Iz arhive – Intervju, Arsen Dedić
Čim su me ugledali na vratima svog doma Gabi i Arsen su me, valjda zbog duže kose i brade stare četiri dana, prozvali rokerom. Arsenu se i NON koji je prelistavao dok smo čekali kaficu učinio nekako rokerskim. Kao i Šerbedžiji sat vremena kasnije pažnju mu privlači ekskluzivni intervju sa Butragenjom a kada mu ispričam koliko dolara inače košta intervju sa nekim od igrača Reala, Arsen kaže kako su to normalne stvari u svetu i da je on kad god je mogao svojim prijateljima, kantautorima iz inostranstva, naročito onima sa Istoka, izborio honorare za intervjue ili snimanja za radio i televiziju jer tako nešto tim ljudima znači.
Svestan je da ni on, niti bilo ko drugi iz profesije,nije u poziciji da naplaćuje razgovore ali dodaje da ima puno stvari koje radi a koje bi trebalo, obzirom na količinu posla, naplaćivati. Tu misli na hrpu rukopisa i kaseta koje svakodnevno dobija. „To vam je jedno neizmerje nedarovitih tipova koji kucaju na sva vrata. Krenu od Novkovića jer misle tamo je lova, hit produkcija a kad ne prođu kod njega idu kod Dujmića – točno znam tu putanju. Onda idu do Kalođere, Mihaljinca i kad ne prođu ovu prvu komercijalnu platformu krenu k meni, misle idu prema umjetnosti. A 99,9 procenata su beznadni slučajevi. I svi oni (diže značajno ruku – prim aut.) hoće svoje rukopise i kasete natrag. Pre petnaestak godina jedna mi je napravila svesavezni skandal tako da se čitav neboder u kome sam tada stanovao tresao. Njezine pjesme su bile kod mene a ja sam ih bacio, zaboga, kao nepismene. Ona je došla na vrata a ljudi su se pitali u kakvoj sam ja vezi s njom. Nikakvoj. Nemam veze. Tako uvidiš da je, osim što je nepismen, on i nepismeno opasan. Zato te rukopise moraš čuvati jer eto ti njega za mjesec dva dana.“
Onda odmahne rukom u stilu „ma to vam je vječna tema i takve se stvari stalno dešavaju“ ai zatim odloži NON na svoj radni sto. Pošto donese kaficu udobno se smesti u fotelju preko puta mene. Posle četiri dana puta, koncerata sa Borom Đorđevićem i solističkih u Titovom Užicu i Ivanjici, čini se da mu je u svom domu najbolje.
Kako je došlo do saradnje i koncerata sa Borom Đorđevićem?
Do saradnje je došlo malo čudno. Prvo smo u kombinaciji bili Balašević i ja, onda Balašević, Bora i ja, pa je i Bajaga bio u kombinaciji, dakle, postojale su različite varijante sve u nameri da se okupe autori iz različitih generacija. Što se kasnije dešavalo ne znam, uglavnom tu komunikacija sa Đoletom nije ostvarena, pa smo na koncu dogovorili da je najbolje da radimo Bora i ja sami.
Dva autora koja se razlikuju?
Tu zapravo nema puno razlike. Onaj ko zna šta sam ja inače radio, ko me ne poznaje samo po mom površinskom kopu, po mom lirskom izgledu, onaj ko je pročitao moje narodne pjesme, njemu je sve jasno. Dosta svojih pjesama sam odjenuo u taj kabaretski tip a to upravo i Bora čini. On to radi sve češće, osobito kad svoje pjesme čita ili objavljuje u Dugi. To je kabaretska manira, nešto što su već davno radili kabaretisti i satirični pjesnici, to su kubleti, strofe, nešto što je na rubu poezije. Zato sam ja svoje Narodne pjesme i nazvao – primenjene pjesme, primenjena poezija. One služe nekim svakodnevnim potrebama i prate najvažnije savremene trnutke.
Međutim to nije nikad bila vaša generalna linija.
