ja sam u principu jedna vrlo slaba osoba, ja sam, što kažu, nežno lane u obliku zmije. Kad me vide oni kažu vidi ova kakva je opasna a nije tako. Moje dete je dobilo pre neki dan upalu pluća i ja sam prestala da jedem, evo već dva dana mislim se kako je, brinem se.

Padam i dižem se sama. I to uvek kada je skoro gotovo. Tad me uvek povlači jedna rečenica koju je mama ponavljala kad se nešto tako desi – Jeli, Ana, jesmo li sad debelo sele? A mene, recimo, ostavio momak, meni kraj sveta. A ona kaže – Nisi, nisi, čekaj, još nisi debelo sela. E, a kad dođe jutro da ja ne mogu da ustanem onda ona kaže – E, sad smo lupile debelo, nema više gde. Ajmo sad. Idemo, opet.

Znaš kako, ja sam živela život ne znajući da li će mama da živi jedan dan ili milion i jedan dan. Mi smo živeli svaki dan. Jedan dan smo imali, kad ona prima platu, onda ide pečenica, vino, onda dođu svi, dođu pesnici, slikari, muzičari, puna kuća. Sutra ujutru pržena jaja, tri dana tako.

Kad je ona umrla ja sam ostala bez daha, bez ljudi. To su bili ipak njeni ljudi, ostala sam sama.

Ali zato suprug ume da me pročita. Zajedno smo preko trideset godina. On zna da me pročita. I podiže me u tom trenutku iako je on moja sušta suprotnost. Vrlo je zatvoren, ne vidiš na njemu šta oseća. On me podiže. Vrlo često.

 

Miroslav Miletić

 

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.