SLOBODA MEDIJA: RECITE NAM NEŠTO VIŠE O TOME

Cenzura.

Problem cenzure postoji oduvek! Nije važno da li je na vlasti, kralj, Tito, Milošević, Koštunica, Tadić… ili još gore neki lokalni političar. Cenzura ide ruku pod ruku sa „vlastodršcima“. I ona nije problem vlasti. Svaka vlast, svaki vladar, svaki predsednik opštine, voli cenzuru… To mu je u opisu radnog mesta – mada ovi moderni, savremeni, demokratski „vlastodršci“ to neće nikad priznati. Cenzura je problem novinarstva, bolje rečeno svakog novinara – imaš onoliko slobode koliko se izboriš, koliko smeš, koliko možeš, koliko si spreman da podneseš.

Sve ima svoju cenu. Sloboda govora, sloboda pisanja je najskuplja. Na žalost, većina novinara ne želi da plaća tu cenu. Većina novinara radi svoj posao kao da radi neki drugi, činovnički, neki posao u banci, na šalteru, kao portiti, konobari, taksisti… bilo koji posao.

Novinarstvo tj. posao novinara je „posvećena“ delatnost. Ili jesi ili nisi. Kod nas je neka „bevanda“ – ni vino ni voda. Malo izuzetaka samo potvrdjuje pravilo. Većina novinara su „glasnici“, „prenosnici“ tudjih stavova, ideja, uglavnom političkih, poslovnih, kulturnih ili sportskih „uskih krugova moći“. S jedne strane, oni se osećaju važnim jer sebe doživljavaju kao deo tog „kruga“ i kao „važan faktor“ u kreiranju stavova „pučanstva“ a, s druge strane, u ćošku za kafanskim stolom, ili u pred ogledalom ujutru, vrlo dobro znaju koliko su bezvredni i koliko njihov posao nema veze sa novinarstvom.

Danas se ne ide „do komiteta po mišljenje“, ali nije loše popričati sa nekim PR-om vladajuće ili opozicione stranke, nije loše uzeti neku „poverljivu dokumentaciji“ ali bez otkrivanja „brate ko ti je dao“, sasvim je „cool“ biti sa Predsednikom „na u(ti)sak“, i uopšte nije loše „biti u toku“. Nikad ne znaš odakle će i kako da dune.

 

porTraiTiarTrop by Trafial
https://www.facebook.com/tomasz.trafial/timeline

 

Prošao sam sve faze „borbe protiv cenzure“. Još dok sam radio u „omladinskoj štampi“, zvali su me (nas sve koji smo radili) po raznim komitetima na razgovore. Kad su nestali komiteti, kad su došli „naši“ i „njihovi“, zvali su me i jedni i drugi, kad sam pisao za one „s one strane Drine“, zvali su me – čak sam i upoznao čoveka koji je svake nedelje u DB-u imao zadatak da čita moje tekstove. Pretili su mi, napadali fizički, telefonom objašnjavali kako izgledaju kolica u kojima se vozi moja beba, nestajala mi (nam) je struja… svašta sam prošao. Ali, kad nisam imao gde da pišem, pa čak ni za tzv.“nezevisne“, pravio sam svoje novine, svoj fanzin, kad su me izbacili sa radija radio sam u kafiću. Ono što me je spaslo to je činjenica da nisu ništa mogli da mi uzmu. Bilo mi je svejedno, i danas je tako, da li će me neko cenzurisati ili neće, uvek sam nalazio i nalazim načina da kažem ili napišem šta mislim. A danas, kad „svako ko drži do sebe“ ima svoj blog, profil, status, šta li već i kako se zove, cenzuri se loše piše. Jer odavo ne važi pravilo za medije „sve što niste znali imate gde da pročitate/čujete/vidite“. Slogan dobrog medija danas je „Sve što ste znali ali niste imali gde da čujete/vidite/pročitate“.

U tom smislu slogan emisije „Iz glave“ je „Sve što ste želeli da kažete a niste imali gde da čujete!“

Autocenzura

Sa davadestipet bih rekao – ne. Sa četrdeset – ja, nikad! Sa pedeset mogu da kažem – ne znam! Sa šezdeset – nemam pojma

Da li bih se opet slikao „ko od majke rodjen“ za duplericu novina – pitao bih ćerke. Roditelje nisam (tada) pitao.

Da li imas nešto što nisam pomenuo u emisiji – ima. A nešto što nisam napisao pre dvadeset godina – nema!

Da li je „ono“ što nisam pomenuo važno – meni nije. Da li je važno za javnost – ne, to u svakom slučaju ne bih propustio da kažem.

Možda sam s godinama samo malo više naučio da poštujem tudju privatnost, do one linije dok ona nije važna svima nama. Možda sam s godinama postao oprezniji, pažljiviji, ali takvi su najgori. Nikad ne znaš šta ti spremaju. Nikad ne znaš kad će šta da kažu.

Autocenzura ne postoji – postoji granica dobrog ukusa, granica pristojnosti, granica privatnosti. Što si stariji to si gori, to si bezobzirniji, bezosećajniji – jer znaš! Poznaješ mehanizam.

Nikad nisam shvatio to, nikad nisam video tu liniju. Možda je u tome moj problem. Možda me se deca stide!? Ko će ga znati.

Imao bih još o ovome ali mislim da nije ni vreme ni mesto! Ovde mora doć’ (samo)cenzura!!!

