Tata, zašto si ćutao

Jedno od pitanja koje me iznova muči zadnjih 30-ak godina je kako vaspitavati decu u ovakvim vremenima i ovakvom drustvu. Zadnjih 10-ak godina jos jednim pitanjem mučim sebe a to je kakve naraštaje “proizvodi” ovakav moralno posrnuli sistem vrednosti (studenti mi vracaju nadu) i konkretno, kako ljudi na vlasti i njihove sluge to rade, i da li su svesni svog činjenja.
Vaspitanje dece je za mene jedno od onih pitanja koja pogadjaju u samu srž ljudskosti unutar neljudskih sistema.
U zemlji u kojoj istina vise ne stanuje u javnom prostoru, postoji to pitanje koje vlast ne postavlja naglas: “šta cemo reći nasoj deci?”. Kako ćemo objasniti sta smo radili dok su se drugi borili za pravdu i dostojanstvo? Kako cemo ih pogledati u oči kad dodju godine u kojima pitanje “gde si bio kad je gorelo” ne bude samo retoričko?
Treba najpre shvatiti da ljudi u strukturama moći ne vide sebe kao negativce. “Radim za porodicu…svi bi tako radili na mom mestu…drzava mora da funkcionise…samo izvrsavam naredjenja…”
To je klasicna, u psihologiji dobro poznata disocijacija i moralna racionalizacija koja stiti od osećaja krivice-ali ne zauvek. Jer dok se odraslima moze vešto lagati, deci se laže tesko. Njihova pitanja su jednostavna i ubitačna:
“Mama, zašto moraš na skup SNS-a kad se uvek vratiš nervozna, umorna i neraspoložena?”
“Tata, jesi li znao da su pokrali izbore?”
“Gde si bio kad su hapsili studente?”
Deca ne znaju za tabloidne spinove. Njihove oči nemaju filter. I zato su opasna ogledala.
Mnogi koji danas ćute, botuju ili direktno učestvuju u sistemu znaju da ono sto rade nije ispravno. Ali oni veruju da time “obezbedjuju decu”: skole, stan, auto, posao…
Ali ono sto ne vide je da ta ista deca gledaju, slušaju, uče. I jednog dana ta ista deca mozda neće oprostiti. Mozda će, kao mnoga deca bivših režimlija u drugim zemljama, poželeti da operu porodično ime- ne tako sto ce ga prikriti već osuditi.
U takvim prilikama, porodične večere postaju neprijatne, a tišina dublja od bilo koje presude.
Deca nisu odgovorna za grehe roditelja. Ali roditelji nose odgovornost za ono sto u njih usade. Ako ih nauče da je poslušnost vaznija od istine, da se pravda meri partijskom knjizicom, da je ćutanje oblik opstanka- tada ostavljaju nasledje koje je teze od siromastva.
Nasledje kukavičluka kao normalnosti, laži i poltronstva kao vrline, neodgovornosti kao uspeha.
A to dete kada odraste ima samo dve opcije: ili da pobegne iz zemlje ili da se -stidi!
Posle svakog pada režima dolazi do moralne rekonstrukcije društva. Pitanja se postavljaju. Imena se pamte. Bice onih koji ce želeti da zaborave. Bice onih koji ce zeleti da prebace krivicu. I biće dece koja će pitati zasto su im roditelji ćutali dok je zemlja gorela i gušila se.
Ljudi koji danas služe lošem sistemu ne moraju to raditi zauvek. Mogu da stanu. Mogu da biraju istinu. Ako ne zbog sebe-onda zbog onih koji ih gledaju iz kuhinje dok pišu domaći.
Jer jednog dana ta deca neće tražiti samo džeparac. Tražiće istinu. I tad više neće biti važno sta ste imali i posedovali. Biće vazno- ko ste zapravo bili!
Svaka zemlja koja prolazi kroz duboku društvenu nepravdu, korupciju i autokratiju jednog dana će morati da pogleda u ogledalo. A u tom ogledalu nece biti samo političari. Biće i njihova deca. Unuci. Komšije. Mi svi.
Deca današnjih funkcionera, botova, tužioca koji ćute, policajaca koji tuku, novinara koji svesno šire laži-neće zauvek biti deca. Postaće ljudi sa sopstvenim stavovima. Možda jednog dana stanu na binu, ili pred kamere, i kažu: “Moj otac je bio deo toga. I ja neću ćutati više!”.
Tog dana biće jasno da je istina preživela. Uprkos svemu.
U zemlji u kojoj su nam rekli da ćutanje nije samo zlato, već i jedini način da se preživi, mozda je vreme da se zapitamo: sta ostaje posle ćutanja?
Sta ostaje kad se promeni vlast, kad padne sistem, kad ode režim? Ostaju deca. Ostajemo mi. I sećanja.
Jednog dana, kad se sve ovo bude pričalo u prošlom vremenu-a hoće, kao sto je uvek i bilo-neće se pamtiti ko je imao koliko kvadrata, nego ko je imao obraz. Nece se pamćenje meriti po funkcijama, vec po ćutanju u trenucima kad je bilo nužno govoriti.
I pitanje nije “sta ce vam deca reći?”, vec je pitanje ” sta vi imate da im kažete?”.
Da li ćete pričati kako niste imali izbora jer su “svi to radili”? Da ste “samo ćutali, ali ih niste tukli”?
Da li stvarno mislite da će to zvučati kao istina- onima koji su vas gledali dok ste okretali glavu i skrivali pogled?
Ili ćete reći: ” Prećutao sam. I kajem se. A ti to nemoj! Nikada..!”
To je snaga koju imaju samo oni koji su spremni da raskinu sa sramotom. Da priznaju slabost i time postanu jači.
Mozda neće promeniti prošlost. Ali mogu sačuvati budućnost.
Režimi padaju. Laži pucaju. Dosijei se otvaraju.
Porodice ostaju!
U tom krugu najvažnija rečenica mozda neće biti izgovorena pred kamerama, niti napisana na protestnom plakatu.
Mozda će to biti samo:
“Tata, zašto si ćutao?”
I neka nas sve bude sram onog dana kad na to ne budemo imali odgovor…
Marti

Ivan Grgić