Nije niti sam je i kada smatrao svojom generalnom linijom. Bora je to razvio kao svoju generalnu liniju a sve je propratio jednom dobrom, čvrstom svirkom dobrih momaka. Oni su jednu njegovu provincijenciju koja je mogla biti kabaretska i satirična stavili u dobru i tešku svaremenu opremu. On se našao u tom vremenu dok sam ja ostao vjeran nekom tradicionalnom izrazu i promenama unutar tog kruga. Bora je više ovovremenski a ja sam više onovremenski.
Međutim kad se bolje pogleda ono što sam radio i što je on radio spoj je apsolutan. Narodne pjesme, knjiga koja je napisana pre desetak godina kreće se točno u tim granicama. Svete krave, Nelagodnost u povodu dobijanja nagrade, Gadna pjesma, Meteori, Trubadur i knez – pjesma o pederima, dakle, svi smo mi polazili sa istih pozicija, od istih stvari ali je svako to artikulirao svojim rječnikom. Zato Talijani svoje izvođače na top listama dijele na rokere, tradicionalne pjevače I šta ti ja znam, kažu za sve njih – kantautor in genere. Sve je to jedna bratija, nastavljanje jedne linije. Zapravo je to govorenje pjesnika suvremenijim ili demoniranijim izrazom.
Prema tome, mislim da je koncert bio dobar iako je naoko bilo različitosti: on je bučnij i radikalniji kad čita svoju pjesmu. Ja se nisam libio radikalizma kad sam pisao svoje pjesme ali za taj radikalizam na sceni se teže odlučujem – jedino kad radim kabare programe. Sad sa Borom ja sam točno odmjeravao što raditi: pratiti njega u tome što je razvio više nego ja ili ne? Ja sam samo dao nagovještaj da sam i ja tako mislio i da tako mislim povremeno. Pustio sam njega i povukao crtu. Znam da bi publika bila razočarana jer oni su od Bore htjeli više onoga a od mene više ovoga. Tako da smo taj spoj nekako pronašli.
Ne čini li vam se da je muzička pratnja na tom koncertu (Mihaljinec, Božinović I Čutura) pružala više mogućnosti za zajedničku svirku?
Mi smo zajedno svirali malo na koncertu. Naravno, za tu stvar bi nam trebalo puno proba ali smo ipak uspjeli napravit neke stvari: zajedno smo izveli moju Takvim sjajem može sjati uz pratnju klavira i dve gitare onda smo se Mihaljinec i ja pridružili dok je Bora izvodio Lutku sa naslovne strane i kad je pjevao ovu baladu sa zadnje poče što mi se mnogo sviđa (Da to sam ja – prim.aut.). Bora i ja smo jučer razgovarali i mislim da ćemo čitav program ponoviti u još nekim gardovima.
To je materijalno zanemarljivo, toliko se da popiti u jednom danu za boljim šankovima ali bi bilo dobro da se ta kantautoska bratija okuplja kao što to čine u svijetu, da malo bugarimo mimo ovih komercijalnih i pseudorokerskih tokova. Dobro je da tako neki ljudi koji su usmjeni pjesnici zabugare malo zajedno jer to nam tako diže volju, stimulira nas i obnavlja onaj prvotni entuzijazam. To se na koncertu vidjelo i kod Bore i kod mene. Ja Boru cijenim i volim kao umjetnika i čovjeka i bio sam sretan što sa njim radim. A mislim da je i on bio sretan.
Za razliku od knjiga svoju diskografiju ste, sem ploča Homo Volans i Porodično stablo, potpuno isključili iz tog radikalnog izražavanja. Zašto?
Ja sam svoj imidž, svoju sliku kakva je da je, stvorio nekakvim neoromantičnim, pasalističkim izrazom tako da nisam mogao praviti nasilje nad tom slikom. Prethodnu sliku bih srušio sigurno a novu vjerovatno ne bih izgradio. Zapravo sam živo dvostruko življenje: življenje jednog neo romantika življenje jednog kabare cinika. Ovo drugo sam ostavljao kao svoju poluilegalu i kabare programe sam radio u malim prostorima.
