Sanja Stamenković: mlada za penziju, stara za posao

“Kad sam posle više od 25 godina rada dala prvi put otkaz nisam se plašila. Mislila sam – imam školu, imam znanje, iskustvo, imam poznanstva, živim u svom gradu, zaposliću se pobogu. Međutim kad sam izašla na ulicu sve je izgledalo drugačije. Ona čuvena priča o poslovnim partnerima sa kojima si sarađivao, koji su te tapšali po ramenu ne vredi nišia. Kad dođeš i zakucaš na vrata čuješ – Znaš, nije sad trenutak, vidi ne znam da li razumeš, znaš kako je… To je bio taj prvi krug razočarenja, ono kad shvatiš da tu od posla nema ništa.”

Ovako danas, u svojoj 58 godini priča Sanja Stamenković.  Za proteklih  sedam godina promenila je ni sama ne zna koliko poslova. Dok smo pričali radila je kao bebisiteka a, u međuvremenu, sad kad ovo čiatete opet je bez posla.

Ona je jedna od ko zna koliko žena u Srbiji koja se nalazi u “nezgodnim godinama”. Svakodnevno tražeći posao sudara se sa starosnom diskriminacijom. U Evropi jedna od tri osobe bila je žrtva starosne diskriminacije ili kako to već kažu ejdžizma, a Srbija, inače jedna od zemalja sa prosečno najstarijim stanovništvom na svetu, nije izuzetak: više od polovine starijih ljudi u Srbiji oseća se diskriminisano a diskriminacija na osnovu godina ne samo da je prisutna, nego spada u pet najčešćih razloga za pritužbe koje stižu na adresu kancelarije Poverenika za ravnopravnost. Sanja, i njoj slične, je jednostavno isuviše mlada za penziju, previše stara za posao.

Koliko si sama doprinela da dođeš u situaciju da već godinama nemaš stalan posao? Bila si direktorka, pre toga urednica i onda dala otkaz. Kako iz ove perspektive gledaš na te odluke? Da li su bile pogrešne?

“U jednom trenutku ja sam otišla kod psihoterapeuta, kod žene koja se bavi profesionalnom orijentacijom, da porazgovaram baš na tu temu. Pomislila sam, čekaj, možda grešim, a ne primećujem, možda se precenjujem, možda je do mene. Rekla je, sve je ok, ali tražiš na pogrešnom mestu, u smislu da Kragujevc nije mesto gde treba da konkurišem za ovo čime se ja bavim. Njena ideja je bila da treba da se promeni sredina, da se ode recimo na beogradsko tržište gde ima mnogo više posla. Meni je to u trenutku delovalo neprihvatljivo, bliža sam kraju nego početku karijere, ali nikad se ne zna. Tu je deo i moje krivice – to su moji izbori. Prvo sam birala neprofitan fakultet, ja sam politikolog, želela sam da budem novinar i to je jedino što je mene u životu profesionalno usrećilo. Onda, šutnula sam državni posao i rukovodeće pozicije jer me udavio besmisao… Sve je moglo da bude jednostavnije, mnogo ljudi radi po tim državnim firmama ceo život, čekaju penziju. Pa, dobro, mala plata – mala plata ali sigurna, ćuti, gde ćeš, može i gore, dakle, ima i do mene, nije moralo tako da bude, ali je tako kako je i u dubini duše nikada nisam zažalila zbog svojih izbora.”

Ali si se ipak pre godinu dana vratila novinarstvu?

“Posle 16 godina sam se ponovo vratila novinarstvu, radila sam za jednu veliku kablovsku televiziju . To je takav posao, ko zna da ga radi – radi se lako i lepo je. Problem je što se način rada u potpunosti, bar na televiziji, izmenio, što je izbor tema katastrofalan, što se niko ne bavi pojavama, već se svi bave ekskluzivom ali onom crnom ekskluzivom. Mi smo na fakultetu učili da je to zabranjeno objavljivati, to za čim se sada traga, isključivo samo krv, seks, znači ono kao  – Dobro jutro ovo je mesto gde se juče svojim automobilom zakucao Petar Petrović i poginuo na licu mesta, vi ste prolazili, recite kako je to izgledalo? I ono što je isto bilo zabranjeno u moje vreme a to je prepisivanje iz drugih medija, e to je sad baš normalna stvar. Ako je na primer neki portal objavio tekst o nečemu ja od svog urednika odmah dobijem skrinšotovano da to isto uradim. To se ne radi, to se kosi sa svim pravilima. Jedno sedam meseci sam radila i videla da je bolje da imam što manje znanja i što manje iskustva. Osim toga položaj nekoga ko radi u provinciji je sada još niži nego što je ikad bio. Oni smatraju da se sve važno dešava u Beogradu, da ovde sem senzacije ništa nije bitno pomena. I ono čuveno, što je zaista istina, većina njih ne razlikuju Kragujevac, Kraljevo, Kruševac… kao, nama sve to isto. Na kraju i pitanje plaćanja. Kako plaćaju nije ni čudo da nema mladih novinara. Svi dopisnici iz Kragujevca su tu negde mojih godina. Nema na kome da ostane posao.”

