KRAF – Mi ćemo se vratiti

Posle 16 godina postojanja, KRAF neće biti finansiran iz budžeta grada Kragujevca, kao jedan od projekata, programa i manifestacija u kulturi koje sredstva dobijaju na javnom konkursu. Pre nego što objasnim šta je pozadina ove, najblaže rečeno, neočekivane informacije, da one koji znaju podsetim, a one koje su čudni gospodnji linkovi doveli do ovih redova, informišem o tome šta se krije iza skraćenice KRAF.

KRAF je Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma. Reč je o manifestaciji koja je zahvaljujući, pre svega, energiji i tvrdoglavom entuzijazmu njenog tvorca, dr Vladimira Paunovića, ujedno i osnivača udruženja građana Millennium koje organizuje KRAf, i njegovih saradnika, postala prepoznatljiv deo kulturne ponude, ne samo Kragujevca i Srbije, nego i šireg regiona. Predstavljajući domaćoj publici do tada „neuobičajene filmske sadržaje“, KRAF je poput nekog ledolomca postavio potpuno nove standarde i uticao na stvaranje jedne sasvim nove generacije konzumenata kulture.

Pa kako se onda desilo da manifestacija takvog domaćeg i međunarodnog kalibra ne učestvuje na ovogodišnjem gradskom konkursu? Kako to da „veteran“ projektnog finansiranja odjednom mora da pređe u vode tzv. kreativne industrije?

Vladimir Paunović kaže da im je odluka da ne učestvuju na konkursu praktično nametnuta od strane gradske uprave koja je imala primedbe na izveštaj o realizaciji programa i utrošku sredstava iz prethodnog projekta. Šta se u stvari desilo?

kraf

“Prilikom redovnog podnošenja izveštaja, kako i radimo svih ovih godina, o tome kako je realizovan program i kako su utrošena sredstva, dobili smo obaveštenje od uprave da moramo da vratimo oko 80.000 dinara (od ukupno 200.000 koliko nam je odobreno na prošlogodišnjem konkurusu) i da je to uslov da ponovo apliciramo za sredstva”, objašnjava Paunović.

“Zamerka se odnosila na način na koji su isplaćena sredstava za putne troškove i smeštaj gostiju, jer smo ih platili sa poslovnog, a ne sa budžetskog računa (reč je o računu kod Uprave za trezor na koji se korisnicima uplaćuju budžetska sredstva – prim.aut). Na budžetski račun, inače, samo državni organi mogu uplatiti donaciju, koju morate trošiti tačno po specifikaciji koju ste naveli u projektu.”

Kao što niko od nas ne može da predvidi tačno u dinar koliko će ga koštati neko putovanje i kakvi se sve neočekivani troškovi mogu pojaviti, tako je i u ovom slučaju, pri planiranju putnih troškova za goste festivala. Što bi se reklo, ti troškovi su “varijabilna kategorija”.

Paunović pojašnjava zašto: ”Gost vam može otkazati par dana pred program, kao što se može javiti sa izuzetnim programom mesec dana pred manifestaciju. Vi to teško možete predvideti 8 do 10 meseci ranije, odnosno u trenutku kada aplicirate. Nama su se, na primer, par meseci pred KRAF javili gosti iz Slovenije, mladi filmski autori koji su radili film o izvozu automobila Yugo Amerika, jer su želeli da imaju nacionalnu premijeru ovde. Da li je trebalo da ih odbijemo? Ili je možda, da bi sve bilo u skladu sa pravilima trošenja sredstava sa budžetskog računa, gostima iz Slovenije koji nisu tražili nikakav honorar, trebalo da kažemo da ponesu sendviče sa kranjskom i natoče gorivo u kanistere na srpskim pumpama, a da do njih stignu hibridnim automobilom?”

Prošle godine, povodom jubilarnog, petnaestog KRAF-a, Paunović kaže da su promovisali preko 20 gostiju, 50 filmova i desetak debata, uz preko 30 nacionalnih i lokalnih medijskih izveštaja, u čak sedam dana besplatnog programa – kulturno nasleđe grada, od prvog “zabranjenog” filma snimanog u Kragujevcu – “O.D.S. – Ovde dolazi svako”, Koncerta za mir, Kongresa kulturne akcije, filma o automobilu Yugo Amerika… Posebnu pažnju izazvala je antiratna priča o tuzlanskom efendiji koji je na Božić 1942. godine spasao od pokolja veliki broj Srba, Roma i Jevreja.”

