Da li ste se arsenalizovali

Kad nekome u Kragujevcu (a poslednjih godina i šire, što bi rekli, u Srbiji ili regionu) kažete Arsenal fest prvo što padne na pamet je tri dana odličnih koncerata ali i radionica, konferencija, izložbi, promocija… sve u svemu nekoliko dana dobrog provoda za šta vam je potrebna i dobra fizička kondicija. I tako već 12 godina rezonuje većina ljudi koji, evo već sad, nekoliko dana posle završetka ovogodišnjeg, čekaju sledeće izdanje festivala.

To što i sam pripadam ovoj većini, medjutim, ne utiče na moj sluh koji od prvog Arsenala pa sve do danas, vrlo jasno čuje i one druge, onu glasnu manjinu koja će vam, ako u nekom razgovoru slučajno samo i pomenete Arsenal Festa reći – Da to su ti oni iz Beograda koji svake godine na konkursu za finansiranje ili sufinansiranje projekata, programa i manifestacija u kulturi iz budžeta grada Kragujevca dobiju najviše para.

Evo, bato moj, ove godine su nam uzeli čak čak 18 miliona dinara ili prevedeno u pare u koje se svi razumemo – malo više od 150 hiljada eura – tako nekako zvuči žalopojka koja se obavezno završava kontra pitanjem – Šta smo sve mogli mi čaršijanci, kaldrmaši, mi naši nama, duradimo sa te pare?

Godinama se, poput mnogih drugih u ovom gradu, rvem sa tim ksenofobičnim, palanačkim, zavidljivim delom ovdašnje javnosti po mnogim pitanjama.

I o.k. nemam ništa protiv, ajmo još jednu rundu, ovog puta oko Arsenal Festa. Mogu sam, ne trebaju mi sagovornici.

Dakle, koliko je u stvari tih 150 hiljada eura i šta sve možeš sa njima ako praviš tri dana muzičkog festivala sa preko 50 izvođača?

I mnogo i malo. Sve zavisi da li znaš ili ne znaš da napraviš nešto tako ambiciozno.

Pa, ima li u Kragujevcu neko ko bi znao sa tim parama, plus sponzori, plus ulaznice, da napravi festival kao što je Arsenal Fest? Nema, koliko ja znam. Ako vi znate nekog drugog, eto prilike, konkurišite sledeće godine pa pravite festival  – niko vam baš ne brani.

Ima li u Beogradu neko? Ima ih mnogo, evo recimo, koncertna agencija Long Play.

A što baš iz Beograda? Pa, eto, tu je centar, sve se tu dešava – ne samo kad je Srbija u pitanju – tu je ta agencija koja inače organizuje koncerte, zastupa mnoge izvođače koje volite da gledate, recimo Rundeka, Bajagu, Kolju, Amiru, Plavi Orkestar, ČBS (eto i njih su nam ukrali) ili recimo predstavu Čikaške perverzije… Oni umeju, znaju, imaju kontakte i evo već 12 godina uspevaju da odrade taj posao. Vrlo uspešno. Ove godine, uostalom, tražila se karta više.

Ako ćete baš u sitna crevca, pogotovu oko para onda ćemo ovako: oni čija su imena na plakatima ispisana najkrupnijim slovima po pravilu su i najskuplji. Ove godine to su vam bili Placebo, Thievery Corporation, Ana Popović, Konstrakta, Roni Size, Stefan Milenković i Nele Karajlić… i ček, ček, malo, već posle prvih nekoliko izvođača odoše sve pare.

Ode 150 hiljada eura dok si reko – Tri dana Arsenala. Za one koji i dalje „sumljaju“ evo linka https://priceonomics.com/how-much-does-it-cost-to-book-your-favorite-band/ – tu ćete naći koliko košta vaš omiljeni bend. Ne kažem da je tačno u banku, uostalom cena zavisi od mnogih faktora – dužine nastupa, da li je u okviru turneje ili ne, ličnih odnosa, mnogo, mnogo faktora,  ali autori teksta pozivaju se na anonimni izvor iz Degy Entertainment, buking agencije. Lepo je organizovano. Po kategorijama, od najskupljih – 100 hiljada dolara pa do „siće“ – 1000 dolara. Ne budite lenji pogledajte, sabirajte, oduzimajte se, pravite svoj festival želja, iznenadićete se.

Šta se radi u slučajevima kad nema dovoljno para?

