Da se ja pitam: koliko je važno lokalno informisanje
Lokalni mediji su važni. Lokalni mediji su najvažniji.
Kad ovo kažem mislim na prave lokalne medije. A to bi vam bili (i oduvek jesu) mediji koji pre svega služe potrebama lokalne zajednice, izveštavju u interesu javnosti iliti građana našega malog grada. U ovom slučaju Kragujevca. Jer, umesto Kragujevca možete da navedete bilo koji drugi grad… na isto mu dođe, stanje medija u Srbiji je takvo.
Ima tu još ali da ne širim sad priču jer ovo ne znači samo “servisno informisanje” (struja, voda, radno vreme, prognoza…) već mnogo više – razvoj i širenje društvenih, moralnih, kulturnih, svih demokratskih potencijala lokalne zajednice. Drugi put ću.
U tom smislu, sledi pitanje: ima li Kragujevac lokalne medije?
Verovali ili ne ima i to ko zna koliko. Iako mnogi neće u ovo poverovati pa će zakukati da nemaju gde da se informišu, sažaljevam slučaj. Cifre su neumoljive. O broju lokalnih medija najbolje govori gužva koja se svakog juna stvori kada dođe vreme za akreditovanje novinara na Arsenal festu. Da ne poverujete koliko ima medija u gradu. Ne možete ni da pretpostavite koliko ima novinara, tih hroničara života, sudeći po broju, naše metropole. Mnogo ih je koji se predstavljaju kao novinari.
Ima li, međutim, Kragujevac prave lokalne medije, onakve kakve sam pomenuo na početku teksta.
Nema, naravno da nema.
Ono što ima svakako nisu lokalni mediji u istinskom smislu reči. Par izuzetaka, privatnih medija, koji, iako im to nije obaveza, rade upravo u interesu javnosti, samo su izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Jer, onaj kome je to obaveza, naravno da mislim na RTK, naravno da mislim na izveštavanje u interesu javnosti, dakle nas građana, ne radi svoj posao kako treba. Nije to ništa novo. Odvajkada je RTK, pogotovu televizija, da se zadržim na tom kanalu (radio ionako samo svira, zadnjih godina), radila u interesu vlasti. Uvek na strani ruke koja hrani – to je pravilo važilo i važi još uvek kada je u pitanju ova kuća.
Interes građana uvek je bio u drugom planu. Kažu neki koji imaju bolju memoriju pamćenja da se i u najgorim danima demokratskog mraka ipak taj interes građana video, barem iz drugog plana. Posle privatizacije, gašenja a onda i čudovišnog vaskrsnuća zahvaljujući odluci Vlade i parama (našim) grada ovaj medij postao je (opet) glasilo vladajuće stranke. Nekad su novinari većinom bili društveno – politički radnici a danas su, opet većinom, društveno – stranački radnici, preciznije rečeno društveno – napredni radnici.
Jednom sam rekao da je u pitanju medijska deponija pa su se neki našli prozvanim. Ali nisu shvatili. Nisam mislio ja da su novinari deponija ili recimo, đubretari, daleko bilo. Naprotiv, da sam vlast i ja bih angažovao istu ekupu da mi pravi program. To društvo ljubitelja naručenih reči, to su pravi profesionalci, majstori rada po direktivi, rada u interesu vlasti. Svi ti novinari i novinarke koji to zapravo nikada neće biti. Bez obzira koliko moderne cvikere stavljali na glavu, bez obzira na minjake i helanke u koje se utežu, na šminku, frizure, nadogradnju noktiju, bez obzira na neosporni napor i želju, jako izražen voljni element, bez obzira na naklonost vlasti, na brojeve telefona koje niko drugi nema, bez obzira na večnost koja im se čini na dohvat ruke, bez obzira na sve oni su ipak samo (većinom svesno), epepe, propagandni program, nestvarni, kobajagi program.