Kao i za slične programe, projektno finansiranje je zapravo osnova budžeta KRAF-a, jer je reč o neprofitnom festivalu, za koji se ne naplaćuje ulaz, odnosno nema prihoda od prodaje karata, kotizacije za filmove ili od sponzora programa. Jednostavno, troškovi se finansiraju iz javnih prihoda, najčešće nacionalnih i gradskih, putem redovnih konkursa u okviru savremenog stvaralaštva u kulturi.

Nije toliko komplikovano koliko se čini na prvi pogled, objašnjava Paunović: “Napiše se projekat sa predstavljenim konceptom, potrebama, ciljevima i aktivnostima, odnosno programom i planira se budžet (npr. putni troškovi, troškovi nabavke filmova, boravka gostiju, tehnike, angažmana stručnih lica…). Ukoliko komisija odobri projekat, aktivnosti se realizuju po planiranim stavkama i na isti način pravdaju donatoru”.

Sa izvesnom dozom rezignacije Paunović zaključuje: “Suviše rigidni protokoli se u srpskom projektnom finansiranju uglavnom koriste za civilni sektor i medije, na konkursima preko kojih vlast distribuira novac građana. Sa tom praksom bi svakako trebalo prekinuti i raditi na uspostavljanju partnerskog odnosa. Mi ove godine nismo imali pravo da učestvujemo na gradskom konkursu, ali će se festival svakako održati, na neki način.”

U snimku razgovora, koji možete pogledati na YouTube kanalu, Paunović govori i o temama koje nisu direktno vezane za finansiranje, već na nastanak KRAF-a, ali i na budućnost tog festivala, pitanje decentralizacije kulturnih manifestacija. Prenosimo neke od zanimljivih izvoda iz razgovora.

  • Kad je u Kragujevcu osnovan prvi festival antiratnog filma?

“Krajem šezdesetih godina, u Kragujevcu, u okviru snimanja prvog igranog filma u gradu – „Krvave bajke“ Slobodana Torija Jankovića, otvorila se šira debata ili je bolje reći – kampanja javnog zagovaranja da grad dobije festival antiratnog filma. Prisutni, najviši republički partijsko-kulturni vrh, uz lokalne lobiste (pored Torija, tu je bio i Mija Aleksić, glumac, lokalni kulturni radnici, ali i jedan od poslednjih preživelih sa streljanja u Šumaricama), prihvatio je inicijativu uz jednu, nadasve stručnu opasku – da li će ovako uzak koncept imati publike? To se i pokazalo tačnim nekoliko godina kasnije, kada je održana u nekoj vrsti „pilot projekta“ – Revija antiratnog filma u kino sali Spomen muzeja „21. oktobar“. Odličan program i gosti, ali jako slabo interesovanje gledalaca. Možda i očekivano, s obzirom na kulturne potrebe i navike, jer je teško bilo parirati američkim kaubojcima i “ljubićima”, a i ljudima je bilo preko glave rata.”

  • Kako je nastala ideja o festivalu KRAF?

“Ja sam u okviru rada NVO “MillenniuM”, koji se i kreće od demokratizacije i ljudskih prava do angažovane kulture, promovisao upravo filmsku umetnost kao odličnu “alatku” zagovaranja vrednosti normalnog sveta. Prvo smo krenuli sa raznim filmskim revijama, još početkom 2000-tih, od danskog filma (premijera kultnog ostvarenja “U Kini jedu pse”) preko “Low-fi” filmova B92. Prilikom jednog poslovnog putovanja u Prag, upoznao sam Amerikanca koji je radio za češku organizaciju “People in need” i koji je započinjao festival filmova o ljudskim pravima, kasnije kultni “One World”. Ponudio je saradnju, ali smo potom, vremenom izgubili kontakt. Primetio sam da su, naravno u Beogradu, organizovana gostovanja istog, ali mi smo nastavili našim putem.”