Porodično stablo samtram pločom takvog opreeljenja. Tamo je i Vrijeme ironije, Balada o parkiranju, Vuk u jagnjećoj koži…
Ipak ta ploča nije naišla na razumevanje kakvo ste možda očekivali.
Točno, i to iz dva razloga. Prvi, to je bio nagli skok za mene kao što mi je tad govorio Dražen Vrdoljak jer je radikalizirao moj način izražavanja. To je zbunilo ljude od kojih sam ja očekivao da će im se svidjeti. I Dražen i Glavan su me tada, što je interesantno, voleli na stari način. Drugo, Bata koji je sve to divno uradio i zamislio nije bio tu pri finaliziranju ploče tako da sam sve ja radio – ploča nije bila privedena kraju. No, bez obzira na sve to, ovako autorski gledano to mi je najdraža ploča. I ova Provincija koja je vraćanje počecima, uspjela je. Ma, ljudi su sentimentalni i tu nema pomoći kad se neko tako navine.
Hoće li nešto od kabaretskog programa biti zabeleženo i na pločama?
Početkom jeseni ući ću u studio i mislim da će do kraja godine biti gotova nova ploča. Toliko sam toga kabaretskog napisao da moram arhivski makar da zabeležim sve to na jednoj ploči koja bi se zvala Kabare Arsen. U zadnje dve tri godine ja sam u gomilanju nekakvog novog materijala i to mora biti presudan material za mene. Hoću da se otkačim od nekih stvari. Takve sam pokušaje više puta napravio: 1973. godine na Homo Volans imao sam jednu stranu koja je bila u doticaju sa suvremenom, avangardnom i klasičnom muzikom i tada sam video da je ljudima teško tako nešto primiti. Sada treba naći put koji će me na izvestan način zadržati tamo gdje sam ali koja će me izvesti na nov put jer ja ga, kao osoba, u sebi imam. Prema tome sada treba rasčistiti sa publikom – da li je u stanju da ide dalje sa mnom ili ne. Da li je u stanju da prati to što bih ja apsolutno mogao.
Osim toga moram uspostavit nove relacije sa producentom. Ja sam u početku bio najbolje prodavani izvođač Jugotona, mislim dok se nisu pojavili veliki prodavači Dugme, Čolić, Neda… nakog toga zamro je diskografski interes za mene. Njima je bilo bitno – Arsen uvijek može svojih dvadesetak tridesetak hiljada prodati i na tome me ostave. Ja sam neki dan otišao u prodavnicu Jugotona – samo sam od jedne svoje ploče vido par primjeraka. Ni jedne druge ploče ili kasete iz bilo koje faze. Prodato i nije dalje obnavljano. Oni hoće da imaju Arsenovu ploču ali je onda puste tako da ide sama, pokrije troškove i gotova priča. Početkom sedamdesetih ja sam prodavao po pedeset hiljada ploča što znači da je sad potrebno malo više brige. Zato mi je rađe da mi kažu da im moja ploča ne treba nego da mi je uzmu i ugase projekat.
Jedan deo krivice je i vaš jer se vrlo teško odlučujete za koncerte a kamoli turneje.
To je točno. Ja sam u životu radio bezbroj stvari: muziku za filmove, televiziju, pozorište, za djecu i ja pogotovu od kad sam sa Gabi sam brisao turneje. U životu sam toliko toga napisao a pola od toga još nisam propjevao. To je s druge strane velika korist jer ja mogu koncertirati kad god hoću, danas jedno, sutra drugo, prekosutra kabare, onda samo A strane, pa onda B strane. Ali nikada, ali zaista nikada, nisam svoj novi projekat propratio turnejom. Nisam nikad snimio razgovor za onaj Jugoton ekspres, nikada nisam mao nalepnice, tako da sam dosta tu i ja kriv.
Hoću reći i ovo: često pišem džinglove za TV. Moje su reklame za Bebipapu, Bonko, onda ona sa vojnicima za Slatku tajnu… U ovom času, dok ovdje sedimo, ja moram do subote uradit šest džinglova a to nije zezanje. To se radi za firme kojima od rekalme zavisi prodaja i tako dalje. Ima tu čovjek dobro mozgati i pisati. Pravo da kažem to je, uvjetno, vrlo dobro plaćen posao. Ako napravim tih šest džinglova a vjerujem da hoću ja ću od njih zaraditi kao da sam bio na turneji petnaest dana. I što da radim? Bolje mi je sjedit ovdje, piti svoju brlju i kavu, radit i ovako malo razgovarat.
