KG FANTASTIC FOUR
Nemoguće je bilo odoleti iskušenju pa uz propratni tekst na fotografiju Miroslava Petrovića ne napisati “KG Fantasic four”. Jer, ako ste se nekad pitali kako izgleda fotografija koja “vredi hiljadu reči” onda je to ova fotografija. Naime, pisanje pa i čitanje zahteva vreme a fotografija deluje trenutno i ne poznaje jezičke barijere. Ljudi sa različitih strana sveta slično će razumeti ovu fotografiju. Slično, jer ona ostavlja prostor svakome od nas da, posmatrajući je, dodamo u nju sospstvena iskustva. U tom smislu, u smislu “hiljadu reči”, tekst uz fotografiju, tekst koji sledi, nije njeno objašnjenje nego samo hiljadu i prva priča oko istog prizora.
Dakle, radi dalje priče, treba dodati da je fotografija nastala 15. februara 2026. godine u Kragujevcu na skupu “Sretnimo se ponovo”. Na fotografiji se nalaze Marina Petrović Julich, Tatjana Grujić, Mirjana Jovanović i Dubravka Živković. One su članice Slobodnog univerziteta u Kragujevcu, “samoorganizovane grupe zaposlenih na Univerzitetu u Kragujevcu, oformljene u cilju podrške studentima u njihovojborbi za pravednije društvo”.
Pre nego što su podigle stisnute pesnice Marina, Tatjana, Mirjana i Dubravka su održale zajednički govor – govor u četiri glasa. I ta četiri glasa su njihova supermoć, zato su one u stvari fantastic four.
Kao što u People Have the Power, pesmi Peti Smit, ljudi mogu da sanjaju, ljudi imaju moć da vladaju i otmu svet od budala i kao što sve što sanjamo može biti ostvareno kroz naše jedinstvo, tako i Marina, Tatjana, Mirjana i Dubravka imaju moć, supermoć da kroz zajedništvo – kolektivnu snagu, kroz nadu i odgovornost, kroz, u četiri glasa, izgovorenu reč, menjaju svet. Ta supermoć, moć govora, glasno i nedvosmisleno jasno izgovorene reči, na ovim prostorima, u ovim vremenima, kraće rečeno – ovde i sad (a u stvari oduvek) je najveća moć.
I koliko god sloboda mišljenja i izražavanja za društvo bila korisna i blagotvorna ta moć, takva reč, reč političkog aktivizma onome ko je poseduje i javno izgovara vraća se kao reakcija budala – vlasti, uglavnom odgovor u obliku nasilja. Slobodnu reč treba sprečiti, slobodno izgovorena reč je za budale – vlast ono što Radomir Konstantinović u Filosofiji palanke naziva nepoželjnim “pre svega zato što je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla”.
Zanimljivo je da ta super moć, barem u slučaju nasilja, briše rodnu raznolikost. Ovde su žene a posebno aktivistkinje (KG Fantastic four to jesu), i u “redovnim okolnostima”, u vremenu van protesta, daleko ugroženije od muškaraca. To je zato što je govor mržnje prema njima često lepo upakovan, vešto sakriven i zamagljen jer je u javnom prostoru uvredljiv narativ gotovo pa normalizovan. Međutim, u proteklih godinu i nešto dana koliko traju protesti ta razlika je izbrisana.
Nasilje koje sprovodi vlast, bilo ono verbalno kroz režimske medije, rad botova na društvenim mrežama ili kroz akcije batinaških grupa i policijskih snage, dakle to nasilje ne zna za rodnu raznolikost. Nema muškaraca, nema žena, postoje samo protivnici, neistomišljenici, protivnici, domaći izdajnici i strani plaćenici – skraćeno ustaše. Kakvo neočekivano jedinstvo, kakav ironičan rezultat nasilja, prava evropska oda radosti – svi će ljudi isti biti.
Osim nasilja još nešto spaja ljude u Srbiji, imali oni supermoć ili ne, bili oni na protestu ili ne, bili za ili protiv vlasti a to je parola pod kojom je u Kragujevcu održan skup “Sretnimo se ponovo”. Parola “Između Ustava i protesta” u stvari je duboko tačna i ima jaku simboliku kad je u pitanju trenutna politička kriza u kojoj živimo.
Studentski protesti su još jednom podsetili građane Srbije da se zaista nalaze između Ustava i protesta, u raskoraku između zakonskih okvira i ulice. U Srbiji kakva je danas, a danas traje mnogo dugo, duže od vremena kad je pala nadstrešnica u Novom Sadu, protest protiv korupcije i nepravde je odgovor, protest postaje i ostaje prostora za delovanje onda kada Ustav postane ono što kažu – mrtvo slovo na papiru.
Studentski protesti su podsetili građane da su nosioci suvereniteta, da su ustavobranitelji. Poruka je da će se građani povući sa ulica tek kada se vlast vrati u okvire Ustava. Da ponovim – kad se vlast a ne država vrati u okvire Ustava. Jer građani menjaju vlast a ne državu.
