Monkov strah od postkovid ćebeta

Monk, taj prosečni nezaštićeni gradjanin Srbije, koji je sticajem za sada nerazjašnjenih okolnosti završio kao istoimeni junak popularne teve serije, u jedom od razgovora sa svojim psihoterapeutom kaže: “U poslednje vreme loše spavam. Čini mi se da imam strah od ćebeta.”

U novom poklonjenom životu, životu kovida a pogotovu u preživljavanju u vremenu postkovida, nalazim da u mnogo čemu počinjem da ličim na Monka. Ili je to već odavno slučaj?

Možda sam oduvek imao (i ne samo ja) virus koji je ko zna koliko godina spavao a onda se naglo probudio pokazujući svu raskoš simptoma ili pesnički rečeno svu lepezu simptoma. Bilo kako bilo, izgleda da sam to tek sada shvatio. Vidite da nekada i gledanja repriza ispadne na dobro ako dovede do novih (samo)spoznaja.

Dakle, plašim se i ja.

Dobro, ne baš od ćebeta ali u poslednje vreme loše spavam. I uplašen sam.

Mogao bih da počnem da nabrajam strahove odavde i tako dodjem do kraja teksta. Mogao bi to da uradi, naslućujem, bilo ko od čitalaca. Ali što bih ja brinuo o tudjim strahovima. Kao što svaki čovek ima svoju koronu, kao što svako od nas koji smo preživeli ima svoje postkovid fenomene, tako i ja.

Samo jedno da razjasnimo: nije da meni nije stalo do vas, nije da ne volim ljude. Naprotiv imam razumevanja, znam da (sa)slušam, posavetujem, pomognem, pun sam ideja, ne samo strahova. Znači, snadjite se. Evo, recimo, ja, pišem o sebi.

Ličim na Monka. Sigurno ste ga gledali: ume da reši i najkoplikovanije slučajeve koje smišljaju dokoni scenaristi serije. Monk svakome pomaže ali, preplavljen strahovima, nikako ne uspeva da pomogne sebi.

Ličim na Monka. Evo, da ne širim dalje iz ova četirii zida, recimo, moja deca. Govorio sam („već je bilo kasno!“) da se ne savijaju u životu, da drže kičmu uspravno, da slobodno, bez straha, udare glavom o zid, ako se tako namesti. Mišljenja sam da je to dobro i delotvorno.

Više puta sam ponavljao: „Vidite ovaj zid, one crvene mrlje, one fleke? E, tu je vaš tata udarao glavom. Udrite i vi ako naidjete nekad na taj zid, ali ne baš u istu fleku. Šarajte malo. Boleće, ali nema razloga da se plašite, nije ništa strašno. To je samo život! Dajte životu svoj puni doprinos.“

Savetovao sam, kao svaki dosadni, uplašeni, roditelj.

Gledao sam kako se sudaraju sa koronom,  brojao svaki sekund, molio se svim bogovima galaksija univerzuma svemira da ih sačuva. Dok su moje ćerke probijale zidove korone spoznao sam puni smisao reči  – bespomoćnost. To je gore od straha.

A evo me, bez obzira na sve to što sam prošao, opet ih, svaku u svom postkovidu, svaku u svojoj mentalnoj magli, prestravljen gledam, i mladju i stariju, kako svom snagom, bez kompromisa, udaraju u zidove koji svakodnevno niču ispred njih. Kao u nekoj video igrici sa bezbroj nivoa: obore jedan, iskoči novi zid, jači, kompaktniji, deblji.Obore njih dve i taj zid, dobre su, malo povukle i na mene, ne samo na majku, ali eto ga već sledeći, meni nepoznat. Nisam udarao u takav.

Zabrinut, taman da im objasnim, da posavetujem, pomognem, pa ako treba i da umesto njih lupim o zid, ja se probudim. I onda se uhvatim za mobilni da pozovem i posavetujem ali zaboravim šta sam hteo. Živim i ja obavijen svojom mentalnom maglom.

Plus, rekoh već, loše spavam. A nemam strah od ćebeta.

Imam strah od otvaranja očiju, strah od novog dana. Još ako se namesti da je utorak, bolje da ne počinjem. Ali da vam ne objašnjavam taj utorak, nisam ni doktorima, pa što bih vama. Uostalom priznajte, svako od vas ima svoj „utorak“. Moj je baš u utorak, mada ni ostali dani nisu ništa bolji. Podnošljiviji su ali me podjednako plaše.

Čudno je sve to sa strahovima. Znam tačno o čemu se radi ali ne vredi.

Ne mogu pomoći nikome od nas u mojoj glavi. Pokušavam, trudim se, ali ide teško. Ma, ne ide uopšte. Što da se lažemo. U potpunom sam haosu, preplašen, prestravljen, prepun straha.

Ima li ko više. Nema sigurno, jer pazite ja se plašim i straha.

Opet, kad me pogledaš, nisam nešto neobičan. Jok, uobičajen smoren tip sam, pre će biti. Moj dan je kao i svi naši (vaši) dani: pokušavam da spojim početak s krajem, uplašen da će vrlo izvesna neizvesnost upropastiti sav moj trud. Kao i svi ostali. Samo se plašim da sam najuplašeniji.

Monk, taj prosečni nezaštićeni gradjanin postkovid Srbije, koji je sticajem za sada nerazjašnjenih okolnosti završio u ovoj uplašenoj priči, na kraju dana pomisli da bi mu bilo bolje da je poslušao svoje strahove i da nije otvarao oči. Jer, zašto, kad ne možeš, kad ne smeš.

Ne znači sve ovo da sam malodušan, da sam se predao. Radim ja, trudim se ceo dan, uveče legnem i ja, isključim teve, zatvorim oči, počnem da dišem polako, ravnomerno, pokušavam da zaspim, ali uzalud sve, budan sam.

Otvorim oči i gledam senke iznad sebe na plafonu. Svašta vidim, kao na onim testovima sa mrljama na papiru. Gledam dan za koji sam mislio da se završio, gledam ga još jednom i širom uplašenih očiju primećujem da se divim koliko je strašan. Gledam tako skoro svake noći svoj život.

Tačno je, mogu da potvrdim: život je igra. Beskrajna igra uplašenih senki.

I tako, uplašen i nezaštićen, izgubljen u magli, u poslednje vreme loše spavam.

A nemam strah od ćebeta. Samo se pitam – A, šta ako se ona vrati zaslepljujuće raskošna, ili kako bi to Monk rekaso – Šta ako je moje ćebe u stvari široka postkovid lepeza simptoma.

MIroslav Miletić

 

Tekst je deo projekta “Odgovor(nost) zajednice: podrška, solidarnost, informisanje – serijal tekstova o tome kakve je posledice pandemija ostavila na pojedince i društvo.” koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta grada Kragujevca.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Kragujevca koji je dodelio sredstva.