U Kragujevcu si konkurisala za posao u bezbroj firmi. Kakva su ti iskustva sa tim malim firmama, preduzetnicima, sa malim privatnim sektorom?

“Taj svet malih firmi je nešto posebno. Retko gde se poštuje zakon o radu, tu se radi od jutra do sutra, ideš na slobodan dan kad ti daju. Nisam znala da se radi šest dana u nedelji i gotovo svi imaju taj jedan slobodan dan kad ga dobiju. Bila sam na takvim razgovorima za posao, radiš ceo mesec, imaš samo dva slobodna dana u toku meseca, znači ne subota, ne nedelja, nego neki dan kad ti daju i gotovo. Svuda se radi za minimalac ili blizu minimalca.Tu je starosna granica oštrije postavljena, u principu traže mlađe osobe.
Jednom sam, recimo, konkurisala za pet šop jer ja inače volim životinje.  Na vratima je pisalo tražimo prodavačicu ja uđem da pitam za posao. Gazda kaže – Da tražim  prodavačicu. Ja mu objasnim da pitam za sebe, on mi kaže – Mi starije ljude ne zapošljavamo. Začudila sam se jer, šta znam, ne doživljavam sebe kao staricu. Kaže on nije to posao za vas, vidim gleda me nepoverljivo. Imala sam par takvih priča.
Zanimljivo je bilo i kad sam konkurisala u cvećari gde je žena tražila da se vidimo lično. Ja sam otišla, ušla, dobar dan, ja sam ta i ta, ona me  odmeri, onako od glave do pete. I pita me je l’ imate vi iskustvo rada u cvećari, ja kažem nemam. Meni treba neko ko ima iskustvo, kaže ona ali i dalje me upadljivo gleda. Tu sam naučila da morate da vodite računa i kako izgledate kad odete na razgovor za posao. Kad te vide doteranu, misle, ova će da pobegne za deset dana. Bolja da izgledate kao neka skromna ženica, onda oni misle ova pristaje na sve.”

Dakle, osim starosne, postoji i nova, “modna diskriminacija”?

“Ima nešto što je važnije i poraznije. Mene su neki ljudi naučili da iz CV-a izbacim datume. Jer ja sam svuda pisala gde sam radila, koliko godina radnog staža imam, pa onda ispadne da se ti što odlučuju nisu ni rodili kad sam ja radila. Zato, recimo, navedeš, na primer televizija Kragujevac a ne napišeš od kada, nego samo stoji to da si radila tamo. To su neke kao male tajne koje su me druge učili. Ja sam mislila da je to sramotno. Osim toga ja na lap topu imam više verzija svog CV-a. Ne ide isti CV za svakog poslodavca, znači moraš u svakom da istekneš ono što je njemu bitno i ne smeš da ga zatrpavaš nepotrebnim podacima. Ništa ne izmišljam, naravno, samo naglašavam ono što smatram da je njemu bitno. Tako, na primer, ako je to neko, onako, niže radno mesto ja neću navesti da sam bila direktor u nekoj firmi, neću reći da sam bila urednik u televiziji nego novinar, voditelj, na primer. Ili ništa, samo naziv televizije, nigde nisam bila u situaciji da lažem i da nešto povećavam, svuda se uglavnom smanjuje. Izbacim fakultet, ostavim samo diplomu Gimnazije. Moram da krijem iskustvo, moram da krijem godine, sve ono što je, po meni, važno. Ali ne, suprotno je, ti imaš određen broj godina koji njima ne odgovara i neka znanja koja su po njima prevaziđena. Mi smo inače skloni toj vrsti razmišljanja da ono što je nekad bilo ničemu ne služi.”

Kako tražiš posao, kako u stvari dolaziš do informacija o poslovima? Konkursi, oglasi..

