NIJE TO NIKAD BIO JEDAN ČOVEK
Nije to “jedan čovek”, niti je ikad bio samo “jedan čovek”.
To je ko zna koliko hiljada koristoljubljivih prodanih i kupljenih duša, napredna metastaza koja se, u prvom snažnom naletu pre desetak godina a u kasnijim nešto laganijim tempu, proširila za vrlo kratko vreme stvarajući ogroman broj “zaraženih” koje podržavaju “jednog čoveka”. Ta prava armija, na prvi pogled bezuslovno odanih “prvom čoveku” je u stvari verna taman onoliko koliko je potrebno da se njihov status Sigurnih Guzica Srbije ne promeni.
Jer sigurnost je stečena velikom mukom, teškim žrtvama. Neki su plaćali i po par hiljada evra za posao, samo da budu tu gde jesu i dan danas. A neki su i plaćali i jeli govna. I još su, nasmejani i radosni, punih usta vikali kako ništa ukusnije nisu probali… da su znali ranije, eh.
Nije to “jedan čovek”, da ponovim. Niti je ikad bio. To je najveća neformalna politička grupa u Srbiji – Sigurne Guzice Srbije. Skraćeno SGS, ova grupa uz najmanji zajenički imenitelj – koristoljublje – i programski slogan Pa, šta ima veze, okuplja sve idejno jedinstvene bez obzira na kom delu političkog spektra se nalazili. Može i vlast, može i opozicija, može i NGO sektor samo ako imamo koristi i dok imamo koristi. Ali mora i “jedan čovek”. Bez njega nema to što ima dok ima.
Zato takvima ne pada na pamet da menjaju – izgube – ono što su stekli. Zato će svim raspoloživim sredstvima u skladu sa pozicijom na političkoj sceni braniti svoju sigurnu guzici. I guzicu onog do sebe. I ne samo to. Oni će, na kraju, ako bude zatrebalo – a čini se sudeći po poslednjim dešavanjima da smo sve bliži tom nesrećnom ishodu – braniti to što se nikako ne može odbraniti pribegavajući upotrebi svih oblika nasilja sve zaklinjući se da brane “jednog čoveka”.
Nema tu politike, nema ideologije, nije je nikad bilo a, pošteno, ovde je odavno nije ni bilo. Još od devedesetih godina. Sigurne Guzice bi rekle da budale danas samo veruju u političku ideju, da samo lud čovek može da žrtvuje sebe zarad ideologije. Da izgubi život? Ma, ‘ajde molim vas, gde je tu zarada. O.K. možeš i mrtav da zarađuješ ali gde su tu benefiti zvani seks, droga, jeftina mjuza, teška cuga, mora, okeani, planine, gde je tu ludilo. Nema ga, nije ga nikad ni bilo, nema ideologije, nema “jednog čoveka”, nema tu ama baš ništa drugo osim interesa.
Evo, primera radi – da li je Kosovo politika? Nije, to je, još ono malo što je ostalo ako je i ostalo, tu negde u nekoj torbici i služi za šibicarsko potkusurivanje. Je l’ Evropa politika? Ma, jok, to je samo izgovor za pristup parama i preusmeravanje tih para u ionako već pune džepove, torbe, kofere, sefove… Je l’ Rusija politika, Kina? Nisu, niti su bile u planu. One su tu kao izgovori za finansijske dilove zvane najpovojniji finajski aranžmani ili investicije u prevodu prodaja delova teritorije Srbije.
Nema ništa. Samo pusti novci.
I zato, uzalud sve, sav taj neosporan ali uzaludan trud. Žali Bože sve te godine, džaba sve. Džaba i sve oko “jednog čoveka”. Jer nije u pitanju on. Nikad nije ni bio. Niko ga ne poštuje, niko ga ne ceni, ne voli.
Ostaje samo priča da (li) je bio dovoljno koristoljubivo prevejan da naplati sve te godine u kojima je on – kao “Jedan čovek” a u stvari Vrhovna Sigurna Guzica Srbije – bio, sada posle toliko godina je sasvim jasno, samo pažljivo osmišljen i ostvaren izgovor za ogroman broj Sigrnih Guzica Srbije. Ali i šire – ali da ne širim sad.
Miroslav Miletić
