Caja: Muzikom protiv kancera

U Kragujevcu ga znaju kao Caju. Neki mlađi ga znaju i kao profesora Caju. Izvan tog gradskog, vrlo širokog, kruga prijatelja i poznanika, u Srbiji i okolo naokolo po regionu, on je Saša Nestorović. Čovek koji više od pola veka, tačnije od svoje pete godine svira gitaru. Otac Dobrivoje a kasnije i profesor Đujić samo su usmerili ogroman talenat i pomogli da Caja postane jedan od najboljih flamenko gitarista.

U okviru koncertne turneje po Srbiji sredinom aprila ove godine svirao je u Knjaževsko-srpskom teatru. Bilo je to veče nabijeno posebnim emocijama. Trema velika, i na sceni i u publici. A onda sat i nešto nešto čiste, iskrene muzičke intimne ispovesti koju su svi čekali dugo. Više od šest godina, još od vremena kada se Cajin život iznenada promenio, kada je saznao je ima karcinom grla.

Danas su teške godine su za njim. Caja je onakav kakvim ga inače znam, duhovit, nasmejan… život i pored najgore bolesti može da bude dobar: muzika se vratila u njegov život a stigao je i unuk Danilo.

Danas kada priča o tom košmarnom letu 2018. godine kaže da je više od samog saznanja da ima kancer šokantniji bio način na koji je to saznao.

“Spoznaja da imam karcinom i da će mi biti odstranjen ceo grkljan i kako mi je rečeno to mi je bilo zaista šokantno. Rezultati biopsije koju sam radio na VMA su sticajem okolnosti kasnili i na kraju kad su me pre šest godina, negde baš u ovo vreme, pozvali da dođem sačekao me je, blago rečeno, prilično čudan doktor. Način na koji mi je on saopštio da je to karcinom, da je maligno i da će morati da mi bude odstranjen ceo grkljan bio je vrlo neprijatan. Sećam se da sam ga pitao da li to može da kaže na neki drugi način, malo pedagoški što kažu, na šta je on, onako, odmahnuo rukom i rekao –  Šta da ti radim, zaksanio si, dođi na operaciju. Ja sam očekivao da će biti loše ali nisam ni sanjao da će biti odstranjivanje celog grkljanja.”

Sećaš li se šta si prvo uradio posle tog saznanja?

“Izašao sam na hodnik, tu mi je prišla neka sestra, ono u fazonu sedate malo, smirite se. Bilo je strašno. Nije mi bilo dobro. Ne sećam se uopšte kako sam dovezao auto do Kragujevca. Ali znam da sam prvo otišao u manastir Draču kod svog duhovnika. Ja tamo inače idem odavno, sa njima sam i sarađivao, imali smo hor. I tako, pričam mu ja da za mesec dana imam operaciju i onako u šali ga pitam ima li slučajno Kozlac da probam. Kozlac je biljka koju monasi Hilandara beru i prave od korena te biljke lekovito sredstvo za koje se smatra da pomaže protiv kancera. Na moje iznenađenje kaže on da ima. Šta se onda desilo? Ovo je interesantno baš. Posle mesec dana kad sam došao na operaciju i kad su me opet “slikali” kaže doktor da dokumentacija od prve biopsije nije tačna i da su dimenzije karcinoma manje. Onda smo se zezali da ne radim operaciju nego da nastavim sa biljkom dok karcinom ne nestane. Naravno, to je nemoguće, ali eto za tih mesec dana sam barem zaustavio rast karcinoma. Na kraju krajeva, dovoljno je da ostane jedna jedina ćelija. Operacija je bila neizbežna. A to je za mene bilo dosta traumatično. Teško sam podneo operaciju i taj postoperativni process.”

U kom smislu teško, fizički ili mentalno?