“Ma, ne, traženje posla sada najlakše ide posredstvom platforme Infostud jer Nacionalna služba zapošljavanja ničemu i ne služi. Sve što se tiče zapošljavanja na području Srbije se sliva u Infostud. Oni to vrlo pedatno ažuriraju i ja svakog dana uđem na sajt, selektujem tamo Kragujevac, selektujem nove poslove, pogledam šta ko nudi. I onda vi pošaljete vašu prijavu, oni to direktno proslede poslodavcu. Odmah vam stigne povratna informacija da je to stiglo i u 98% slučajeva poslodavac se nikad ne javi. Ako se javi slede razgovori, dva ili tri kruga razgovora, oni su skoro uvek preko Zuma ili neke slične platforme, dakle više se ne ide na razgovor, vi treba taj prvi utisak da date onlajn, znači nema razgovora oči u oči.

Ko su ljudi sa kojima razovaraš?

“Redovan prijem ili  selekciju kadrova svuda sada radi HR služba. Ko radi u HR službama? Uglavnom mladi ljudi koji imaju između 25 – 30 godina, ne više. I vi sad kad pošaljete CV i on tamo pogleda da ta osoba ima 50 nešto godina – šanse su minimalne u startu. Neće vas čak ni pozvati na razgovor. Ja sam razmišljala, recimo, da sam ja u tim godinama i da se bavim selekcijom i ja bih verovatno izabrala nekog bliskog sebi po godinama, jer ćemo bolje da se razumemo, bolje ćemo funkcionisati, nego neku ženu koja može da mi bude majka, koja možda i deluje prepotentno sa svim tim iskustvom iz vremena kad sam se ja tek rodila. To je veliki problem za zaposlenje starijih kadrova. Dakle, vi sa druge strane imate, neću da  kažem devojčice, ali mlade psihološkinje koje imaju recimo 26 – 27 godina. Ne znam zašto su kompanije potpuno prepustile HR-ovima da o tome odlučuju, nisam sigurna da ti mladi ljudi koristeći psihološke testove mogu da izaberu pravog čoveka. Ono što mene najviše u svemu tome uzbuđuje je jedan spektar pitanja koje one verovatno moraju da postave, a na koje je moja redovna reakcija transfer blama. Oni te pitaju a ti znaš šta bi trebalo u stvari da odgovoriš. Ne ono što zapravo o tome misliš. Konkurisla sam, recimo, za neka rukovodeća mesta jer sam se inače specijalizovala za vođenje timova, za obuku prodavaca i onda su to pitanja tipa, ukoliko osetite da neki od vaših prodavaca na primer gubi volju ili je u burnautu ili tako nešto sa tim čuvenim izrazima, šta biste radili? Ili, članovi vašeg tima su se posvađali, kako vi reagujete na to? Ja sam se tome posvetila, pripremala sam se za te razgovore. Ali meni je sumanuto da mi veštačka inteligencija daje odgovore. Vi imate da pronađete odgovore na sva ta pitanja. Veštačka inteligencija sad kaže da ja treba da kažem da ću ja sa mirom pozvati tog svog kolegu, nasamo porazgovarati sa njim, predložiti recimo neki lepi timbilding  ili tako nešto da se svi zajedno opustimo, i tako te vrste saveta i odgovora. Jer kad se ja prijavim na konkurs odmah na Infostudu imam sekciju pripremite se za ovaj intervju ako vas budu pozvali. I onda Veštačka inteligencija vam da, recimo, pet ili šest pitanja koje ćete verovatno dobiti i odgovore  koji bi bili bogougodni.”

Da li njihov odgovor i obrazloženje odluke da nisi dobila posao liči na rad veštačke inteligencije?

“Bilo je konkursa gde sam ja prolazila tu prvu kapiju pa me pozovu na razgovor. Ali uglavnom vi ne dobijete nikakvu povratnu informaciju, u većini slučajeva, čim vide godine, oni vas ne pozovu. Niko ti neće reći zašto im ne odgovaraš, pa te baš zbog toga zato nisu zaposlili. Oni se tebi nekom kolokvijalnom porukom možda zahvale ali to je jedna firma a 20 ne. Jedino pamtim da mi se jedna velika firma iz Kragujevca zahvalila mejlom da u ovom trenutku za mene nemaju poziciju ali da će rado sačuvati moj CV i to je to. Svi ostali – imaš utisak da sve to bacaš u neku rupu, jer se niko ne javlja.”

Konkurisala si i u nekim velikim stranim kompanijama koje su investirale po Srbiji. Da li su iskustva u kontaktu sa njima drugačija?

