Ono sve što ne znaš o meni
Bila je to jedna od boljih emisija Iz glave. Mnogo smeha. Više nego obično. Ni sam nisam uspevao da zadržim smeh u nekim trenucima. Ljudi su zvali telefonom, pričali kako je mnogo dobro, mejlova koliko hoćeš, ama baš u svakom smajli. Tonac preko puta mene bukvalno se kidao od smeha.
Tek što sam pomislio kako je sve savršeno kroz odsjaj svetla na staklu primetio sam da je tonac onaj ko to može biti samo u nekom lepom snu, drag i poznat lik – Laza, gitarista grupa “ČBS” i ”Vesele 80.”
Bio je to jedan od lepših snova koje sam sanjao za ove tri godine koliko ima da nisam seo za mikrofon i radim emisiju. Tri godine koliko je prošlo od operacije raka grla, tri godine od kako sam postao osoba sa invaliditetom.
Da ne davim sad ovde stručnim, medicinskim izrazima, najprostije rečeno ja sam čovek koji nema onaj poklopac između jednjaka i dušnik tako da hrana ili piće mogu da skliznu i gde treba i gde ne treba. Kod mene je još malo komplikovanija situacija jer sam umesto tri nedelje u bolnici proveo 106 dana pa je ona rupica koja je ostala bez poklopca malo šira nego što treba. Ali ništa strašno. Ništa bez čega ne može da se živi.
I to bi bilo to: taj mali deo moga tela, malecni procenat mog tela, taj nevidljiv deo koji fali čini me osobom sa invaliditetom. To malo parče mog mesa čini moj život posle 60 godina sasvim drugačijim.
U tom smislu, recimo, kad jedem moram malo više da pazim nego inače jer, paradoksalno šašavo, veći problem mi pravi ono što vam na prvi pogled ne bi palo na pamet. Da ne listam sad ceo jelovnik, recimo, burek koji je prepun onih oštrih korica za mene je praznik. Mogu da otrsim četvrt bureka uz jogurt u par zalogaja. Koricu kidam ali zato sredina hleba predstavlja nepremostiv problem. No Bog me voli pa zato sladoled ili meki slatkiši prolaze kao od šale. Slično je i sa pićem. Pijem iz jednog gutljaja, što dužeg, tako je lakše. Najlakše pijem vodu sa česme, iz ruke, što je lepo jer me seća na detinjstvo. Kafu ne mogu da pijem vruću. Ali čovek se navikne. Kao i konobari koji mi u kafićima sada već i bez naručivanja donose duži amerikano, par kockica leda, vodu i salvetu.
Najmanja sitnica, pogrešan gutljaj – jedan srk može da bude ogroman problem. Recimo, zrnce graška. Zapadne, zagrcnem se i onda kreće kašalj. Nije to ništa opasno ali umara a neki put malo se zavrti u glavi. Ali, rekoh vam, čovek se navikne, prilagodi, nauči. Tako i ja. Kad mi se tako nešto desi – legnem. Shvatio sam da iz tog, horizontalnog, položaja mogu najlakše da iskašljem to zrnce koje me muči. Mića Turčin na zrncu graška. Možda bi još bolje bilo kad bih napravio stoj na rukama ali to još nisam probao.
I tu se javlja problem invaliditeta. Nevidljivog invaliditeta. Naši ljudi su navikli da kad im kažeš osoba sa invaliditetom (mnogo njih kaže invalid ali to znači nešto drugo – bezvredan, razmislite o tome) pomisle obično na nekog u invalidskim kolicima – jer to je vidljivo. To je onako na prvu loptu. Mene kad vidiš na ulici ne bi nikad pomislio da sam taj. Osoba sa nedostatkom, osoba bez jednog dela tela, osoba sa problemom: prilikom sedenja u prašnjavim prostorijama, dužeg hodanja, dužeg stajanja, sedenja u kafanama… Osoba koja se ne uklapa u “normalno” okruženje, koja smeta ako počne da kašlje, koja stalno ustaje i odlazi do toaleta…
A, priznaćete, bilo bi neobično da prilegnem u sred kafića (mada zvuči lepo) i počnem da kašljem ili da, šta znam, u sred kafane napravim stoj na rukama.
Imam sreću pa ljudi sa kojima provodim vreme, a njih je mnogo manje nego pre tri godine, razumeju o čemu se radi. Početna zabrinutost zbog mog kašlja je prestala. Kako ja tako i moja porodica, moji prijatelji. Žive sa tim. Oni se više ne trzaju, navikli su se, naša komunikacija je kao i pre.
Koliko god je ljudima trebalo vremena da me prihvate takvog kakav sam sad toliko je i meni trebalo vremena da to isto shvatim, da pristanem i budem osoba sa invaliditetom. Nije se to desilo nekog posebnog dana, neosetno, postepeno. To dođe, samo od sebe. Što bi rekli, proces je to.
Invaliditet možda jeste fizički nedostatak ali je pre svega, prilično sam uveren, stanje uma, stvar mentalne snage, mentalnog zdravlja. Verujte mi, poznajem toliko osoba sa invaliditetom, sa nekima se poznajem decenijama, ima ih raznih ali mnogo njih je “zdravije i normalnije” od onih bez nedostatka, bez invaliditeta, od onih “normalnih”. Ako ništa drugo, veseliji su, duhovitiji. Ukratko: više vole i cene život. Čuli ste ili pročitali mnogo puta ali zaista je tako – koliko god težak život je lep.
Na kraju krajeva, na kraju dana ili još modernije rečeno, u konačnici – kad malo bolje pogledam iza sebe uvek mi je nešto falilo, nikad nisam bio kompletan, uvek neki nedostatak, neki hendikep. Šta ja znam, eto, sad mi pada na pamet, nikad nisam imao ili bolje da kažem retko kad sam imao dobar mikrofon ispred sebe. Mašine na kojima sam kucao tekstove umele su da zaglave ili umrse traku za pisanje, kompjuteri su padali u zaglupe, oprema sa kojom smo radili u pozorištu uvek je nešto zujala (struja negde baca), čak i sad u ova moderna vremena moram s vremena na vreme da resetujem telefon da bi neka aplikacija proradila.
Ceo život tako, uvek neki problem, nikad nemaš sve. Možda i vama koji čitate ove redove ceo život nešto fali, možda ste slični meni. Moguće da sam ja, u tom smislu, ceo svoj život osoba sa invaliditetom. Ne znam, ali I da nisam I da jesam ne bih menjao ni jednu jedinu sekundu života.
Miroslav Miletić
Tekst je nastao u okviru projekta „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.
