Zašto me je stid da kažem da sam profesorka
Istorijat savremenog školstva predstavlja neprekidan niz reformi obrazovanja, koji se po pravilu svode na težnju da se izmeni čovekova svest, stavovi i vrednosti i da se vaspita čovek „nove formacije“. Gradi se sistem koji treba da omogući da učenik postane uspešan, da izgradi karijeru, da se prilagodi tržištu prestižnih profesija. U takvom sistemu nema mesta za opšte obrazovanje, pa samim tim i za duhovno – moralno vaspitanje.
Treba pitati roditelje: “Da li žele da svoju decu vide kao obrazovane samoljupce i nezahvalne egoiste? Možda žele da odgaje praktične racionaliste koji će se brinuti samo za ovozemaljski uspeh i karijeru? Žele li da vide svoju decu kao dostojne sinove otadžbine ili da vaspitavaju građanina neke druge države?”
Nama, koji smo prihvatili veliku moralnu odgovornost da se bavimo najplemenitijim pozivom, odavno je jasno da se borimo sa jednom novom ideološkom diktaturom u obrazovanju. Ako ne radimo svi po istim obrascima, svi po istom nalogu, nismo dobri nastavnici!
I pored toga što često dobijamo jedinice od naših savetnika, u ishodu zvanom „izvoz znanja u beli svet“, nikada nismo bili bolji!
Kakav paradoks!
Veliki srpski pesnik, Đura Jakšić, piše iz Sabante ministru prosvete: „Teško mi je gledati decu moju kako se prostoj lepinji kao poslastici raduju, ali neka ih, neka se uče odmalena trpeti, od mene se neće moći puženju naučiti, a samo onaj koji puzi može svoju decu kolačima nahraniti.“
Buntovni i nepomirljivi Đura je imao snage da ne puzi i onda kada je bio na ivici egzistencije, a mi se danas kolebamo da li da radimo pola sata ili na jedan dan obustavimo nastavu!?
Da li mi danas treba da dozvolimo da i sekund razmišljamo šta će nam reći direktori!? Oni biju svoje bitke sa silnom administracijom, procedurama, budućim mandatima…
Mi bijemo svoju!
Zar nije i njima stalo da deca iz njihovih porodica i okruženja budu zaštićena od zlostavljanja i ponižavanja!?
Drage kolege, naš status u društvu, mizerne plate, birokratizacija jednog od najlepših zanimanja, odvajanje od njegove suštine… sve to odavno liči na Beketov teatar apsurda! Toliko puta smo apelovali, tražili, govorili… Ukazivali smo da će doći do ovoga da neće više niko hteti u prosvetu sem onih koji nisu našli isplativiji posao!
Očigledno da ljude koji su na funkcijama sa kojih mogu da urade mnogo toga, ne zanima što se jedan od najvažnijih stubova države urušio. Jer da ih je zanimalo, ne bismo danas bili ovde.
Krajnje je vreme da se, kolege, pogledamo u oči, i jedni druge i sami sebe u ogledalu. Da nismo mi doprineli tome da smo postali najomraženiji u društvu?
Još uvek se sećam sa toplinom u srcu svog učitelja Pere, verovala sam da zna sve. Stojim ispred škole koju sam završila i u kojoj su mi dve divne profesorke, Zaga i Tanja, ulile ljubav prema književnosti. Upisala sam Filološki fakultet u Beogradu i bila sam ponosna što će u mom indeksu da stoje potpisi profesora Vladete Jankovića i profesora Mila Lompara.
Sada me je stid.
Stid i sram osećam kada čujem da taj fakultet upisuju učenici sa dvojkom ili trojkom iz srpskog.
Stid me je kada sedim na nekoj slavi da kažem čime se bavim, i strepim da me neko ne pita kolika mi je plata.
Sramota me je i žao mi je što su mnoge kolege odustale od prosvete, jer jednostavno nisu htele partijsku knjižicu, a mi nismo ništa učinili da ih zadržimo.
Sramota me je što meni kao nastavniku đaci ne veruju kao što sam ja verovala Peri, Zagi, Tanji, Vladeti i Milu.
Oni više veruju starletama. Ne veruju nam, dragi moji prosvetni radnici, jer nikada do kraja nismo izdržali u borbi za naše ciljeve.
Nismo im pokazali da obrazovanje podrazumeva i imanje OBRAZA! I HRABROSTI! Nastavnik ne vaspitava metodama i tehnikama, već svojom ličnošću, delima, a ne rečima. Naši nedostaci ponavljaju se kod naših učenika.
Čehovljev junak, doktor Astrov, kaže: „Oni koji budu živeli sto, dvesta godina posle nas, oni će nas prezirati što smo svoj život proživeli tako glupo i neukusno.”
Kolege, ako nešto sada ne učinimo, bićemo saučesnici u konačnom uništavanju prosvete. I nećemo se nimalo razlikovati od ovih, koji se prave gluvi i slepi, jer svojim nečinjenjem truju vodu u bunaru iz koga će piti budućnost ove zemlje.
Ja verujem da mi možemo da nađemo snage da ne ugađamo iskvarenom društvu koje promoviše novac, moć, oholost, raspuštenost.
Moramo da budemo oštriji nego do sada prema agresivnoj i vrlo perfidno promišljenoj nameri, da naša deca budu totalno oslobođena moralnih i kulturnuh zabrana.
U ovoj borbi, moramo biti beskompromisni.
I JEDINSTVENI.
Ako sada odustanemo, ako dozvolimo da nas po ko zna koji put uplaše time da će nam smanjiti plate, mislim da nismo zaslužili ni ove koje sada imamo.
Na kraju ću vas podsetiti na čuvene stihove Petra Petrovića Njegoša: „Nada nema pravo ni u koga, do u Boga i u svoje ruke.”
Marija Blagojević, profesorka srpskog jezika i književnosti
Prva tehnička škola, Kragujevac