“Moj problem je bio specifičan. Oni mene nisu pripremili pre operacije. Niko mi nije rekao da ću da imam stomu doživotno, nisam znao kakva vrste operacije je u pitanju ni šta će da se desi se posle operacije. Znači nisam imao nikakvu informacije. Tek posle operacije sam shvatio da neću moći da telefoniram. A to ti je jedan ozbiljan deo života kad malo bolje razmisliš. Komplikacija je sa kucanjem poruka, ljudi te ne razumeju skroz. To je bio šok. Tek posle dve godine od operacije sam obavio prvi telefonski razgovor i tu uz pomoć onog aparata, elektrolaringa. Pa onda ti ljudi gledaju usne kad pričaš. To malo izgleda onako, šta znam, vidiš kako neki pokazuju sažaljenje, neku preteranu srdačnost što mi je oduvek smetalo. Ni pred izlazak iz bolnice niko mi ništa nije rekao. Samo da ću da imam zračenja, da je to uobičajena procedura. Sestra mi je na hodniku dala otpusnu listu i rekla da vodim računa prilikom kupanja, da se čuvam vode, da zaštitim ranu, da pazim na vetar, da neću moći da vozim motor, da skijam…”

Ti si trenirao skijanje. Koliko ti je to palo teško?

“Ništa! Nije bilo šanse da ne skijam. Naravno da sam skijao odmah sledeće sezone. I skijam i dalje.”

Da li ti je to pomoglo da povratiš samopouzdanje?

“Pa, nisam ja nešto ni imao taj problem se samopouzdanjem u pravom smislu reči. Imao sam ove druge postoperative problem. Nisu mi rekli da ću imati mnogo krvarenja, kako da se sa tim nosim, šta da radim. Ali na jednom zračenju sam sreo ženu koja je imala operaciju kad i ja i od nje saznam kako da koristim kantarionovo ulje. Meni su recimo ta zračenja teško pala. Ležiš u toj polumračnoj sobi za zategnutom maskom zbog preciznosti zračenja, ne možeš da mrdneš jedno pola sata i tako 30 puta. Postao sam skroz klaustofobičan.”

Koliko ti je vremena trebalo da prihvatiš novi život, novog sebe. Kad si u stvari shvatio da si osoba sa invaliditetom?

“Pazi ja sam imao te situacije i u mladosti. Sretao sam ljude koji su imali kanile i to mi je bilo nekako dosta upečatljivo. Gledao sam te ljude njihovo ponašanje i baš mi je bilo čudno. Sećam se da sam kod većine njih video crtu apatije, povučenosti, neke tuge, depresija, to je bilo kad sam bio klinac. Nisam znao ništa o tome, koje problem imaju, koja je vrsta bolesti, nisam o tome razmišljao, nisam mislio da će to mene da zakači. E sad kad me već zakačilo nisam hteo da dozvolim sebi da ja postanem takav. Pa nije prošlo ni pet dana mislim kako sam došao iz bolnice ja sam već bio u kafani. Normalno sam živeo osim problema sa komunikacijom.”

Većina ljudi se ipak povlači, teško izlaze na kraj sa tim “novim” životom. Koliko si ti bio sam u tome? Da li si naišao na podršku prijatelja?

“Što se tiče tog socijalnog dela znaš i sam da imam mnogo prijatelja. Ljudi su me zvali da izađem mada sam i ja prednjačio u tome. Međutim jedan događaj je bio presudan. To je bilo još u bolnici, posle operacije kad sam bio u sobi intenzivne nege. Tu sad leži nas nekoliko, svi taze operisani i ulazi jedna sestra, onako, lepa, vesela, nasmejana i kaže glasno svima nama u sobi – Ej, bre, šta ste se smrkli. Da vam kažem nešto, jedna rupa na telu manje ili više nije neki problem. Ona me je vratila u realnost. Aha, dakle to je to. Sad znam na čemu sam. Taj humor je jako važan u toj spoznaji da više nije isto kao pre, da će život da krene malo na neku drugu stranu. Tad kad je ona to rekla setio sam i ratova i onih sukoba, pomislio koliko je ljudi ubijeno, koliko je njih došlo osakaćenovo. I onda vidiš da si ti u stvari smešan. Vidiš da tvoj problem nije isti da život može da se nastavi. Sa tim razmišljanjem sam završio još u bolnici.”

Koliko ti je rad pogao?

