Udruženje Egal: Sve se može kad se ruke slože

Kad sam prvi put otišao na fejzbuk stranu Udruženje za podršku osoba sa invaliditetom Egal iznenadio sam se jer, koliko god sa sam skrolovao, nisam naišao ama baš ni jedan jedini post koja bi me za trenutak naveo na pomisao da je u pitanju strana udruženje osoba sa invaliditetom. Naprotiv, uglavnom sadržaj koji te oraspoloži i izmami osmeh. Isto mi se desilo i kad sam sišao u realan svet i otišao u njihove prostorije, gore u Erdogliji, koje se nalaze u zgradu gde su se nekad izdavale lične karte.

Tu, u ulici Prvoslava Stojanovića, svako popodne je gužva. Život ovih ljudi, kao i život svih drugih osoba sa invaliditetom, teži je nego što inače jeste. Možda zbog toga ovde je veselo veselije, srećno srećnije a osmeh veći i srdačniji.

Udruženje je početkom jula obeležilo 22 godine postojanja. I bilo je baš veselo. Malo kasnije, krajem meseca, jedan od članova je slavio rođendan. Opet je mnogo nasmejanog sveta, igre i pevanja.

Uvek je dobro raspoloženje u ovom udruženju. I kad rade i kad se pripremaju za razne skupove na kojima učestvuju. O tome svedoči mnogo fotografija i ručnih radova koji su kao na nekoj izložbi poređani po zidivima udruženja.

“Ovo su sve radovi iz naših radionica. – priča Gorica dok me upoznaje sa radom udruženja. “Imamo kreativne, edukativne, likovne, defektološke radionice, tu su i sportske aktivnosti. Ipak radionicu veza i šivenja je  najvažnija. Ona nam je jako bitna jer pomoću nje obezbeđujemo značajan deo finansijskih sredstava. Naravno i od ostalih radionica, iz kreativnih, recimo, ali najznačajnija je  radionica veza i šivenja.”

Gorica mi potvrđuje da je velik broj radionica posledica činjenice da kao udruženje okupljaju širok spektar osoba sa invaliditetom.

“Mi okupljamo sve osobe sa invaliditetom, osobe svih kategorija. Od 7 do 77 godina što se kaže. Oni ovde prvenstveno dolaze zbog druženja. To im je jako bitno, ta socijalizacija. I onda zavisno od njihovih sposobnosti i interesovanja organizuju se i radionice. Svako se negde nađe. U jednom danu mi organizujemo više radionica. Neko je raspoložen za vez, neko za likovni rad, društvene igre ali svi ipak najviše vole internet klub.”

Nema tu neke velike nauke niti mudrosti. Ljudi su manje više isti. Bili mi sa ili bez invaliditeta, internet i računari su nam svakodnevna potreba. Tako je i u udruženju Egal. S tim što ovde ima jedna krupna začkoljica.

“Mi smo trenutno što se tiče računara u velikim problemima.” – kaže Gorica. “Računari su nam baš neophodni, jedan ili dva najmanje i zato to moram posebno da napomenem. Ova oprema je prilično zastarela. To su sve stari računari. Potrebni su nam novi, pre svega za rad udruženja. Naravno i za svakodnevne aktivnosti naših članova. Oni ovde putem društvenih mreža dolaze do raznih informacija i kontakata. Mnogi od njih su uskraćeni da na drugi način dođu do informacija koje ih zanimaju. Kao i svi drugi ljudi, kao svako od nas. Morate da znate da je deo njih ovde svakodnevno. Pored radionica koriste internet i računare, posećuju društvene mreže jer mnogi kod kuće nemaju  internet i neke adekvatan računar. Osim toga ovde ima i neko ko može da im pokaže i pomogne, da ih usmeri i olakša korišćenje računara i internet.”

Ovo ujedno potvrđuje dvostruku korist od rada udruženja. S jedne strane druženje članova a s druge strane prilično rasterećenje onih koji u porodici brinu o njima.

“Rad udruženja je u tom smislu vrlo značajan. Ovde je od 2 do 7 popodne svakodnevno, odnosno svakog radnog dana, ovaj prostor dostupan za sve osobe sa invaliditetom na nivou grada. Većina roditelja su stariji, prilično istrošeni i iscrpljeni ljudi. Zato im i znači ovaj prostor. Njihova deca, odnosno naši članovi, su bar taj period dana na sigurnom. Ima neko ko se brine, ima ko se stara o njima, a roditelji mogu malo da odmore.”

Sakodnevna gužva i velika posvećenost članova potvrđuje da rad ovog i sličnih udruženja mnogo zavisi od volontiranja. Ipak za normalno funkcionisanje, potreban je i novac.