Problem je, međutim, što je stvaran njihov proizvod a to je laž, đubre od teve programa koje niko ne gleda i koje, konačno, nikome ne koristi. Znaju to i izvršioci znaju to i nalogodavci ovog udruženog informativnog poduhvata ali, takvo je vreme, “daj da to uradimo, da ne ljutimo one gore, za građane ne brinemo. Oni i onako ovo ne gledaju a većina kad glasa ionako će glasati za nas jer u stvari glasaju za sebe i svoje sigurne guzice.”
I tako se živi nema trzavica, na ramenu sigurna guzica. I tako se svesno zanemaruju teme od javnog interesa, ono što je važno građanima. To ujedno znači da naše gradsko javno glasilo diskriminiše i zanemaruju sve ili pojedine grupe građana. Iako su, podsetio bih još jednom, zlobno naravno, (pre)plaćeni našim parama.
Paradoksalno, ali upravo zahvaljujući ovom podaničkom odnosu profesionalnih novinara, imamo bezbroj medija na društvenim mrežama. Odavno smo u budućnosti i svaki čovek je medij, svaki profil je medij. Ništa strašno jer koliko god daleko otišli u svet digitalija, koliko god lutali po beskraju internet i ovde važe neka sasvim “analogna”, starinska pravila, pa ljudi vrlo brzo prepoznaju ko je relevantan izvor informacija.
Profili narcisoidnog polusveta koji se predstavljaju kao novinari, kao “bolji poznavalac prilika života grada na obalama reke Lepenice”, kako bi to rekli doajeni novinarstva, dakle, mnoštvo tih “zaluđivača” kojih nije malo, vrlo brzo budu prepoznati i provaljeni. Mi smo ipak iskusna publika.
To, naravno, ne sprečava ove (fi) profile i naloge da nastave sa trovanjem javnog prostora, da lažu, manipulišu poluinformacijama, a u ekstremnim slučajevima (kad pregori licna) krenu da se obračunavaju sa onima koji ukazuju na njihovo pogubno dejstvo po informisanje građana. Pretnje nekad odu predaleko pa se tražilo i nabijanje na kolac, koliko se sećam, a sećam se dobro. Tom i takvom polusvetu pripada i ko zna koliko portala, internet medija ili ko zna već kakvih sajtova koji, registrovani na nekim udaljenim ostrvima, bez redakcije, potpisa, bez imena i prezimena, pokušavajući da imitiraju tabloidno novinarstvo, nisu ništa drugo nego digitalnna RTK, dakle, epepe, propaganda vlasti. Ili opozicije, potpuno je svejedno.
Ali ostavimo polusvet u ova dva pasusa, i to im je mnogo.
Srećom, dobrih ljudi je uvek više pa tako ima za građane korisnih portala ali i profila ili grupa na društvenim mrežama. I dok na zvanično registrovanim internet medijima rade novinari, u slučaju Glasa Šumadije lepa praksa – obrazovani, tek izašli sa fakulteta, neki profili ili administratori nisu “školovani” za taj posao ali im to ne smeta da na svojim fejzbuk ili tviter stranama objavljuju sasvim korektno informacije koje interesuju svakoga ko živi u ovom gradu. Ljudi što kažu polivalentni, ljudi su odavno multimedijalni. Imaju tekst, zvuk, sliku… Znaju da pišu, govore, snimaju. I eto vam teksta, eto vam izveštaja, eto vam teve priloga. Uostalom ime jednog od tih profila – Dešavanja u našem gradu – govori sve.
Ujedno, što je u današnje vreme najvažnije, oni utiču na aktivizam građana. Recimo, samo ovaj primer – da u jesen 2023. godine nije bilo internet portala, grupa ili profila pojedinaca, da građani nisu masovno u svojim reakcijama – komentarima jasno izneli svoje neslaganje sa namerom vlasti da pomere početak Velikog školskog časa zbog obaveza koje je predsednik zakazao ranije na stranačkom skupu, da građani nisu pisali kako neće prisustvovati najavljenom skandalu nikada se vlast ne bi povukla i vratila početak komemoracije na uobičajeni termin.
