Od očajanja do kajanja
Sad je kasno i verovatno ne postoji taj beli mag koji bi uspeo da skine sa mene, pa i većine ovih nesrećnih građana, prokletstvo u kome već dugo živim(o), prokletstvo koje je tako precizno, poput nekog proroka, davno izrekao Branimir Džoni Štulić kada je, možda i prerano, postavio pitanje – „Šta se dešava kad očajanje zahvati ljude?“, proklestvo koje je, malo kasnije, naivno i nevino prepoznao Momčilo Bajagić Bajaga uzviknuvši – „Verujem, ne verujem“.
Nesreća u kojoj većina građana ove zemlje živi, bolje rečeno životari, tumarajući od jutra do večeri, to posrnuće u prokletsvo odavno je, dakle, otpevano i opevano – nešto poput rokenrol Tarabić proročanstva u stihovima.
Nekada hrabri i drčni ljudi, svesni svog značaja, građani čiji je stav bio uvažavan i ostvarivan, tiho, bez jasno vidljivog otpora i nikom jasnog razloga, izgubili su suštinu svog identiteta – samopuzdanje, poverenje pre svega u sebe a onda i jedni u druge a na kraju ili na početku tog beskonačnog procesa ostali su bez vere i u nadu!
Nikome više ne pada na pamet da vikne – Što nisam samo pet minuta vlast pa da vidite kako bih ja sve to sredio. Ta nekadašnja mantra svakog protivnika vlasti, nikad ostvarena želja svih prevarenih i obespravljenih, pretvorila se u jedno bezvoljno – “Ma, od ta posla ništa”. Jedva da je nekome ostalo snage da to i izgovori ili odmahne rukom.
A oni koji bi po prirodi poimanja demokratije morali da progovore u ime očajnih, pokrenu i zastupaju ih i u periodu mnogo dužem od pet minuta “sve to srede” gotovo da se ne razlikuju. Naprotiv oni, pridadnici političke elite, koji se deklarativno – na sva zvona – zalažu za promene, svojim delovanjem pre odaju utisak nekoga ko ne želi ili nije spreman (u ovom trenutku?) da preuzme poziciju koja bi im omogućila sprovođenje svega onoga što je, pre nesrećne predaje propadanju, nekada, sada već mnogo davno, bilo u stvari nada, razlog za visoko podignutu glavu.
Danas su to građani pognutih glava. Građani bez stava. Građani bez glasa. Jedino što ih je povezivalo i što ih i dan danas povezuje je bezvoljno prepuštanje propadanju i pretvaranju u senke onoga što su nekada bili.
Nekada, u anketama, crkva je uživala ogromno poverenje građana, ne samo verujućih. Danas, primetićete ogroman broj njih koji se krste dok prolaze pored crkve. Da li se krste zbog neskrivenog bahaćenja i bogaćenja dela sveštenstva, bezbrojnih seksualnih afera, otvorenog mešanja u pitanja za koja se ne pitaju po pravilu uvek usklađenog do poslednjeg slova sa stavom vladajuće politike ili se krste misleći (na sebe) u sebi – Pomozi Bože – teško je reći. Biće da je i jedno i drugo jer ovakvi pastiri i nisu baš za pohvalu Onom gore. Pomozi sebi Bože.
Ništa nije bolje ni sa nekadašnjim ogromnim poverenjem u vojsku. Ko još danas može da veruje silnim zvezdicama na ramenima kad su one teret a ne ponos, kada su njihovi nosioci potpuno instrumentalizovani, osiromašeni, toliko poniženi, ko može da pokloni svoje poverenje onima koji ne prekidaju vojnu vežbu čak ni kad neko od vojnika ili oficira u toku njenog održavanja, pod budnim okom “glavnokomandujućeg”, izgubi život.
Da li posle ovoga uopšte pominjati policiju ili da to ipak ostavim za vreme kad saznamo da li je i ko je od “čika u plavom” istovremeno i šef kriminalnih grupa.
Pri takvim društvenim odnosima ne treba da čudi što naglo raste poverenje u vatrogasce. Ako nekom veruješ danas u ovoj zemlji veruješ onome ko ti gasi vatru, ko te spašava iz nabujale reke ili vadi iz ruševina…
U ovakvoj zemlji, zemlji u kojoj posle majskih masovnih ubistava više ništa nije kao što je bilo a ni to što je bilo većini nije dobro bilo, nema mesta čuđenju. Sve je moguće, sve je normalno i na sve i za sve postoji uvek isti odgovor, kontrapitanje – Pa, šta, što da ne.
Nesreća koju živimo, baš zato, nekad ume da bude apsurdna. Komična koliko je tragična kao, recimo, u slučaju stanovnika sela Kukolovce kod Leskovca koji su, apsolutno nesvesni veličine svog montipajtonovskog poteza, prodali unapred Srpskoj naprednoj stranci svoje glasove na izborima za nešto malo više od dva kilometra asfaltiranog puta. Korupcija u punom sjaju, blistavi sunovrat građana, njihovog stava, glasa, značaja. Propast vladavine prava.
Nedugo posle tog na prvi pogled lukavog a u stvari očajničkog poteza shvatili su da se u njihovim životima i pored taze puta u bolju budućnost ama baš ništa nije promenilo. Postalo im je jasno – Niko nam neće pomoći ako ne pomognemo sami sebi. Niko nas neće spasiti ako ne spašavamo jedni druge. Iz ovog očaja neće niko da nas izvadi. Moramo sami
Njihova ali i naša nesreća tako je zaokružila ono proročanstvo Džonija Tarabića iz prvog pasusa ovog teksta. Očajanje je prešlo u kajanje. A to već može da bude nagoveštaj buđenja.
Miroslav Miletić
