BUDUĆNOST VERUJE U NAS

Verovatno je Vilijam Ford Gibson, inače velika faca, pisac naučne fantastike, kad je rekao ili napisao – „Budućnost je već ovde, samo nije ravnomerno rasporedjena“, mislio na sve (ne)moguće ali teško da je i u najfantastičnijim maštarijama pomišljao na ono što se dešava danas, ovde u Srbiji, da budemo precizniji na Gugl mapi, u Kragujevcu.

Jer, budimo iskreni, ko bi u tom pustom svetu, gde svakog minuta razne budućnosti postaju obične i dosadne svakodnevice, ikada mogao i da pomisli da će se nekada, negde tamo daleko, dakle, baš ovde, kod nas, baš tu pored vas i oko vas, dogoditi budućnost.

U Srbiji? Ma dajte, molim vas! Ar ju džoking?

Kakav danak neiskustvu! Kakav nedostatak vizionarstva, vere u fantastiku, u maštarije!

Ali, ne krivimo gospodina Gibsona. Nije do njega. Do nas je. Nas, iz ovog grada, jer samo mi znamo najveću, strogo čuvanu, tajnu svih galaktičkih fantastika koja glasi – Kragujevac u svemu prvi!

U tom smislu da vam javim: budućnost je stvarno stigla, ona je ovde – u Srbiji. Ali, to je ono ali koje uvek fali, vaistinu nije baš najbolje rasporedjena. Budućnost je stigla u Srbiju ali pripala je samo Kragujevcu.

Sad sve to, gledajući ovako izmedju nas, ovde po Srbiji, i nije baš najpoštenije. Naime, pre četiri godine, kada je naša najnovija avangardna snaga Srpska napredna Stranka pala u sladostrasni zagrljaj Socijalista i Rasima sa svima, postajući tako vladajuća većina, njihov predizborni slogan Budućnost u koju verujem počeo je polako da postaje naša stvarnost. Počeli smo da napredujemo. Iz dana u dan, iz godine u godinu.

I tako, evo već četiri godine Futurama, napredujemo, verujemo u budućnost a znate i sami – ko dovoljno jako veruje u nešto na kraju mu se to i ostvari.

Kragujevac, da podsetim, u svemu prvi, izgleda da je najviše verovao, najviše se nadao, upinjao i napinjao, trudio, pa zato budućnost i to cela, total paket, pripada samo njemu i njegovim gradjanima. Fer, pošteno i podrazumeva se – transparentno.

Budućnost u koju smo verovali i verujemo nije nas izneverila. Došla je možda čak i pre nego što smo se nadali. Izgleda da smo napredniji više nego što smo i sami mislili. Budućnost je stigla, tu je pored nas, oko nas, ravnomerno je rasporedjena ali samo ovde po Kragujevcu.

Ko bi se tome nadao? – vrte glavom ljudi po ostatku Srbije.

Ali ne treba sumnjati, mučiti se razmišljanjima na temu – jesmo li ili nismo zaslužili budućnost koja nam se dešava? Ne treba nas u Kragujevcu da grize savest zbog drugih. Ko im je kriv! Što nazaduju, zašto ne napreduju dovoljno!

Budućnost ne greši. Ona tačno zna ko je njen najveći vernik. Zato nam se budućnost predala, prestala da bude ono što jeste u svojoj suštini i samo zbog nas i naše velike vere, ljubavi i nade, postala ono što je oduvek sanjala – stvarnost, sadašnost.

Evo je, živimo je, Budućnost u koju verujemo svuda po gradu u punom sjaju i monumentalnoj veličini. Od koje zastaje dah ali i sve ostalo. Od kojih zastaje i vreme pretvarajući se u jedan beskonačni tri de trenutak gde sve stoji a opet se sve okreće u mestu. U Kragujevcu.