Tada se dogodilo još nešto – ono o čemu je davno pevao Branimir Štulić u Krivom srastanju jer su “svi mutavi urlatori zvučnih titula” počeli da “hrabro spletkare zaštićeni lopovskim kodeksom koji štiti vjernike od zaraženih” prenoseći na sva televizijsko – digitalna zvona izjave gradskih zvaničnika koji su se začuđeno pitali kome je uopšte palo na pamet da pomera početak manifestacije u Šumaricama, zaboravljajući da građani, a internet posebno uvek ali uvek pamti. Ne zaboravljaju nikad. Jer neki su imali u rukama odštampani program oktobarskih svečanosti a neki su jednostavno, desnim klikom ili pritiskokom na PrtSc dugme, sačuvali sliku. Tako nam se, na kraju krajeva, dogodila velika/mala pobeda građanskog aktivizma.
I to je sve što je dobro.
Ono što je na početku ove priče – gradska televizija, fantomski portali, “plaćeni nitkovi doušnici i sjecikese” – to je ono što nije dobro, to je tužno, to je tragično. Tužno za aktere koji svoje znanje koriste za stvaranje poluistina, laži, manipulacija… Tragično za građane. To je naš problem. Bolje rečeno to su naši problemi. Svako od nas bije svoju bitku, ima svoju muku, a opet svi mi zajedno imamo milijardu problema i uz sve to evo ga i problem sa novinarstvom. Nemamo a teško je da ćemo pri ovakvom stanju stvari ikad imati ono što u svetu zovu “solution novinarstvo”, novinarstvo rešenja. To vam prosto rečeno novinarstvo koje ne laže, ne skriva nego otkriva probleme ali nudi i odgovore, predloge za rešenja. Znate one što stalno kritikuju a ne nude rešenje. E ovde se nudi rešenje. Ali mi jok, mi imamo problem novinarstvo.
Recimo, imamo tu, sada već prokletu pijacu, taj Skadar na Lepenici, istorijski spomenik star sto godina čiji je jedan deo već srušen, čija se rekonstrukcija radi a da ne znamo šta se radi i za koliko para se radi. I tako godinama bez odgovora na pitanja koja, gle čuda, odbrojavajući sada već preko hiljadu dana građani uporno ponavljaju na jednoj fejzbuk grupi. A odgovora nema, nema rešenja. Ili, što je targikomično, ima rešenja koje je nadmašilo najluđe montipajtonosvske snove – uoči izbora oko zgrade pijace postavljena je metalna konstrukcija na koju je nakačeno platno – odšampana kulisa sa sve prozorima i vratima.
Dakle, problem – zgrada u rekostrukciji. Logično rešenje – platno sa slikom rekostruisane zgrade.
Da ne davim više, samo da ponovim – lokalni mediji su važni. Mnogo su važni. Lokalni mediji su najvažniji.
Kad ne valjaju, ili bolje rečeno kad se valjaju u stranačkom blatu, kad zanemaruju ono zbog čega postoje, kad zatvaraju oči pred stvarnošću, pred istinom, javljaju se građani. Ono što bilo sakrivano, nekada, u stara vremena, otkrivalo se od usta do usta, za kafanskim stolom, sa komšinicama uz kafu. Iako ovaj najtradicionalniji oblik informisanja i danas nije za zanemarivanje društvene mreže su izvor vesti za sve veći broj ljudi.
Društvene mreže, ipak, još uvek ne mogu da zamene tj. nadmaše tradicionalne medije, milione kanala kablovskih distributera. Ono što mogu (i što rade odlično) je da budu jasno vidljiva opomena i podsećanje onima koji, ušuškani pod skutima vlasti, zaboravljaju šta je u smisao njihovog postojanja, šta je njihov posao.
Izgleda šašavo ali kad bi radili u interesu građana, u interesu lokalne zajednica, to bi bilo dobro ne samo za građane nego i za njih ali, zaista je šašavo, i za vlast.
Miroslav Miletić