“Praktično ovo udruženja radi zahvaljujući Skupštini grada. Mi možemo da funkcionišemo jer je grad naš glavni donator. Pored ovog prostora tu su i sve dažbine koje treba da se izmire. Ne samo za nas nego i za sva ostala udruženja. Kad se sve uzme u obzir to uopšte nije mala cifra. To je značajan novac za nas. Grad je u tome najbitniji a za ostalo se mi snalazimo.

Gorica kaže da deo sredstava dolazi i kroz projekte ali i od donacija.

“Mi smo do sada u ovoj godini imali dva izleta Jedan izlet nam je obezbedio naš donator Nikola Ristić. Nismo bili uslovljeni, mogli smo da idemo gde smo hteli a nije bio ograničen ni broj članova koji će ići. Išli smo Drvengrad, Zlatibor, obišli smo baš onako jednu dobru relaciju. Pored toga što je Nikola finansirao prevoz obezbedio je i ostale troškove. Recimo samo vožnja vozićem košta 1.200 dinara. A nas je bilo 59. Da pomenem samo taj primer. Jer roditelji nisu bili u situaciji da obezbede novac za sebe i dete. Tih 2.400 dinara je za mnoge velika suma. Ali Nikola, čija je majka inače radila u ovom udruženju, je pun razumevanja za nas.”

Dok priča o izletu Gorica mi pokazuje drugu prostoriju u kojoj se nalazi gomila plastičnih čepova. Priča kako deo sredstava dobijaju prodajom čepova.

“Naši sugrađani već čitav niz godina donose u naše prostorije čepove. Novcem od njihove prodaje mi nabavljamo sredstva za higijenu i druge osnovne potrebe. To  nam mnogo znači i ja hoću ovu priliku da iskoristim i da se zahvalim našim prijateljima. Uz čepove tu je i prihod koji ostvarujemo od rukotvorina, od veza i šivenja. I tu smo u u prethodnom periodu imali nekoliko donacija iz Kragujevca Knića i iz drugih gradova koji su nam pomogli upravo da imamo repromaterijal, da spremimo naše radove, našu robu, za različite manifestacije na kojima učestvujemo. Mada ljudi znaju ja bih ovom prilikom pozvala sve građane koji budu ovo čitali da se jave ako im treba to što mi radimo. Mi se trudimo da prvenstveno našim članovima pružimo osnovne potrebe ali razmišljamo i o poslu.”

Uz Milu Radovanović koja je zastupnik udruženja, Gorica je već četvrt veka radi sa osobama sa invaliditetom. Posle par susreta i razgovora sa njima shvatite da ovaj “posao” zaista ne može da radi svako. Potrebna je ogromna posvećenost da biste svakodnevno nekome bili podrška, oslonac, savet, uteha na kraju krajeva.

“Meni lično, a i Mili koja je inače majka devojke sa invaliditetom, rad sa našim članovima predstavlja i veliko unutrašnje zadovoljstvo. Ali za to su najzaslužniji baš naši članovi. Oni nam na neki način daju daju krila da se zajedno sa ostalim saradnicima i donatorima borimo za njih, da im obezbedimo sve što je potrebno za svakodnevni život.”

Ogromno iskustvo koje ima čini Goricu sagovornicom koja može na prilično relevantan način da govori o životu osoba sa invaliditetom i odnosu društva ka njima, nekad i sad. To iskustvo njenom razmišljanju daje poseban značaj.

“Kad sam počela da radim bio je sasvim drugačiji pristup naših građana i odnos prema osobama sa invaliditetom. To se mnogo promenilo. Ranije su osobe sa invaliditetom bile manje vidljive. Čak mogu da kažem i da su sami roditelji izbegavali kontakte svoje dece sa drugima. Sada možeš osobu sa invaliditetom da vidiš i na svadbama i na veseljima, u gradu, baštama kafića, u bioskopu, pozorištu… Mnogo je veća uključenost osoba sa invaliditetom u odnosu na pre 20 i više godina. Dosta toga se učinilo. To ne znači da je dovoljno. Mnogima nedostaje novac. To koči normalan život. U mnogim oblastima može drugačije da se radi. Svakoj osobi sa invaliditetom mora, recimo, da bude dostupna banja. To im poboljšava zdravlje. Treba im obezbediti bolju pomoć i negu, obezbediti im neka primanja jer nisu svi u prilici da zarade. Primera radi, Kragujevac i Nacionalna služba za zapošljavanje raspisali su javni pozivi za samozapošljavanje i javne radove za osobe sa invaliditetom i svako udruženje će najverovatnije da aplicira da bar njih dvoje – troje zaposli, koliko je to već dozvoljeno. Sve je to dobro. Ali s druge strane je kratkog daha. Mnogo toga još mora da se unapredi da bi donekle bili zadovoljni. To će biti dug proces. Ali tu smo mi, roditelji, ustanove, svi zajedno koji se borimo za bolji život osoba sa invaliditetom.”

 

Miroslav Miletić

Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.