“Ja sam posle mesec dana od operacije svirao sa Danicom Krstić koncert negde u Bosni, više se ne sećam gde. Rad mi je puno pomogao. Ne samo što sam svirao nego sam radio za računarom, pisao nešto svoje. Sve to me je izvadilo, bukvalno iščupalo iz tih negativnih misli, što kažu. Tad sam imao ta teška zračenja, pomogla mi je muzika, molitva, druženje i izlasci. Da sam ostao u kući i da sam samo o tome mislio mnogo bih teže prošao. Bitno je da čovek nastavi koliko toliko normalan život.”

Kakva su tvoja iskustva kad je u pitanju odnos društva prema osobama sa invaliditetom? Kako si ti prošao po tom pitanju?

“Ja sam dugo godina bio nastavnik u školi. I volim taj rad, rad sa decom, pedagogija. Oduvek me je zanimalo da nekoga nešto naučim ali i da vidim kako se vraća to, kakav je to odnos. Šta se dobija od rada sa decom, roditeljima, kolegama, zanimao me je taj društveni odnos. I to je bilo jedno ogromno iskustvo koje sam već imao i koje sam primenio. U početku mi je problem bio običan izlazak u kupovinu. Treba da kažeš nešto osobi preko puta, tipa dajte mi toliko i toliko grama ovoga, onoga, isecite mi ovako, onako, onda te neko čuje, taj neobičan ton, neuobičajen glas, odjednom budeš u centru pažnje. Neko se okrene u stranu, nekom neprijatno, neko pokaže sažaljenje ali to mi se nikad nije sviđalo i brzo sam počeo da da ignorišem sve to. Ljudi odmah obrate pažnju, ko to tako priča ali nastaviš normalno i ne obraćaš pažnju. Pa evo i danas, sa ovom protezom, ovo što čuješ je u stvari moj stari glas samo dosta promukao.”

Ti si u posebnoj situaciji – tvoj invalidit se ne vidi nego se čuje. Onome ko te ne poznaje ti izazivaš neku vrstu iznenađenja tek kad progovoriš. To mora da je sasvim drugačije iskustvo?

“Nemam u tom smislu loša iskustva. U mom slučaju dok još nisam imao sve ove pomoćne sprave za govor svi su se trudili da me čuju, da me razumeju. Nisam naišao na osobu koja bi rekla – Izvini ja te ne razumem. Ne mogu da te slušam. Rekao sam ti da sam već imao iskustva sa ljudima koji su imali ovakve bolesti. U odnosu na to vreme, na ono kad smo bili deca, kad sam se ja čudio svemu tome sad je mnogo drugačije. To posebno sada vidim kod mladih ljudi koji hoće da pomognu.”

Kažu da invaliditet koliko god bio fizičko ujedno jeste i mentalno stanje. Koliko je u svakodnevnom životu, ne samo osobe sa invaliditetom nego i uopšte, važno pitanje mentalne snage?

“Pre sam sklon da kažem da je mentalno stanje, stanje duha, važnije. Čovek ne sme da se preda, povuče, to je pogubno. Ja mislim da tu ne bi trebalo da bude alternative. Mislim, čoveče ne daj se, preni se, drmni se, tako je kako je. Izađi napolje. Bavi se nečim. Pa, recimo, moj drug Vlada koji je dugo u kolicima, ja sam bio sa njim od prvog dana posle operacije, prvo sam ga ja obišao, bio sam u vojsci. Tako se pogodilo. Prvi put kad je izašao u grad izašao je sa mnom, izvukao sam ga iz kuće. Jer on nije hteo da izlazi. Danas kad pričamo on mi kaže da mi je zahvalan na tome. Kaže da nikad ne bi izašao da nisam došao po njega. Pa i da nisi hteo da izađeš – izneo bih te, mislim se sad. Mora ta mentalna snaga da se pokaže, najbitnija stvar je to, pozitivno gledanje na stvari. Bez toga ne može da se izdrži. U suprotnom je začarani krug. Ležeš sa tim, budiš se sa tim. To je kao kad sam saznao da imam karcinom. Sve je super dok spavam a trenutak kad se budim – to je haos.”

Miroslav Miletić

 

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.