“U početku, u vreme kad sam prvi put konkurisala za posao u tim kompanijama još nisam razumela ono što ću kasnije naučiti, a to je da i u privatnom sektoru postoji veliki uticaj političke pripadnosti. Jeste, to su velike, strane kompanije, koje su došle ovde, napravili fabrike i sad će svako reći – Pa čekaj to su stranci, ako si kvalitetetan u svom poslu, zaposlićete te tamo. Međutim stvari malo drugačije izgledaju. Te firme dolaze zbog beneficija države. Jeftine radne snage. Država daje beneficije ali ostavlja i mogućnost da donekle kadruje u tim firmama tako da vi imate i u Kragujevcu velike, poznate svetske kompanije u kojima su HR-ovi žene lokalnih političara, imate spiskove za zapošljavanje koji idu od lokalnih političara ka tim kompanijama, imate lokalne političke moćnike na njihovim platnim spiskovima… Ta primopredaja, “dam ti, daš mi” funkcioniše jako dobro i u tom privatnom sektoru.”

Da li si probala da nađeš posao u nekoj državnoj firmi ili ovde, na lokalu, u  nekom javnom preduzeću? Već si radila u RTK?

“Probala sam, naravno da sam probala. Ja sam već radila kad su bili prvi višestranački  izbori, bavila sam se novinarstvom, sve te raznorazne vlasti preko svoje glave sam preturila kako su se već menjale. Iskreno da kažem ja i ne vidim neku baš veliku razliku između onih pre i ovih sad, pre svega, u odnosu prema medijima, u odnosu prema zaposlenima, u rangiranju kvaliteta. Uopšte ne želim da me shvate kao nekoga ko brani sadašnju situaciju, naprotiv. Sve ovo što se sada dešava i ono zbog čega se mi zgražavamo naravno da je već bilo pre. Sve što propada – propada sve više. Znači sad ne samo da moraš da imaš knjižicu nego moraš da budeš i dokazani član, moraš da budeš aktivan politički. Onda ne morate da imate fakultet, ne morate da imate nikakvo iskustvo, tu ne postoji nikakav kriterijum. Nije važno da li si stara, mlada, jesi li ili nisi obrazovana.  Opet, niko vam neće reći to je tako, nego nema trenutno mesta, zovi ovog, zovi onog, on je zadužen. A u stvari moraš da budeš radno angažovana na stranačkim aktivnostima neko vreme a ne samo da se učlaniš. Da budeš aktivna u kampanjama od vrate do vrata, da završavaš poslove, sve što ti stranka naloži. Ti imaš svog mesnog poverenika, tamo gde pripadaš u svojoj mesnoj zajednici i on će da te predloži i ukaže na tebe kad dodje vreme da se zaposliš. Lično poznajem neke ljude koji su odabrali taj put i mislim da je to vrlo mučan i neizvestan način. Ako vas i zaposle negde, vrlo često se ne zaposlite u struci nego najčešće na niže rangirano radno mesto. Poznajem ženu koja je završila fakultet, ali je tražila da joj se izda diploma Više škole zato što je zapošljavaju na radno mesto gde nije potrebna fakultetska diploma.”

Imaš veliko iskustvo u traženju posla. Možda bi mogla da otvoriš neki kurs za početnike u toj oblasti. Na Linkedinu oglasiš, nešto kao, kako najbrže i najlakše do posla.

“Kad ozbiljno tražiš posao, moraš  da imaš profil na Linkedinu jer je to mreža poslovnih ljudi celog sveta. Svakog dana tamo ulazim da bih videla šta se tu dešava ali to je za mene jedna tako lažna i preforsirana platforma gde vas masa nekog sveta koja sebe doživljava kao uspešne, moćne, bogate, radoholične, navodno hrabri da izdržite životnu trku koju trčite. Meni je to strašno, to mi je kao u onom stripu – ako hoćeš da pobediš ne smeš da izgubiš. Ima tu i onih koji se bave prodajom navodnih mudrosti i veština – kako da se zaposlite i radite posao koji volite i to za velike pare. Ta njihova iskustva, oni su rekli ne poslodavcu, presekli, naučiće i vas kako da to uradite. Ili druga krajnost, radi za džabe, dobićeš iskustvo, steći ćeš znanje, pare će doći kasnije. Ili  kako da ne izgoriš na poslu? Ti sindromi pregorevanja, to je tek posebna nauka.  Internet je šuma, ima svega, svakakvih gluposti. Sigurno ne bih  išla tim putem.”

Miroslav Miletić

 

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.