Ujedno Marina, Tatjana, Mirjana i Dubravka su ono što se naziva nova lica ili novi glasovi. U društvu koje doživljava smenu generacija jer se mlađi ne prepoznaju u politikama i liderima iz prošlih decenija a stariji im ne veruju jer smatraju da su istrošeni, da su postali deo sistema koji više ne rešava probleme, u društvu u kome veliki broj građana svakodnevno na ulicama očajnički vapi za drugačijim pristupom rešavanju starih problema njih četiri su potpuno prihvatljiv odgovor.
I ne samo njih četiri. Marina, Tatjana, Mirjana i Dubravka nisu jedine. Ima ih još.
U nastavku pročitajte ono što su govorile na skupu Sretnimo se ponovo u Kragujevcu 15. februara 2026. godine.
Dubravka Živković:
Godinu dana preispitujemo povezanost problema u društvu i rada i nerada institucija u zemlji. Ako se pogledamo u oči, znamo da je to davno trebalo da se desi.
Na Univerzitetima ovo preispitivanje je ogolilo našu neslobodu i slabost.
A šta je problem sa institucijom Univerziteta? Ili institucijama uopšte?
U uzurpiranim institucijama u prvi plan stali su pojedinci. Čitave ustanove sa stotinama zaposlenih svedene su na jedno ime – ime onoga ko ih trenutno vodi, ko im se stavio na čelo. A sa druge strane, bolonjska deklaracija kaže da univerzitetski naučni i nastavni rad moraju biti moralno i intelektualno nezavisni od svih političkih autoriteta i ekonomske moći! Kako izaći iz ovog začaranog kruga?
Mirjana Jovanović:
Možda vizije renomiranih svetskih univerziteta mogu da nam osvetle put. U svojim sloganima oni pozivaju na: iskrenost, čestitost i poštovanje. Veličaju plemenitost duha, neograničenost znanja. Ističu hrabrost, slobodu.
Nema slogana koji kaže: Prodaj ili kupi diplomu; Nema saveta: Varaj, izdaj, budi osion. Niko ne kaže budi odan rukovodstvu. Niko ne promoviše lenjost duha, uskogrudost, zatvorenost, isključivost. Svi pozivajuna odanost društvu, sebi i vrednostima.
Obrazovanje nije jedina svrha univerziteta. Tu je i potraga za istinom, izgradnja demokratskog društva i obrazovanje kritičkih mislilaca. A ne izgradnja autoritarnog sistema i stvaranje nekritičkih poslušnika. Stoga su sudbina društva i opšte dobro neraskidivo povezani sa sudbinom univerziteta. Svetski univerziteti tu vezu vide kao svetlost kojom se traži istina.
Tatjana Grujić:
Stoga u svojim sloganima kažu: Neka bude svetlost; Nek blistaju istina i znanje; Da rastem i blistam do zvezda; Raspirimo plamen istine.
Takođe tvrde da: Istina oslobađa; Istina pobeđuje; Istina nas vodi;
Nigde istina nije tajna. Niko ne promoviše istinu kao trgovinu informacijama. Niko ne opisuje slobodu kao prostor mraka i obmane, prostor tajnih dogovora i prećutanih pitanja. Nigde put obrazovanja ne vodi stranputicom u mračni ponor relativnih istina, on nije put ućutkivanja i gašenja unutrašnje vatre!
Univerzitet mora biti moralno i intelektualno nezavisan od političkog i finansijskog uticaja! Država ima samo dva zadatka u vezi sa univerzitetima – da zaštiti njihovu autonomiju i da zapošljava (najbolje) profesore i istraživače!
Marina Petrović Julich:
A svedočimo suprotnom. Svedočimo osveti i odmazdi. Svedočimo gaženju i poništavanju akademske slobode.
U okolnostima ovakve represije obaveza je institucija visokog obrazovanja ne samo da budu kritične prema rušenju ljudskih prava u okviru naše zajednice i čitavog društva već da se u uslovima koji su nam nametnuti aktivno angažujemo u borbi za slobodu demokratiju i pravdu.
U ovoj borbi je ključna solidarnost. Solidarno stojimo uz studente i nastavnike, uz građane, radnike i seljake, uz diskriminisane manjine, uz pretučene, vezane i okovane, progonjene i prokazane, uz svako seme dobra koje niče među nama.
U prethodnim mesecima smo lekcije o slobodi učili od onih koje učimo, odlučni smo u nameri da ih pratimo na putu ka istini i pravdi i nastavimo da ih sopstvenim primerom vodimo u svet neustrašivosti i znanja, u svet vrline i plemenitosti.
U ime svih slobodarski orijentisanih građana, hvala vam, studenti, što ste u ovaj svet krenuli pre nas, a nas sačekali da taj put nastavimo zajedno.
Miroslav Miletić