Radio i(li) štampa

Ja sam na radiju kao riba u vodi. Mogu da radim ceo dan i noć, od non do stop. Treba mi pauza za uobičajene higijenske aktivnosti, kafu, hranu i malo sna. Ja lako radim svoj posao jer volim to što radim. To je poklon – da možeš da radiš ono što voliš i od toga (kako – tako) živiš. Uz to, kompletno kontrolišem proces proizvodnje programa. U tome vidim sličnosti sa svojom fazom „papirnog novinarstva“. Jer, i tada sam kontrolisao proces proizvodnje od pisanja preko preloma do štampe… naravno u novinama u kojima sam fizički mogao. Tamo gde nisam – vodio sam ljute bitke za svaki red, svaki naslov, podnaslov, svaku fotografiju.

Rad za novine je „crnački“ posao, novinarstvo je „rudarski“ posao, ako hoćeš da ga radiš kako treba. Neke reportaže koje sam pisao za zagrebački „Start“, beogradski „Nedeljni telegraf“, splitsku „Omladinsku Iskru“, su zaista nešto čime mogu da se pohvalim. Neke kolumne koje sam pisao s pravom imaju moje ime i prezime i fotografiju na vrhu strane. To su mukotrpno – slatko odradjeni poslovi. U znoju lica svoga! Sa osmehom na usnama. I takav posao, takav tempo umalo mi nije došao glave. Ko je jednom imao rok za predaju teksta zna o čemu pričam. „Dead line“ je to i bukvalno u nekim slučajevima.

U tom smislu radio je čista ’ladovina. Kad ne znaš šta ćeš udri muziku. To je ionako slušanije od priče.

Divim se ljudima koji pišu, novinarima – reporterima. To je bogom dano breme – teret koji ne može svako da nosi. Zato i imamo tako malo dobrih novinara.

Mediji – uticaji.

Svaki rad može da bude ozbiljan. Ako svoj posao radiš pošteno i sa punim kapacitetom. Za mene nema velikih i „lokalnih“ medija. Ima lokal – voz za Lapovo svaki dan. Postoje dobri i loši mediji. Dobri i loši novinari. Rad u tzv. „lokalnim“ medijima je u neku ruku mnogo teži nego u „velikim“, nacionalnim medijima.

Radite u sredini u kojoj živite, izveštavate o ljudima koje poznajete, neki put su to i vaše komšije, deca vam se poznaju, znate im roditelje… Težina izrečenog je veća u odnosu na nacionalni nivo.

No, to nije opravdanje za loš rad ovih medija. Lokalni mediji su prepuni partijski postavljenih kadrova, („vidi ovo naše dete mnogo voli da piše, mnogo voli televiziju, nek’ radi nešto kod vas“), nalaze se u očajnoj finansijskoj situaciji, na tržištu marketinga ne mogu da dodju do svog dela kolača od „velikih“ kuća, pa izlaz nalaze u neprestanom „traženju“ para od tzv. osnivača iliti lokalne vlasti. A ko ti daje pare taj te i kontroliše. Ne postoji nijedan urednik ili direktor lokalnog medija, mislim pre svega na televiziju, a da nije postavljen po nalogu, u toj sredini, vladajuće političke garniture, ili po dogovoru (raspodeli kvota) vladajućih garnitura. Mislim da je ovo drugo zbog rezultata izbora i same strukture vlasti preovladjujuće.

U takoj situaciji, kada su bez para, kada zavise od „osnivača“ naravno da su lokalni mediji pod uticajem vlasti. Sve i da hoće da budu nezavisni, čak i finansijski – jer dovoljno je okrenuti se lokalnom tržištu i pametnim nastupom pokupiti novac od reklama – oni to ne rade jer je to teži put. Na kraju krajeva, čim bi okrenuli ledja osnivaču neko drugi bi bio urednik ili direktor.

Ako im je za utehu nije to slučaj samo na lokalnom nivou. Mislite da direktor RTS-a, B 92, Prve, Pinka, ili bilo og drugog „nacionalnog“ madija nije u svakodnevnom kontaktu sa svojim izvorima, predstavnicima vlasti. Mislite li da oni koji pišu „protiv vlasti“ nisu u svakodnevnom kontaktu sa svojim izvorima…

Ne postoji nezavisno novinarstvo niti će ga ikad biti. Svi od nekog zavise. Svi su pod nečijim uticajem. Čak i oni koji sebe ponosno nazivaju „nezavisnim“ medijima. To su priče za malu decu. To je tužna i tragična slika novinarstva u Srbiji ali i u čitavom svetu. Da li će neka moćna svetska tv stanica napraviti prilog u kome će govoriti loše o svom „velikom“ klijentu. Ako je sponzor zaštićen zašto ne bi bila zaštićena vlast ili opozicija. Zašto ne bi bio zaštićen onaj koji daje novac! Zbog objektivnog i pravovremenog informisanja? Zbog istine?

Istina je negde drugde. Na ulici, recimo. U svačijem džepu, recimo. Zato recimo glasno i ponosno – mediji su nam ovisni. Treba ih lečiti.

#PodržiIzGlave – donirajte, ako ste u mogućnosti i ako mislite da naš rad to zaslužuje, svaka donacija je dobrodošla 

Napomena: U vreme dok je bila je student prve godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka Dunja Manojlović (ne znam gde je danas) je dobila zadatak da uradi svoj prvi intervju sa (nekim) novinarom. Ne znam što je mene baš našla ali eto, pozvala je, pitala, ja odgovarao. Razgovarali smo u jesen 2011. godine. Posle toliko godina nemam ništa da dodam. Zato i ponavljam, za današnji dan slobode medija, značajne delove razgovora.