  • Kakva su iskustva sa problemom decentralizacije kulturnih programa?

“Negde, 2005. godine, pozvali su nas iz “Slobodne zone” da im budemo lokalni partneri u gostovanju njihovog festivala. Uspešno smo im pomogli zbog ljubavi prema filmu i sledeće godine, sve dok se nije pokazala bazična karakteristika bahatosti, uz jako primitivni monopolizam. To sam prepoznao u jednoj rečenici sa sastanka svih lokalnih organizatora, kada je izvesna Živkovićka, tadašnje čedo pomenute manifestacije, rekla: “Od sledeće godine radimo samo Beograd, Novi Sad i Niš (po naglasku sam procenio da je bila “rođena” Beograđanka iz Niša, prim.aut.)”. Ta rečenica je bila presudna zbog više stvari – rekao sam im da će “MillenniuM” sledeće godine organizovati autentični festival, a da oni mogu da gostuju u “ča-ča-ča naseljima (Ovča, Borča i Krnjača)” sa svojim programom. Istovremeno sam i shvatio da je suština festivala zapravo originalni koncept, a ne  plagiranje inostranih modela i jurnjava za budžetskim novcem kako bi se nabavio “film više” ili atraktivniji gost ili razmena programa sa centrima.

To su “Otimači izgubljenih (lokalnih) kovčega (čitaj: budžeta)” i KRAF nije imao mnogo šansi pored promocije Kragujevca preko serija “seljačke majke” i nove vrste bahatosti- trenda politike, života, kulture i ljudi emaniranog kroz kvazi-neoliberalizam i kreativno – mufljuskim industrijama u kopulaciji sa burazersko – partijskim “menadžmentom”, koji se nastavio, jer svako vreme ima svoje festivale.

Zapali smo u finansijske probleme, ali je Karma ovoga puta poslala podršku novih ljudi, Ministarstva kulture i grada Kragujevca i nadasve – selektora Milana Nikodijevića, koji je sa novom direktorkom “MIllenniuM”-a i PR-om KRAF-a Marijom Ilić i filmskim entuzijastima poput Dejana Dabića i Hadži Zorana Đorđevića, napravio novi koncept- takmičarski film budućih nosioca regionalne kinematografije, studenata filmskih akademija. KRAF je pored “antiratnog” i “angažovanog” postao i “akademski”. Diplomirali smo u paklenoj školi srpske kulturne politike i menadžmenta.”

  • Da li je istina da je festival KRAF u stvari nastao u saradnji sa lokalnom samoupravom?

“Tačno je da smo imali poziv lokalne samouprave grada Kragujevca da “MillenniuM” organizuje festival antiratnog filma. Rekao sam da je to usko gledište i da je antiratni, film o ljudskim pravim, socijalni… zapravo jednom rečju – angažovani film. Onda smo 2007. napravili KRAF sa stotinak hiljada dinara od projektnog finansiranja, 40 premijernih filmova i na tri lokacije. Imali smo u gostima Žilnika i njegove junake, glumačko-rediteljsku premijeru “Šišanja” Stevana Filipovića i “Kako su me ukrali Nemci” Miše Radivojevića, ali i filmsku premijeru “Ostrva” Pavela Lungina (nekoliko meseci pre FEST-a). Imali smo krcate prostore, od dve do deset nacionalnih premijera po festivalu, sjajnu medijsku praćenost i najzad uvažavanje publike i stručne javnosti.”

  • Kakva je budućnost KRAF-a?

“KRAF bi sigurno trebalo da ostane kao neka vrsta kulturno-manifestacionog nasleđa grada Kragujevca, jer je kao manifestacija sa oznakom grada u imenu već prepoznatljiv i mnogo šire od lokalne sredine. I da ga i sutra rade neki novi entuzijasti. Uspeli smo da napunimo šesnaest godina. Malo za ljudski, mnogo za život neprofitne filmske manifestacije, koja se organizuje van Beograda. I ne predajemo se. Nastavljamo dalje uz našu parolu – SMRT FAŠIZMU, SLOBODAN ULAZ NARODU!”

Miroslav Miletić

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Medijsko sklonište Kragujevac – Lokalni mediji u službi zajednice” koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

Pokaži više

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back to top button
Close