Rizikuje se, što  bi rekao Del Boj. Vade se poslednje pare iz džepa. Bio sam svedokom jedne godine kada je kompletna ekipa festivala istresla zadnju kintu iz džepova za avanse koje velike svetske grupe traže. Jeste, te „razmažene“ svetske zvezde nikako ne kapiraju kad im kažete – Evo, brate, biće kinta do kraja nedelje samo da nam prebace kintu iz budžeta. Neće brat da te zaboravi.

Vat d fak iz bužet maj gad. Šoooouuuuu mi d maniiiii, ma meeeen – čujete s druge strane “žice”.

Zato kad sledeći put bude problema sa parama, kad uplata budžetskih sredstva bude kasnila a neka rok zvezda ne želi da čeka – baš joj zapelo za pare – možda ne bi bilo loše da džepove isteresu i svi drugi koji iimaju koristi od Arsenal festa. Vlasnici stanova, apartmana (na belo i na crno), kafedžije, pekare, taksisti, parking servis, prehrambene prodavnice, butici, preprodavci sekundarnih sirovina, prodavci suvenira, mobilni operateri… Pa, dobro, i novinari i fotografi koji imaju honorare od fotki i tekstova. Sirotinjski ali eto, našlo bi se…

Posebno bi neki dinar mogli da odvoje oni koji ubiraju prihode od naplatnih rampi na putevima. Pre neku godinu, kada su Thievery Corporation održali svoj legendarni “kišni koncert”, kolona automobila na naplatnoj rampi kod Batočine kažu da je bila dugačka oko pet kilometara.

Da, da, svi oni zarađuju lepo u tih nekoliko dana festivala. Na račun festivala.

Najviše, verovali ili ne, zarađuje onaj koji i daje najviše, grad Kragujevac. Tih ovogodišnji 150 hiljada eura vraćaju se bolje nego da su uplaćene na račun najbolje svetske marketinške agencije. Eto Arsenala, eto Kragujevca u svim centralnim vestima svih “bolje snabdevenih televizija” od RTS do N 1. I šire po svijetu. Plus reportažna kola Radio Beograda i direktan prenos na radiju… Jednostavno, nema bolje reklame za Kragujevac, za Srbiju, od Arsenal festa. I uopšte, nema bolje reklame za grad od bilo koje gradske kulturne manifestacije. Da budem potpuno jasan – bolje biti rokenrol grad nego grad automobilčića na sklapanje.

Ima još par profita na koje svi nekako zaboravljaju. Jer, Arsenal Fest je uspeo nešto što nije pošlo nikome za rukom. Skinuo je dva prokletstva.

Prvo je prokletstvo Doma omladine koji se godinama vrteo u začaranom, zatvorenom krugu sa inače odličnim programima ali koji su imali „preko nekoliko publike“. Tu sam u tom „mom drugom domu“ već 40 godina i vrlo dobro znam o čemu pričam. I za poimenice koliko nas je bilo na koncertima, izložbama, promocijama… Arsenal je prodrmao Dom omladine ili što bi novogovorom rekli dogodila se „arsenalizacija Doma“. Dogodila se „arsenalizacija rok scene“ u Kragujevcu pa tako gotovo da nema gradskog benda koji nije svirao na festivalu.

Drugo prokletstvo koje je skinuto je „arsenalizacija Kneževog arsenala“, samog prostora u kome se održava festival. Godinama ni najveće zvezde jugoslovenskog rokenrola nisu mogle da napune Zastavinu baštu, današnji Garden stejdž. Kragujevačka publika jednostavno nije imala naviku da pređe s one strane pruge kao da nedajbože zaista u šinama ima struje. Pitajte Bajagu kako je svirati pred polupraznom baštom na vrhuncu karijere.

U tom smislu, na kraju krajeva, desila se i „arsenalizacija publike“ koja je polako ali sigurno prestala da izvoljeva. Ovde mislim na čuvenu rečenicu – Ja to ne slušam/gledam. Nije to slučaj samo u Kragujevcu, ima toga svuda, ali na svu sreću to se ovde promenilo i još uvek se menja pa su i najtvrdokorniji prestali da budu lenji, otvarajući svoje uši i oči za neku novu muziku. Lično sam prevaspitao jednog od najtvrdokornijih koji danas na sav glas viče – Majke su keve!

Ta, za rokenrol veterane, nova muzika a za novu generaciju svakodnevna plej lista na raznoraznim uređajima ujedno je i put kojim će, verujem, ići Arsenal Fest.

Jasno vam je valjda da je arsenalizacija je mnogo širi društveni proces.

(posvećeno mom anđelu Mikici)

Miroslav Miletić

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Medijsko sklonište Kragujevac – Lokalni mediji u službi zajednice” koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.