Svi mi koji od Srbije pravimo zgarište

Bio sam mlad i bezbrižan kad sam sa sedamnaest godina slušao prvi album Atomskog skloništa – Ne cvikaj generacijo. Nije tu bilo tada popularnog folk roka, samo čista rokačina, mlatilo se glavom dok je sa zvučnika treštalo – “Nećemo valjda biti mi ta nesretna generacija nad kojom ce se izvršiti velika posljednja racija.” Mlatilo se i nije me bolela glava. Jer pevali su – Što te panika hvata, neće biti trećeg svetskog rata.

Sada sam star i zabrinut i sa šezdeset i dve shvatam da je moja generacija možda nesretna, ali da nad njom sigurno neće biti poslednje racije. Očigledno je da to čeka neki sledeći naraštaj, možda baš moje dece. Kako god i ko god da bio, nadam se naće u svojim kletvama zaboraviti nemerljiv doprinos koji je moja generacija dala približavanju tom cilju – velikoj raciji, kraju svega i konačnom odgovoru na pitanje koje sam čuo na prvom albumu Atomskog skloništa – “I tko će tad na zgarištu reći – Počni, počni nanovo.”

O Skloništu, bolje rečeno skloništima, nešto kasnije. Za sad samo par informacija koje možda niste znali – u Republici Srbiji postoje 1.442 javna i blokovska skloništa, na teritoriji 48 opština. Postoji i „Javno preduzeće za skloništa“ sa sedištem u Beogradu i poslovnicama u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. Preduzeće ima 121 zaposlenog radnika.

Ali rekoh vam, o skloništima nešto kasnije. Ili preskočite par pasusa.

Prvo jedno „intimno pitanje“ – da li pamtite kad ste zadnji put bacili nešto kroz prozor, kad ste istresli preko terase stolnjak, promašili kontejner sa kesom punom smeća, bacili popijenu plastičnu flašicu vode tokom šetnje, kad ste zadnji put, recimo, bacili neugašenu cigaretu, pljunuli na ulici… toliko pitanja imam za vas i sebe da mi je prosto neugodno.

Nije prijatno kad čovek shvati koliko sam doprinosi stvaranju kolektivnog zgarišta, ugrožavanju sopstvene bezbednosti. Pogledajte oko sebe, pogledajte drugim očima, očima poslednje generacije.

Prolazim, recimo, svaki dan pored niskog rastinja sa koga u fronclama vise badnjaci od ko zna kog prošlog Božića. Iza njih pobacani lavor, garderoba, tabure, polica, fioke, plastične posude i flaše… I sve to na početku ekološki (zamišljeno) čiste zelene oaze.

U prolazima između zgrada ima dovoljno hrane za kućne ljubimce da uopšte ne morate da se trošite. Štedimo? Izgleda da je tako jer zašto bi inače bila tu kad se na par metara dalje nalaze kontejneri gde sve to, inače, treba odložiti. Neki put izgleda da je tu ostavljeno za svaki slučaj ako nam zatreba ponovo. Toliko stvari koje nam nisu potrebne u stanovima razbacane su oko zgrada gde živimo.

Ispod mog prozora i terase, prekrivene smećem i trulim lišćem, nalaze se stepenice koje vode u sklonište. Jedno od 1.442 javna i blokovska skloništa na teritoriji 48 opština, rekoh vam malopre. Kako li je unutra mogu samo da zamislim. Grešna mi duša, možda je sve po pravilima, “po peesu” što bi rekli stari kadrovi, možda je sređeno i spremno da nas primi kad naiđe sudnji dan.

Iskustvo mi, međutim, govori nešto drugo. U stvari, ne iskustvo nego račun za zajedničku potrošnju električne energije stanara jednog ulaza na Bubnju. Svojevremeno, iznenađene komšije su primetile da je naglo počela da raste zajednička potrošnja struje, iako se svetlo u ulazu redovno uključivalo samo uveče. Misteriju su vrlo brzo razrešili obilaskom zajedničkih prostorija – podruma i skloništa. Tamo su ih sačekale proizvodne mašine jednog od stanara, malog privrednika, koji je, eto, a što ne bi, iskoristio prazan prostor i tu premestio svoju proizvodnju.

Radile su, tako, mašine u tišini podzemlja i ko zna koliko bi još radile da komšije to nisu osetile po džepu. Inače, ovako, nisu imali baš nešto mnogo protiv. Bilo je i predloga da nastavi, ali da uredno plaća račun za potrošenu struju, ali se neko ipak dosetio čemu u stvari služi ta prostorija što se zove sklonište.

Sve ovo, naravno, nije sprečilo drugog komšiju da nekoliko meseci kasnije počne sa biznisom topljenja sveća, koje je sakupljao (krao) sa grobova. Posao je išao dobro i ko zna koliko bi dugo trajao da nesrećnik jednog dana umalo nije zapalio ne samo sklonište i podrum nego i celu zgradu.