Eto, recimo mediji. Ne znam, nekako mi mediji prvo padoše na pamet, kad rekoh – zastalo je sve. Zastala je prvo jedna, zakonski napredno privatizovana televizija, pa onda i druga oduvek privatna, a za njima su polako počeli da posustaju i ostali mediji. Sve više i više zastajkuju. Iz dana u dan, iz godine u godinu. Čak i oni veseli, koji trešte od radosti iz sve snage, kojima se čini da trče punim plućima, u stvari cupkaju u mestu, ostajući bez daha.

Nekada najgledanija gradska televizija, prestala je sa radom, uz veličanstveni i briljantni sunovrat, koji ni najveći majstori naučne fantastike nisu mogli da zamisle. Pa ne, stvarno,  kome bi palo na pamet da će neki od prosečnih amaterskih glumaca uobičajene palanačke informativne melodrame uspeti da ostvare životne uloge u surovo monstruoznim i zastrašujućim, klasičnim horor scenama, od kojih se mirnim, običnim ljudima prevrće želudac. Takvo uništavanje, kasapljenje, satiranje svega što nije pravoverujuće po datom scenariju – pa, slušajte, da vam kažem, ni Budućnost u koju verujemo nije verovala da je to moguće.

Ali, rekoh vam, Kragujevac je u svemu prvi.

Vidite nas, pogledajte  kako gledamo širom iznenadjenih očiju Budućnost koja se dešava u beskrajnom lupovanju jednog jedinog priloga prepunog slika i zvukova iz nedavne prošlosti – avaj, paralelne budućnosti kojoj su se neki uzalud i nedovoljno nadali.

Poštovani gledaoci – to je ono što Budućnost u koju verujemo misli da smo zaslužili. Verovali ste – gledajte. Beskrajno ništavilo, nezabeležena servilnost, novi evolucioni krak u razvoju (bes)kičmenjaka, nezapamćeni napredak sunovrata morala. Kakav veličanstveni krah.

I ne vredi im sad pozivanje na Prošlost u koju smo verovali, ne vredi žal za starim, dobrim melodramatičnim i bezbrižnim vremenima. Nema ih, nestali su, zamenila ih je Budućnost u koju su verovali, zamenila ih Stvarnost koja ih  je zatekla. Sagoreli su u sopstvenoj jadnosti.

Šta da se radi, život je takav, iz ove Budućnost u koju verujemo se ne može.

Kakva nam je, dakle, budućnost, kakva nam je stvarnost?

Nekoliko dana pred kraj prošle godine, baš kao što je predvidela Budućnost u koju verujemo, gradjani Kragujevca nisu mogli da gledaju na televiziji (već plaćen) prenos skupštinskog zasedanja i to onog na kome se ćakulalo, to bi bila prava reč, o Budžetu u koji veruje budućnost. Bilo je kratko, taman toliko da nezadovoljna opozicija napusti salu a vlast prozbori, reda radi neku reč a na kraju i (iz)glasa Budžet u koji veruje budućnost.

Ipak (prvi smo u svemu, ne zaboravite) Budućnosti koja veruje u sadašnjost se potrudila i omogućila nam internet prenos zasedanja Skupštine na popularnom Ju tup kanalu. Od preko 200.000 gradjana, čak 73 (i slovima sedamdesetitroje) iskoristilo je svoje pravo da znaju sve pa je pratilo striming, gledajući kako se (kao na nekadašnjim sednicama cekaeskaju) sučeljavaju mišljenja i glasa po ubrzanom procesu. Bilo je to zadivljujuće idejno političko jedistvo monetizacije internet Ju Tup kanala.

Šta smo saznali o Budžetu u koji veruje budućnost? To ne zna da vam kaže ni onaj jedan jedini korisnik interneta, gradjanin ljubopitljivi i radoznali, koji je ostao na kraju, čak i kad je prenos bio završen.