Mnogi se stide toga što rade reklame za televiziju i kriju to od svojih kolega ili publike.
Ma što se stide. Imam prijatelje koji mi kažu – Što piše za Nedu? A što ne za Nedu? Ja pišem pjesme, ona pjeva pjesme, lijepa je žena, svesavezno prihvaćena. Moj posao je posao songvrajtera. Ja nikad nisam upao u zamku da zavisim od jedne stvari, da strepim da li su sve karte prodate ili da mislim koliko mi je ploča prodato. Kada bih tako živio ne bih dugo izdržao. Povremeno tako napravim koncerte u “svojim gradovima”, vidim da tu sve funkcionira i ćao ragaci.
U zagrebačkim knjižarama slično kao i u prodavnicama ploča nema vaših knjiga. Jedino se može naći monografija Zagreb i ja se volimo tajno. Kako je nastala ta knjiga?
To je jedna lijepa monografija koja je nastala preko poznastva sa jednim mladim zagrebačkim fotografom koji je napravio puno dobrih fotografija Zagreba. Došli smo na ideju da okupimo sve odnosno gotovo sve moje pjesme koje su u vezi sa Zagrebom i da to objavimo. Dakle knjiga je nova kao objekt ali ne i po stihovima. To je sve stari materijal sem jedne potpuno nove pjesme.
U svojim knjigama, za razliku od ploča, napravili ste odmak od svog površinskog kopa, lirske slike o vama. Da li je i nova knjiga Zabavne pjesme nastavak toga?
Jeste, ja sam knjigom učinio taj pomak jer te čitalac lakše pročita nego što te slušalac sluša. To je, zapravo, drugi tip čovjeka: to je jedan čovjek koji ostaje sam, uzima knjigu i otvara se. S njom dijagolizira, ima odnos i vraća se na teže mjesto. Sve te moje knjige su se dobro prodavale. Brod u boci je od 1971. godine do danas prodat u sedamdeset hiljada primeraka i sad se sprema osmo izdanje.
Međutim ono što je meni najvažnije je to da je upravo u štampi nova knjiga koja se neće zvati Zabavne pjesme (tako je naime, trebalo da se zove – prim.aut.) već će se zvati, definitivno, Hotel Balkan i u njoj će biti pedseset do sada neobjavljenih pjesama. Samo će se jedan ciklus pjesama u okviru knjige zvati Zabavne pjesme. Likovno i grafički knjigu je napravio Kapor a izdat će je Znanje. Kad se budem vratio iz Amerike, sredinom četvrog mjeseca, knjiga bi se trebala pojaviti u prodaji. To mi je do sada, ovako, ne mogu reći najbolja ali svakako najznačajnija knjiga.
Da li u Ameriku idete turistički ili poslovno?
Pa, idem… turistički (značajno se obraća kasatofonu – prim.aut.), turistički za sada. Ništa ne mogu reći ali kad se budem vratio pričaću više.
U tom trenutku iz kuhinje se začuje Gabi: Arsene je l’ otišao roker?
Zajedno odlazimo do Gabi kojoj je očigledno potrebna pomoć oko hoblovanja jedne police koja ne može da stane na za to predviđeno mesto u tek kupljenom kredencu. Zaključujemo da bi Arsen pod hitno morao da počne sa pisanjem džinglova za Slovenijales.
Pre nego što izađem Arsen meni i Šerbedžiji, koji je u međuvremenu klisnuo sa snimanja Tadićeve Otmice, svečano, stojeći na sred sobe, odrecituje tek napisanu Baladu o Čorbi. Zatim mi na samim vratima uz jedno “Ajd’ zdravo rokeru” doda kako su mu svi ti rokeri ipak, nekako, ispod suknje. “Veliki tata” je zaista u pravu.
Miroslav Miletić