Zato i kažem da je (ne)svesno i (ne)voljno stvaranje kolektivnog zgarišta svakodnevna aktivnost svih naših građana bez obzira na njihovu ekološku, stranačku, vanstranačku ili bilo koju drugu (dez)orijentaciju.

Mi smo ta generacija od koje treba cvikati.

I zaista, da li je čovek koji pred teve kamerama plače jer mu je poplava koja je pokrenula klizište i uništila kuću svestan da je baš on glavni krivac za nesreću koja ga je snašla – da mu nije kriva vlast, Bog, hiljadugodišnje poplave. Zašto mi nešto govori da on nikada sebi nije postavio pitanje da li može baš tu da gradi kuću i to bez dozvola, da li je sigurno, da li je pitao stručnjake… Jer lakše je rezonovati kao i većina – “Ma, ko će to sad da misli, gradim, kako drugi tako i ja. Kakve dozvole, kakve provere, neće mene to da zadesi. A ako se desi, praviću se blesav, pa ću da tražim od države da mi nadoknadi štetu.”

Tako svi rade, nije on jedini. Rade to i ostali čije su kuće načičkane uz potoke, rečice, ili, primera radi, na padinama pored jezera iz koga se čitav jedan grad od preko sto hiljada stanovnika snabdeva pijaćom vodom.

Ne bih voleo da neko shvati kako ovim aboliram ili da budem potpuno jasan smanjujem odgovornost vlasti za nesreće koje nas snalaze. Da li je recimo krizni štab, vanredni, izvanredni, akcidentni štab, kako god da se zvala ta grupa ljudi koja je odgovorna za našu bezbednost u vanrednim, izvanrednim, akcidentnim, kriznim situacijama, našao za shodno da možda pošalje svoje ljude da vide stanje korita vodotokova. Ide zima, biće snega, pa će lepo vreme, sneg će da se topi, kiša će da pada… Bilo bi lepo proveriti, eventualno očistiti, pripremiti se, valjda znaju onu – kakva vlast takvi i građani. I obrnuto.

Možda smo mi akcidentan narod, možda smo nešto Bogu i skrivili, ali sigurno je sledeće – pruga na kojoj su se prevrnule cisterne sa amonijakom jeste odgovornost vlasti. Sigurno je i ovo – šrafove ili pragove na pruzi nije skidala ona nadobudna ministarka, nego neko od nas. Što bi rekli – ne krade samo vlast, krade i narod.

Ko je, na kraju krajeva, simbol svega toga, dakle, ko je onaj čovek sa viralnog snimka koji dok se kompozicija vagona polako kreće, trčkarajući, odvrće ventil na cisterni i u kanister presipa neku tečnost – naftu ili benzin ili neku drugu tečnost koja već ima svoju cenu na crno.

Zaista, večna trilema je u pitanju. Ko više ugrožava našu bezbednost – vlast, stanovnici ruralnih ili gradskih sredina?

Da li su za nastajanje zgarišta, našeg nadgrobnog spomenika, više krivi oni koji bacaju šporete, frižidere, kade, vodokotliće, klozetske šolje, školjke automobile… i ko će ga znati šta već sve završava u koritama potoka, reka i rečica, a što jednom (uvek iznenada) pred našim uplašenim očima zapliva u bujicama poplava.

Da li su za naše zgarište više krivi oni koji đubretom pune kanalizaciju, pa do poplava dolazi i u brdovitim delovima grada.

Ili je odgvornost na strani vlasti – onih koji dozvoljavaju besomučnu izgradnju novih stambenih blokova, po sistemu, gde vidiš zgodnu livadu tu zgradu posadi.

Jedan je odgovor – odgovornost je podjednaka. Nema te kanalizacije koja može da primi svu bahatost, nemar, izlive naše sebičnosti.

Bio sam mlad i bezbrižan kad sam zajedno sa mlađim bratom na podu sobe glumio povređenog kome je majka, obučena u uniformu civilne zaštite, davala prvu pomoć. Bila je vešta u tome, otac, vojno lice, bio je ponosan na svoju suprugu, a bratu i meni je sve to, svi ti zavoji, flasteri, gas maske koje su nam stavljali na glave, bilo smešno.

Sada sam star i zabrinut, gledam kako pred mojim očima raste zgarišete i shvatam da ćemo podaviti sami sebe. Ovako ili onako, sigurno već nekako, ugušićemo se – da li će nam pluća napuniti voda, otrovni gas, vrelina vatre… svejedno je. Nema moje majke da mi pruži prvu pomoć, nema nikoga da nam pomogne. Jer, ne pomažemo sami sebi. Sad kad je vreme.

Miroslav Miletić

 

Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: Informacije pre svega” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.