Svako ima svoju koronu

Korona je u moj život i u emisije Iz glave i Kako ti kažeš ušla preko tvitera – preko prvih objava Bojana Radovića, čoveka koji sa svojom porodicom već dugo živi u Kini. Čitajući njegove tvitove prvi put sam shvatio koliko je cela stvar ozbiljna, velika i opasna.
I nisam nešto mnogo čekao. Pre nego što će sve to stići do Srbije Dragana i ja smo u našim emisijama pričali što se to dešava po Kini.
Posebno zanimljive bile su nam mere zaštite od virusa. Delovalo je na prvi pogled da tamo malo preteruju – maske, dezinfekcija prilikom svakog ulaska ili izlaska iz stana, držanje distance, zabrana kretanja… Delovalo je, ali sve to je za manje od mesec dana postao svakodnevni život u Srbiji.
Mislim da smo, od tada pa sve do zadnjih emisija, do kraja maja ove godine, u svakoj imali barem po nekoliko minuta posvećenih korona virusu i pandemiji.
Ko zna koliko smo emisija Iz glave a pogotovu Kako ti kažeš počinjali noseći maske i dezinfikujući ruke čime smo jasno stavljali do znanja ljudima, koji su sve to mogli i da gledaju u video strimu, koliki je značaj najosnovnijih mera zaštite od virusa.
Jer, da podesetim, isti taj virus u ovoj zemlji je proglašen na početku za “najsmešniji virus na svetu”, predsednik i lekari koji su stajali pored njega na prvim konferencijama za novinare su govorili da može da se “popije neka rakijica i stvar rešena” a jedan od njih je savetovao gradjane da slobodno idu na sajam mode u Milano.