Možda ćemo nešto o Budžetu u koji veruje budućnost saznati iz dugih medija, na ovom blogu, recimo, ili jedinih gradskih novina, ali pitanje je da li će se, dok njeni novinari spoznaju sve stavke Budžeta u koji veruje budućnost, sledeći broj novina uopšte štampati. Pitanje nije samo oko Budžetu u koji veruje budućnost, pitanje je svega u šta veruje Budućnost, pitanje je i života i pitanje je smrti u koje veruje Budućnost. Da li ćete imati novine u kojima možete da objavite umrlicu – kojoj se ne nadate, naravno! Ko zna, možda u Budžetu u koji veruje budućnost  nije predvidjena stavka zvana smrt.

Mada, verovali ili ne u Budućnost koja veruje u medije predvidjeno je finansiranje medija. Čak 20 miliona, dva ili tri puta manje nego u vreme Prošlosti u koju verujemo, pre godinu odnosno dve godine od Budućnosti koja veruje u sadašnjost.

I tako, dan po dan, godina po godina, strpljivo i uporno napredujući, što bi reko Brega, ostali smo sami u svetu u kome medij i ne treba.

Ostali smo sami u Budućnosti u koju verujemo a opet svi povezani u internetove mreže postovanja iliti informisanja iz fotelje, komentarisanja, lajkovanja, šerovanja, rtova i fejvova, baš kao što je Budućnost u koju verujemo i predvidela.

I eto, pre nekoliko dana, zahvaljujući Budućnosti u koju verujemo prvo smo na fejzbuku uspeli da saznamo zašto u nekim delovima Kragujevca  nema grejanja, zašto su hladni radijatori.

Jedan profil objasnio je u jednom jedinom postu o čemu se radi – Kotao 4 u Energetici ne radi. Havarija – napisao je, objavio, informisao. Jedan profil, jedan čovek, jedan medij.

Budućnosti u koju verujemo pruža vam priliku da postanete medij, profil, avatar, aplikacija…

Zato, informišite svoje prijatelje, prijatelje svojih prijatelja, svoje pratioce o najnovijim dogadjajima u vašem i našem gradu. Iz kreveta, dok vri kafa, sa klozetske šolje, u pokretu, dok čekate zeleno na semaforu… Onih medija na koje ste navikli u Prošlosti u koju ste verovali gotovo i da nema, informacije su sada potpuno slobodne, ovde su, svuda su oko nas.

U slučaju da trenutno ne emitujete informacije, opet, zahvaljujući Budućnosti u koju verujemo, ako ste dovoljo radoznali i ljubopitljivi, možete, uvijeni u toplo ćebe, da saznate zašto vam je, recimo, hladno.

Vilijam Ford Gibson, onaj sajns fikšn baja iz prve rečenice ovog teksta sada bi možda opet zakerao i na sve ovo rekao – Informacije su ovde, samo nisu ravnomerno rasporedjene. Verovatno bi opet mislio na neke (ne)moguće fantastične maštarije, ko zna šta sve tim tipovima, piscima, umetnicima, može da padne na pamet.

Svašta – to je sigurno ali ne i da Budućnosti u koju verujemo kaže – Svako ima pravo da informiše i da bude informisan, pa i da se ne lažemo, ako hoće laže. I čak i ako neće bude (s)lagan.

Dobra je Budućnosti u koju verujemo, bodri nas i ohrabruje pušta nam mašti na volju.

Ravnomerno ili neravnomerno, lažno ili istinito, maštoviti ili nemaštovito, sada i ovde u Srbiji, da budemo precizniji na Gugl mapi, u Kragujevcu, sve je (ne)moguće u Budućnosti u koju verujemo, naravno, dok ne nestane struja i ne prsne internet veza.

A onda, nema vam druge, ostanite hladne glave, budite smireni, ne paničite i sačekajte da u vašu ulicu stigne lajavac sa najnovijim informacijama iz Budućnosti u koju verujemo a i šire.

Rekoh vam jednom, u Prošlosti u koju niste verovali, završiću na lajavcu. Do slušanja.