Bilo je još tupiranja i glupiranja sve do trenutka dok broj zaraženih nije postao ogroman, dok ljudi nisu počeli da umiru, dok djavo nije odneo šalu… Ali tada, kad je predsednik počeo da uzdiše kao seljčka mlada, briše znoj sa čela, govori kako nećemo imati dovoljno bolnica a da će nam groblja biti pretrpana, a ne sada, godinu i po dana kasnije, kada mesečno u Srbiji od posledice korona virusa umire nekoliko hiljada ljudi, kada je društvo po pitanju virusa i vakcina duboko podeljeno, kad su počeli ne samo verbalni nego i fizički obračuni, već je bilo kasno.
Pričao sam i pisao tada da nemamo posla sa smešnim virusom nego sa virusom koji mnogo voli ljude, virusom koji ne bira, ne pravi razliku medju ljudima, virusom kome je apsolutno svejedno da li nosite masku ili ne, verujete li ili ne u mere zaštite, vakcinaciju, lekove, raznorazne masti, sa virusom kome je svaki čovek posebna priča.
Jer, svaki čovek ima svoju koronu.
Ja sam svoju koronu upoznao u septembru 2021. godine.
Došla je do mene samo nekoliko dana pošto sam dobio poziv za treću dozu vakcine.
Došla je do mene posle tri meseca boravka u bolnici, posle operacije tumora na grkljanu, šest nedelja upale pluća i apcesa i ko zna kojih još komplikacija i samo tri dana pošto sam bio negativan na pisiar testu.
Prilično je ironična moja korona, došla je kao kec na malu dvojku, kao neka vrsta djavolskog poklona. Priznaćete, najbolja prilika da pričaš ili pišeš o koroni, da budeš reporter sa “licinog mesta”, upravo je da se razboliš i završiš na “koronarnom” što se meni i bukvalno desilo jer je kovid odeljenje na kome sam proveo dve nedelje bilo na kardiologiji interne klinike.
Moja korona nije došla iznenada. Znao sam da dolazi. Osetiš je kao laganu letnju promaju. Polako je dolazila do sedmog sprata bolnice gde sam ležao, tamo gde nikako ne bi smelo da je bude. Nije žurila. Nije bila sama… imala je društvo, bilo je još korona.
Prva korona je otišla u susedni hodnik. Čuo sam da je jedan pacijent bio pozitivan, čuo sam savet da neko vreme ne idem do liftova dok se sve to ne dezinfikuje.
Druga je ušla u moj hodnik, dvadesetak metara od moje sobe. Tri pacijenta i dva zaposlena, odjednom, samo tako, bili su pozitivni. Opet sam čuo savet da ne izlazim iz sobe dok se hodnik ne dezinfikuje.
Treća korona ušla je u moju sobu. Treća je bila moja, treća nesreća. Nije bila sama… imala je društvo, bilo je još korona. Sa njom je stiglo još pet korona.
Bilo nas je devet u sobi. Subota popodne. Testirali su nas i svi su onda naglo zaćutali… Nije bilo uobičajene priče pod razno, smeha, nije bilo muzike, nikom nije bilo do večere. Tišina, svako zagledan u svoj mobilni ili svoje parče plafona.
Kasno uveče krenula je prozivka.
Većina je bila pozitivna. Šest od devet.
Kako je do toga došlo?
Kako je moguće da dobiješ koronu u bolnici – tamo gde se lečiš od drugih bolesti, gde se valjda pridržavaju svih mera zaštite, zar ne, pa gde će ako tu neće?
Zar se barem tu ne poštuju protokoli?
Valjda tu nose maske, rukavice, valjda su tu podovi, stolice, stolovi, posteljina, ćebad… čisti?
Nepotrebna i pogrešna pitanja. U svakom slučaju zakasnela.
Korona je, rekoh vam, bila svuda oko nas već dugo. Bilo je samo pitanje trenutka kad ćemo se sresti. Znao smo to. Nekako, ne znam da vam kažem kako, čudno pomiren sa vestima koje sam upravo čuo, zajedno sa ostalim pozitivnim pacijentima, spakovao sam se za prelazak na kovid odeljenje.
Kardiologija Interne klinike. Dugo nisam bio tu. Nekada davno kad je ovde ležala moja majka bila je, što kažu, za slikanje. Sada se ne zna ko je više propao. Ona ili ja. Blagi užas. U stvari, ako ćemo pošteno, pata karte – kakav pacijent takvo i odeljenje.
Ce tri, soba zadnja u hodniku, soba 114, zeleni izgrebani zidovi isprskani flekama krvi, hladna soba, sa prozorom koji se vrlo teško otvara ali jednim zamahom ruke, vrlo lako, zatvara, krevet uz prljav lavabo, prvi do vrata.
Malo dalje niz hodnik klozeti. Šolje bez dasaka. U stvari manje su klozeti a više golubarnici. Ko zna koliko se golubova ovde naselio. Mirno su sedeli, bilo im je lepo unutra, mada dešavalo se da neki zaluta pa počne da leti hodnikom.
Ipak, nas zaraženih, nas pozitivnih, više je nego golubova. Ima nas oko 120, koliko čujem. O nama u smeni brine dvoje ljudi. Više ih nema. Jednostavno nema ljudi i kraj priče. Kako uspevaju da svakome daju terapiju, posvete deo vremena, ne znaju ni oni sami. I nije problem u njima nego u organizaciji posla. I ne samo na ovom odeljenju nego u čitavom Kliničkom centru.
Onaj ko je, sa svim svojim saradnicima, odgovoran za organizaciju, ko je glavni krivac što se, recimo, jedan dan radi u tri a drugi dan u dve smene, onaj ko pušta pa vraća sa godišnjeg odmora, ko je odgovoran, na kraju krajeva, za sve loše što se ovde dešava, za bolničku bakteriju u mojim plućima, infekciju, za moju koronu, napredovao je – nije više direktor, sada je u Ministarstvu zdravlja.
On je otišao. Mi smo ostali u ovom rusvaju od medicinske ustanove. Nekima, kakav je i moj slučaj korone, kao da nije ništa. Drugi su na kiseoniku, sa maskama. Jedni leže, dremaju, primaju terapiju, drugi po ceo dan jauču… Svako ima svoju koronu, rekao sam vam već. Različiti smo.
Neki prežive. Drugi umru, sve telesne šupljine im napune hlorom i vatom, vežu noge i ruke, spakuju u belu pa posle u crnu kesu i na kraju završe u kombiju parkiranom ispod mog prozora.
Dve nedelje sam ležao tu. Bez ikakvih simptoma. Nisam imao temperaturu a merio sam je barem deset puta dnevno. Jeo sam nekako sve što mi je Dragana spremala. I slano i slatko. I dalje sam primao infuzije, i dalje su mi na svaka dva ili tri dana menjali braunile – vene su mi pucale, doktor koji mi je otfikario tumor dolazio je, rizikujući da dobije koronu, u pratnji sestre da me previja, i dalje sam bio pozitivan.
I bio bih pozitivan i posle tri i posle četiri nedelje. Bio bih pozitivan ceo život, sve dok bih ležao u toj sobi, sve dok bih bio okružen mojim virusom, mojom koronom, sve dok dok nismo odlučili da zamenim bolničku bakteriju kućnom, bolnički svežim vazduhom, sve dok jednog dana, 13. dana moje korone, 106. dana mog boravka u bolnici prvo nisam tvitnuo da idem kući a onda došao do izlaza, sačekao da mi donesu otpusnu listu, izašao napolje, zagrlio Draganu i počeo da plačem.
Tamo negde daleko u Kini, gde korona više gotovo i da nije bila problem, Bojan je video na tviteru moju objavu i kliknuo na srce.

Miroslav Miletić

Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: slučaj Kragujevac” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.